nizoral shampoo 2 amazon side effects of drug lamisil lotrisone scabies lamisil y sporanox

Ана Никвул
ИЗ МРТВОГ УГЛА

       из мртвог угла

 

дође ми да побегнем у тебе

кад ми падне мртав бивши човек

у мисао врелу до усијања

а онда помислим

како ће овај свет без мене

 

ти стено велика и мека као памук

где да се закачим а да те не повредим

у време фаустовских тежњи ка недостижном

ти громадо која хода лако у мојим нажврљаним песмама

ти трајање мојих незамисливих чарања

ти који ме голицаш по знањима што муку грче као благо

ти дубино болесна дубино мојих самосвојности

кад ћеш већ једном да одеш у врага

и да ме пустиш на миру који не желим

јер шта сам ако сам само обични метак

одавно испаљен кроз већ напукло окно

досаде

 

и опет ми дође да побегнем у тебе

кад ми падне у мртав угао бивши човек

па не могу погледом да смрскам

ову туђинку у мени што ровари против мене

а онда помислим

како овај свет не би могао без мене

и како волим стиснуту песницу

којом се нећу ударити у главу

јер у њој управо држим васиону

 

 

 

       естетика патње

 

не мораш ништа да знаш

да би ме као гром спалио жељом

и поновио то дрхтајем једног кадра у којем се грли нада

нисмо само кроки за неку неуспелу изложбу живота

бог свети зна да смо угравирани у ребру васионе

док своју крв лижемо да се у оцел вратимо

 

не мораш ништа да умеш до да се заљубиш

и да те то тресе док не капираш колико си глуп у настојању

да покажеш своје знање преда мном у песми

скројеној од лаког титраја лакмуса

што се месецима помаља испод мрклине

 

кажеш

истоварићу овај тешко покретни воз

кажем

истовари га одмах

јер

ако га још мало будеш вукао помислићу

овај човек неће имати снаге да воли никад више

кажеш

не кажеш ништа и жмуриш

док пушташ змаја из срца да полети

као да се стидиш што си се из мртвих вратио

 

 

 

он је одлазио од мене кад год је био у души сам

 

он је говорио

није ово мој живот ово нисам ја

он је певао песме неком камењу

које се до мора слаткоречивости протезало

он се борио са гордошћу новокомпонованих усана

он је балавио за чипкастом хаљином

и искривљеним осмехом вештачких ноктију

он је суза имао кад су свима понестале

он је лечио свој душевни умор старца

у разбокореном зеленилу брда поред моје куће

он је на мене био увек љут зато што не одустајем од онога

што горе негде пише а ја само читам и речима за тим идем

он не уме да каже лепа си мала

јер не зна да сам га надрасла

а да ми је то ипак понекад драго да чујем

иако знам шупљину сваког слова те реченице

он воли раскош крупних речи градских торокуша

што су све навикле да добију на готово

он се никада није борио ни за шта

јер је пореклом све добијао кад је хтео

ипак

знам да је он она звезда која и не зна да сија кад сија

и што више одлази од звезда

све ми је ближи

 

 

 

       епистола

 

не треба ми више добро јутро како си

ништа ми више не треба

љубав није храпава кора дрвета на осами тренутних страсти

нити је крчаг дуката што се залепљени држе у тишини

не треба ми лажна финоћа ни прескупе речи из цитата

не треба ми војска безгрешника ни пали анђео ни чеони грб

усамљеност је мој проток порока што не губи никад сан

ако ти кажем ти не знаш шта је дубока историја бола

могла да справи у поплави угушених емоција

то не значи да немам родитеља који ме у срећи гледа одозго

не треба ми више твоје добро јутро ни моје како си данас

ништа ми више од шкртости због страха од живота не треба

не треба ми да климам главом и кажем да тако је а није

имам свој понос који није дошао из љубави

јер у љубави поноса нема

не требају ми иглице под кожом и ишчекивање горких вести

и тешке муке која господари твојим илузијама мира

не треба ми одбрана лукаве слободе

јер слободе нема до божијег додира

у данима молитве

да све што осећам да је као ја

буде силно

да пробије све невероватноће и одбије сва зла од мене

а не врати се никоме као бумеранг

јер и онај што гују у недрима гаји је човек

и онај што проси за мрвицу пажње недостојника

човек је

и онај што се нехајно односи према својој срећи

мислећи у незнању како је вечна

човек је

и онај што као ја пада на камичке дечије радости и здравља

човек је

не треба ми више твоје добро вече како си

ништа ми више не треба

требам ми мени ја

баш оваква каква сам

да се спремим за осећање с којим сам рођена

а ти што ми твоје добро јутро не треба

теби добро бог да да

што си ме од себе сачувао

 

 

       како бернхард љуби

 

бернхард пише песме о уснама једне жене које љупко шапућу зреле трешњине цветове што ми у прозор ударајау кад киши

и мој је љубавник

ником то нисам рекла

завео ме је брзо и вешто са само неколико стихова познате туге

док је успављивао дете под ведрицом млечног неба

тихо сам плакала у сну тог детета које је можда и моје

толико сам плакала да су се после сушења листови књиге скорели

то је од тада моје место за плакање

и кад сам срећна од среће и кад сам тужна и себи ружна

бернхард ме љуби на кашичицу небеску

што нам је скроје крпењаче мастиљаве ноћи овенерене

а ја га питам

хоћеш ли ме љубити и кад буде помрачење

о да

тада ћу да ти одмрачим све недоумице у густом мраку

то љубавници попут мене умеју да раде кад их поноћ узме

кад им знање и памет разбистри сву узалудност своју

јер све је лако објашњиво јер је просто

а ништа компликованије за објашњавање свету није

до оно кад те љубим као љубавник и као муж у исти мах

бернхард поставља трпезу љубавну и стере постељу љубавну

на мом стомаку што титра од грома изливеног стиском очију

и прашти на све стране зора

а бернхард и ја још будни и испражњени од дневних тегоба

налепо луди од грчевитих чувања напуњених плућа смехом

ово се не говори на сва звона ником

бернхард пише песме о уснама једне жене која љупко дува

цветове зреле трешње што ми у прозор ударајау кад киши

да се напуне у плод мојим уснама

и мој је љубавник муж

што темељито пожели

хајде да поновимо оно од малопре

онда ми се васиона у глави окреће

и мала нам је мала

спрам оног што ће тек да се деси стварно а ето дешава се

у мојој песми

 

 

 

       кад изнад пише заврши ово

 

кад сам први пут одлазила од куће најозбиљније

донела сам путну торбу четвртасту

ојачану по ивицама

ставила је насред собе и рекла

идем ја

мајка је ћутала и гледала ме читавих десет минута

па проговорила

ако ти кажем не иди ти ћеш опет отићи

онда иди

ни где ћеш

ни с ким ћеш

ни како ћеш

ни зашто ћеш

ништа

иди

отац је плакао

нисам имала времена да видим да ли се тихо љути на њу

што ме не спречи

данас кад год хоћу неку важну одлуку да донесем

одем у ту собу

станем на оно место

и замишљам како ми отац каже

дођи ме само загрли

знаћеш да л си у праву

а јеси

Подели објаву

Leave a Reply

Your email address will not be published. Required fields are marked *