Милица Миленковић
ПОЕЗИЈА ЗВОНКА ТАНЕСКОГ У ИЗДАЊУ СРПСКОГ „ИСТОКА“
Звонко Танески: Херој заборављене класе, избор и превод са македонског језика Н. Трајковић
УА „Исток“, Књажевац, 2017.
Збирка песама Херој заборављене класе Звонка Танеског представља први обједињујући избор из поезије овог песника који се нашао међу корицама једне књиге на српском тржишту. Већ доказано име македонске и словачке књижевности и науке, Звонко Танески своје песничко умеће показао је у збиркама: Отворена врата (1995), Хор трулог лишћа (2000), Срт (2003), Чоколада у портфолију (2010), Нежности без гарантног листа (2012) и Чекајући историју (2016). Српским читаоцима сада је представљен избором из три збирке према чијим је насловима књига и подељена: Чоколада у портфолију (16 песама), Нежности без гарантног листа (18 песама) и Чекајући историју (13 песама). Све укупно, читалац се упознаје са педесетак песама Звонка Танеског што је одличан број који отвара могућност јасног увида у поетику овог песника који је један од најзначајнијих македонских песника данас. Сходно томе, нећемо погрешити ако ову и овакву поезију узмемо као пример висине на којој се млада савремена македонска лирика данас налази.
С обзиром на то да је избор песама начињен из последње три збирке песника Танеског, и то оних збирки објављених у периоду 2010–2012–2016, верујемо да је читаоцу понуђена авантура упознавања са једним зрелим песничким изразом који се очитава како у идејама песама тако и у стилу и стиху овог песника. Звонко Танески у својој поезији гласно очитава спрегу књижевности и историје у нашем данашњем времену сагледавајући их из угла песника, књижевника, онога који „некуда“ одлази и изнова се враћа кући где затиче „све по старом“. То „све по старом“ метафора је непроменљивих токова стања наших друштава у ововременој историји у којој, песник иронично пита, да ли ће нас обрадовати чињеница: „да се ништа није десило/ да није горе/ да се сви министри држе у фотељама/ …/ да новине имају исте насловне стране/ да ћеш у њима прочитати да је овде добро/ да не треба ништа мењати/ да су се сви променили/ и размишљају модерно, модерно/ …/ тако да и стари песници морају писати модерно/ и деца да се играју (традиционално)“ (Враћајући се радосно кући).
Да се уочити комплементарност међу изабраним песмама из збирке Чоколада у портфолију која се очитава у топосу на којем се одиграва радња песама. Улажење ŷ и излажење из једног места одређеног као „кућа“ – заправо је улажење и излажење из метафоре стварности која је опремљена Икеиним намештајем, истоветним стварима, понављајућим данима. Она се одиграва на такође одређеном тлу историје, међу одређеним ликовима који „псују државу, да знате, због себе самих,/ и ону прву,/ а и ову другу“, али у својој основи садржи и говори о чину писања и то је оно што карактерише ове песме: док читамо, ми заправо суделујемо у стваралачком поступку лирског субјекта који је и сам песник. Тиме је створена илузија ненаписане песме у хипотетичком свету онога који пева и написане песме у стварном свету нас који читамо. Ово је један од ванредних корака у писању поезије, јер позива читаоца на комуникацију и активно ишчитавање написаног са скривеном поентом зачудности и онеобичености које ће га на крају песама дочекати. Најјаснији примери јесу песме: Желео сам да пишем, Судски поступак против неверства. Срећан почетак! и Љубавник из ере просветитељског патриотизма. Последњи стихови ових песама сугеришу испуњен стваралачки чин (написана песма) у функцији стварања фиктивног оквира у којем свој живот има и читалац. Међу стиховима песама Чоколаде у портфолију налазе се и две синтагме којима је одређен дискурс књиге. То су наслов песме Чоколада у портфолију што је и наслов првог дела књиге, и стих у којем се спомиње „херој заборављене класе“ чиме је тематски одређена ова збирка песама: она је одређена слаткишем у документовано и уредно сложеној фасцикли која симболизује јасно подцртане социјалне и друштвене законе осмишљене тако да хероји не постоје, али постоји нижа класа којој се путем медија продаје магла. С тим у вези и лирски субјекат ове књиге својеврсни је херој „заборављене класе“ у којој можемо очитати класу сад већ заборављених књижевника, оних који прозиру небо књижевне сфере и елите које је, такође, постало поза: „Књижевност тражи свеже љубавне маске за позирање:/ водени кревет, егзотичну партнерку, другачију боју коже, религију,/ непредвидљиву авантуру…“ (Соба).
