sporanox toenail lotrisone cream epocrates can you take two diflucan pills is diflucan sold over the counter?

Александра Димитријевић
ДОГАЂАЈ УХВАЋЕН У ПРОСТОРУ

 

Уметник Станислав Антонић приступа специфичном начину обраде дрвета у сировом стању, претачући га у опну која задобија функцију чувара oдређеног језгра. Спонтано сагледавање ових скулптура није довољно, јер радови не поседују само рецептивно, већ и креативно поље. На тај начин, посматрач се може упознати са идејом за коју се уметник залаже.

Антонићева скулптура има своју унутрашњу логику, као и свој властити скуп правила, која комбинацијом материјала (дрво и метал) још више наглашавају свој циљ. Радови овог уметника претачу се у призор који подразумева догађај ухваћен у простору, чији смисао произилази из социокултурних референци и алузија.[1] Сами називи радова показују да је скулптура у постала објекат променљивости, опирући се нормативима било каквог оквира који би прописивао природу дрвета као материјала. Без обзира што су дрво и метал дијаметрални, њиховим обликовањем и симбиозом, препознају се концепцијске сродности, попут њихове међусобне хармоничности.

На скулптурама се јасно може раздвојити наизглед готово априорна формула симболизма и апстракције.[2] Дрво (топло и лако за обликовање) чува метално језгро (хладно и грубо), наглашавајући теорију симболичности, преокренуту у апстраховани однос ова два материјала. Уметничке иновације, посматране у координатама паралелних поетичких и теоријских рационализација, чине важно искуство у процесу разградње старих и конструкције нових скулпторских модела, за какве се Антонић залаже.

На радовима се опажа да је њихов унутрашњи садржај непроменљиве. Језгро остаје метално, али се приказује у раличитим секвенцама. Уметник се својим скулптурама не бави доказивањем интуитивног; он наглашава деформацију облика као резултат унутрашње борбе управо те интуиције и форме реалног. Дакле, на овим скулптурама се може запазити да је интуиција заправо нови разум, који свесно ствара форме два различита материјала.

Антонић, попут руских авангардних уметника, ствара нов скулпторски реализам, који се гради независно од садржаја, док му је форма условљена односом дрвета и метала. Реалност коју истражује представља непоновљиву потребу за приказивањем целовитости какву чине његове скулптуре. Овако постављен однос два материјала наглашава јединство и тескобу, а уметност уздиже до чисто опажајног и конкретног, чиме се наслућују нови видици у овом уметничком медију.[3]

Уметник даје динамизам својим формама, чинећи их независним, и тим динамизмом ствара ауру свом опусу, а сучељавањем два материјала гради специфичну симбиозу. Та симбиоза, као средство компоновања скулптуре, уводи нови перцептивни и значењски квалитет. То ново значење сржи и језгра, које метал у овом случају задобија, може битно да одреди скулптуру у њеном све убедљивијем и самосвеснијем концептуализовању.

Овај Антонићев вид приступања форми и садржају дела, не тежи класичном усмерењу и кретању ка антискулптури. Уметник заправо својим опусом симболично дефинише и разматра две различите природе дрвета и метала. Овакви продукти нуде другачији однос према простору, материјалу и волумену (маси), као основним постулатима вајарског/скулпторског медија.[4]

Дрво као средство компоновања фигуре уводи нови перцептивни и значењски квалитет у опусу Станислава Антонића. То ново значење које, у комбинацији са металом задобија, битно одређује скулптуру у њеном све убедљивијем и самосвеснијем концептуализовању и усмерењу.[5]

Гледајући на глобалном нивоу, на скулптурама уметника Станислава Антонића, могу се идентификовати три битна подручја практичног деловања: синтеза материјала, као очигледан пут ка достизању уметникове замисли и идеологије, као и нове скулпторске реалности; иницијација освајања простора, чиме се амбијентализује скулптура[6] и, на крају, суптилно испољавање експресије.

Изграђивањем херметичких стваралачких скулптура, Антонић публици омогућава да стрпљиво и недраматично разазна његове идолошке концепте. Својим остварењима  уметник указује на зачетак специфичног ликовног језика у вајарству.

Као закључак, може се извести да оваква скулптура садржи ентузијазам и скептицизам, као њене важне одлике. Скулптуре на тај начин постају еманциповане просторне чињенице са измењеним естетским својствима.[7] Уметничка дела стварни простор преобликују у субјективни, метафорички. Сваки скулпторски простор је несвесно и телесни. Уметниково тело, и тело скулптуре, а потом тело скулптуре и тело њеног гледаоца постају једно, у метафоричким идентификацијама.[8]

 

 

[1] Мијушковић С., Документи за разумевање руске авангарде,  Београд, 2003, 7.

[2] Исто

[3] Мијушковић С., наведно дело,  95.

[4] Мереник Л., Немогућа природа скулптуре, 35. Октобарски салон, Културни центар Београда,

Београд 1994.

[5] Вуксановић С., Нова скулптура у Војводини, Нови Сад, 2013, 7.

[6] Суботић И., Уметност на крају века, Београд, 1998, 20.

[7] Суботић И., наведено дело, 20.

[8] Шуваковић М., Скулптурална метафора. Појмовник модерне и постмодерне ликовне уметности и теорије после 1950, Нови Сад, 1999, 315.

Leave a Reply

Your email address will not be published. Required fields are marked *