lamisil sulfa nizoral shampoo 4 oz lamisil gel 1 diflucan didnt work yeast infection lotrisone grams

Александар Б. Лаковић
О БОГУ, СУНЦУ, ВАТРИ, ПЕСНИКУ…

 

Алек Вукадиновић: У ватри се Бог одмара

Конрас, Београд, 2018.

 

Песник Алек Вукадиновић и у својим најновијим песничким књигама – Песнички атеље (2005), Песнички атеље 2 (2017) и У ватри се Бог одмара (2018) – одржао је завидан песнички квалитет на који је читаоце и тумаче већ навикао. Истовремено, посведочио је и претпоставку да прави песник увек остаје песник, па и при крају осме деценије живота. Иначе у нашој литератури бележимо такве примере (Миодраг Павловић, Стеван Раичковић…), док су, на пример, песници Десанка Максимовић и Танасије Младеновић, тек у позним годинама остварили своја најбоља дела – Десанка Душанов законик, Тражим помиловање и Немам више времена, а Танасије – Рт добре наде.

Самим насловом књиге песник сугерише њен садржај. На први поглед, уочавамо два појма, која, у нашем искуству и памћењу изазивају слична значења. Штавише, ватра је, по библијским записима, један од појавних облика Апсолута. И, не заборавимо, у паганским веровањима ватра и њене представе поседују исконску свемоћ.

Поред ова два појма, нарочито у насловном циклусу, песник користи још два појма – Сунце и песник („Бог је песник“), као њихове еквиваленте:

 

Рекох себи Сад ће Сунце да обоји

Зар пределе, дивин-горе, модре сене

Букте траји врх врхова А ја који

Сањах све то, планух у жар успомене

 

Планух дахнух Обасјаше зраци мене

До звезда се врх врхова уз гор роне

Све сте Рекох Све сте зраке узнесене

Врх-врхова обдан-обноћ Небосклоне

 

Рекох себи Сад ће огња ватра стара

Да окрепи крвцу Створа жељна сјаја

Сред пламсаја сред благдана сред бескраја

Рекох себи У ватри се Бог одмара

 

Поменути сликовит и значењски квартет представља извориште живота („У ватри се, рекох, сами Бог одмара / Уздигло се у трај све под небом што је / Потекли су звуци, звучни бруј изгара“; „…јесам шумском окружен даљином / Али круг-уокруг свуд је светло Бога / Неизмер над гором, над мемлом, над тмином“). Без њих нема ничега што обећава нешто добро. Напротив. Песник Вукадиновић и даље пише у призми контраста, као његовог препознатљивог стваралачког знака: „Под кровом ноћи бољка ти почива … Испразан пламен Нигдина без наде … Јеси сам чемер јеси дремеж сива / Док леден-студен хуји кроз громаде … Ледена студен кроз жиле ти струји – / Ниоткуд бела дана ни благдана“.

Ипак, утисак који најновији Вукадиновићеви стихови стварају тичу се издвојена четири појма. Наиме, песник Вукадиновић, иако припадник „гране звучног симболизма“ (Љ. Симовић), (не)очекивано, у моту циклуса Критика симболизма („Јер је у симболизму Сунце / Симбол хладног рациа, а не / Оно што јесте: Извор свег / живота и најсветлије топлине“) – очито је – наглашава да ови појмови нису искључиво само узвишени и удаљени симболи са својим изузетним значењским вредностима, већ су у питању и насушни делови песниковог (и не само његовог) трајања. И то битни састојци наших живота, иако су и изворишта живота свега што постоји. Дакле, и ми смо део тих симбола, поручује нам песник. Одавно смо уткани у њих. А то је право које песници и имају, претпостављао је Јунг. Да сачувају легенде, митове и архетипове, али и да их мењају, саображавају, па и индивидуализују их, пре свега, својим животима и сведочењима.

Новост која се да препознати јесте и песникова ослањајућа умреженост на баштину у виду литературе. Осим, због наслова књиге, очекиваних и учесталих цитата и парафраза из Библије, песник посеже и за бесцене из народне епске поезије (песма Златно слово), али и из песништва својих узора и претходника, на пример, Алексе Шантића у песми Србија. Са њима, што је посебно значајно, успоставља временску и значењску вертикализацију.

И најновија Вукадиновићева књига проноси она битна обележја Вукадиновићеве предачке мелодије и игривих таутолошких фигура, иначе, кључни атрибут његовог песништва, које се допуњује и мења из књиге у књигу. И на плану доминантних речи и синтагми. И на плану саме мелодичности и ритмичности. И на плану метрике.

Песнички глас је нешто смиренији, нешто тиши. Без звучнијих ковитлаца опетованих сугласника. Стихови су значајно дужи, мада се у њима уочава место прелома, обично великим словом назначено. Али та места прелома су све разуђенија у односу на раније Вукадиновићеве књиге, тако да су и стихови и нарочито, реченице значајно дуже и састављене од више вокала. И утишаније су од ранијих Вукадиновићевих стихова. Оваквим брижљиво и са мером унапред домишљеним поступком, Вукадиновићев стих је и обележила учесталост самерљивих гномских ефектних порука унутар стихова, чему је песник одувек тежио, као и ритму његових стихова. Само у једној песми од три катрена бележимо следеће сликовито-значењске стихове: „Никад не гасну капци са Обзора“, „Стопа по стопа Вечна туга Створа“, „Залазе за брег и Шума и Гора“, „Обноћ се лука луци не одзива“.

Осим тога, и нове кључне речи и сложенице су нижег тонског интензитета, али моћније асоцијативности (на пример, мелем, створ, стопа, потај-гора, небо-крет, као и оне бајаличког порекла – невид, небило). Вукадиновић је, понављам, доследан и контрасту. У овој књизи је у питању контрапункт светла и мрака („обдан-обноћ“), али није више заоштрен и семантички искључив и опречан. Доживљај Вукадиновићевог контраста у књизи У ватри се Бог одмара се заснива на спознаји да је контраст измењива односно смењива категорија и да је песник, као и његови читаоци, свестан синусоиде по којој владају полови његовог контраст („обдан-обноћ“).

Поред очекиваних и уочених бројних и разноврсних таутолошких стилских фигура, треба акцентовати да су посебно рефрени, као и у Песничком атељеу, али још чешће и игривији (један од заиста, бројних рефрена је и наслов књиге, који се често користи – шест пута у истоименом циклусу плус три наслова) – значајна одлика најновије песничке књиге. Овом пригодом, рефрени су значајно згуснутији. У песми Рекох себи: у ватри се Бог одмара, 4, коју чине дванаест стихова, четири стиха се понављају. Учестала је и синтагма „вечна туга Створа“.

И на крају, треба рећи, да се и књигом У ватри се Бог одмара песник Алек Вукадиновић представио као вешт виртоуз игре речима, игре сликама и значењима, остајући посвећен језикотворству, лирским апстракцијама и асоцијацијама. Чиме још да потврди своје место у самом врху српске поезије?

Подели објаву

Leave a Reply

Your email address will not be published. Required fields are marked *