Како је запажено у поговору књиге, песник Танески у својим песмама варира два основна мотива: љубав и политику. Отуда тек дата у назнакама, љубав или тачније лик жене, појавиће се у другом делу књиге као главни стожер и носилац песама. Тај други део насловљен Нежности без гарантног листа (избор песама из истоимене збирке) синтагматски је одређен продајом нежности без гарантног листа, чиме је искључена сигурност у осећања партнера и још једном показано како живимо у свету где је све на продају, где чак и песме постају условљене: „и песма је данас постала условљена/ / у ствари/ као љубав од чежње/ као успомене од носталгије/ као страх од подсвести/ и пена од пива/ / или обрнуто?“ (Условљена песма). Уочава се у другом делу књиге другачији израз, стих постаје краћи, песме постају дуже или сведене на минимум пар стихова, но идеја није другачија, она је само проширена из собе/ куће на цео град који има седам улаза и у који улажење и излажење не значе много, јер се ништа не мења. Та коначност времена које тече, али које је у нашим историјским датостима и приликама статично, чини нам се најбоље је показана у минијатури Влажна: „На душеку сва влажна/ лежи поспана жена/ / убијена будилником“. Ова мотивска корелација лирског субјекта, жене и историје још јасније долази са трећим делом књиге Херој заборављене класе, са сада већ сасвим сведеним песмама у којима песник налази праву меру певања још једанпут, по трећи пут, изненадивши читаоца другачијим стихом и ритмом.
У неким антологијским песмама избора из књиге Чекајући историју какве су Наша домовина, Револуција и љубав и Чекајући историју, стиче се утисак, песник Танески изнова проговара о теми која га је окупирала и у претходним књигама; но сада ту тему вешто обликује стиховима-транспарентима који сјајно стоје један уз други, чинећи од неких песама овог дела књиге изузетне естетске домете. Вешто сумирајући овим песмама да је „наша домовина тамо где је историја кренула погрешним путем“, да су нас „револуција и љубав училе“ како „никада не смеју бити засноване/ на личним односима“ те да својом личном одлуком, посматрајући сазвежђа на небу, одлучује да дочека историју ту где јесте – песник Звонко Танески послао је јасну поруку читаоцима да писање поезије није нимало лак задатак, али да заиста у себи садржи егзотичност и сталну ивицу кретања између два велика питања: ко смо ми у овом свету и шта заиста могу учинити хероји са маргине историје.
Збирка изабраних песама Херој заборављене класе Звонка Танеског одличан је пример концепцијски затворене књиге која на адекватан начин указује на један део песничког опуса, понуђеног читаоцима ради упознавања са поезијом овог македонског песника. Верујемо да ће свакога освојити непосредан стил, лакоћа израза и одлични синтагматски спојеви који у корелацији са метафором и иронијом врхуне овом књигом. Такође, упознаћемо три различита начина писања Звонка Танеског, ући ћемо у његову песничку радионицу и на неки начин остати у синтагми „чекајући историју“, загледани у ново сазвежђе на небу књижевности: и у сталном ишчекивању да нас песник Танески и његови српски преводиоци обрадују новим песмама.