Хабиб Селми
ПЕШЧАНИ ЛАВИРИНТ

 

То јутро ми се урезало у памћење по врелини. Пламтећој, тешкој врелини. Лепљиви зној је преплавио тело, цурио испод пазуха и између прстију, лепио одећу за леђа и колена. Касно сам се пробудио. Мало сам шетао по пољанама, а када више нисам могао поднети жестину врућине, откопчао сам дугмад на кошуљи и испружио се на земљу испод дуда поред наше куће. Посматрао сам полусклопљених очију пешчани пут који води ка Ал-Алију. Тог јутра је изгледао широк и пуст. С времена на време пролазише људи гледајући у мене без речи. До уха су ми допирали замирући звуци које је ослабила спарина.
Изненада дође мајка носећи кутију за накит коју је наследила од своје баке и седе крај мене. Отворивши је, извади стару слику и рече:
‒ Да ли знаш ко је ово?
Пажљиво погледах и рекох зачуђено:
‒ Свакако… Мој стриц, Махмуд…
Ставила је слику на земљу испред мене, па додала:
‒ Ово је последња слика коју нам је послао… Стално их је слао… Али после смрти твог оца замукле су вести о њему.
После неколико тренутака мајка из кутије извади једно старо писмо и метну га испред мене.
‒ А ово је његово последње писмо… Примили смо га пре три године… Да ли се сећаш?
Окренух се према њој и рекох:
‒ Да… Али, зашто сада то извлачиш? Да ли чезнеш за њим?
Мислио сам да ће се насмејати, али није то учинила. Приближила се као да ће ми открити тајну и рекла:
‒ Сада када си израстао у човека, треба да потражиш стрица.
Занемео сам на неколико тренутака, као да нисам добро чуо шта је рекла, а затим збуњено упитах:
‒ Да га потражим? Како да га потражим?
На њој се указа видљива узрујаност.
‒ Мораш га потражити… Стриц ти је.
Затим продужи гледајући ме широко отворених очију:
‒ Хоћу да знам да ли је жив или је мртав. Ускоро почиње летњи распуст, даћу ти новаца колико год је потребно, понеси са собом слику и његово последње писмо, и нека ти Бог помогне.
Изненадих се њеном упорношћу, па рекох покушавајући да је уразумим:
‒ Ствар није тако једноставна како ти замишљаш. Како ћу тражити особу која је пре много година нестала у Француској?
Окренула се према пешчаном путу и повила главу. Одједном је бризнула у плач. Први пут од смрти оца видео сам је да плаче. Збуних се и спопаде ме оштро осећање кривице. У то време сам осећао нарочиту наклоност према њој, јер сам поуздано знао да је њена љубав према оцу била снажна последњих година његовог живота. „У почетку га нисам волела… Чинио ми се ружан и надмен, али када сам тебе родила, све се променило… Уверена сам да се и он променио…“ – рече ми једног дана. „Почео је да ми угађа и опходи се према мени као да сам му ћерка… Толико је био срећан због твог рођења, да је продао део стада оваца и купио један стари ауто. Унајмио је возача из Керуана који је долазио једанпут месечно да нас вози. Сео би поред возача да му показује где да вози, а ја на задње седиште држећи те у наручју… Ауто би кружио по селу док су керови лајали, кокошке кокодакале, а деца трчала острага вичући, док се нису навикли да виде ауто.“
Подигла је главу и почела брисати сузе, гледајући у пешчани пут. После оклевања, покушавајући да је утешим, рекох:
‒ Зашто сав тај плач? Ствар није толико битна.
Нагло се окрете и рече пажљиво ме посматрајући:
‒ Он ти је стриц… Неопходно је да га потражиш… Хоћу да знам да ли је жив или је умро.
Узе кутију за накит и врати се у кућу, снажно залупивши вратима за собом.
Паде ми на памет да кренем за њом, али нисам то учинио, јер сам знао да неће променити мишљење. Ставио сам слику у коверат са писмом. Затим сам се испружио на леђа и затворио очи како бих се заштитио од сунчевих зрака који су се, кроз гране дрвећа, пробијали до мог лица.

* * *

На издисају јутра одлучио сам да прихватим задатак. Добро сам размислио о свему и мало по мало постало ми је јасно да ствар није тако тешка како сам мислио. Чак сам у једном тренутку схватио да ми мајка пружа прилику да путујем у Европу, што до сада није био случај. И околност да ми мајка није оставила избор, вероватно ме је натерала да прихватим. Био сам убеђен да би одбијање њене молбе затегло односе међу нама и испунило њена осећања дубоком тугом, у коју је уронила још од очеве смрти.
Када је завршена школска година (тада сам био студент књижевности) почех да се припремам за пут. Моја сазнања о стрицу била су површна. Отишао је у Француску пре много година. Мислим да је био први из нашег села који је то учинио. Мајка каже да нас је у почетку неколико пута посетио још док сам био дете, да је био поносан на мене и увек ми доносио лепу одећу. Међутим, све је то било магловито у мојим сећањима. Једино чега се добро сећам то је његова последња посета од које је прошло много година. Тих дана питао сам мајку:
‒ Зашто се није оженио?
‒ На знам, можда се оженио у Француској.
‒ „Можда“, зар ниси сигурна?
‒ А како бих могла знати? ‒ па после неколико тренутака додаде: ‒ Нико се није усуђивао да га пита… Чак ни твој отац то није учинио. У сваком случају, он не би одговорио на то питање. Био је ћутљива особа, није много причао.
Прошло је кратко време током ког ништа нисмо прозборили. Поново сам дозвао у сећање призор његове последње посете и закључио да је заиста био особа која мало говори.
Изненада ми на памет паде питање које сам дуго оклевао да поставим:
‒ Какав је био однос између њега и оца?
‒ Однос са твојим оцем? Добар, природно…
Дуго је ћутала, а затим наставила:
‒ Волели су један другог. Међутим, разликовали су се по нарави и понашању, као да их није родила иста мајка и као да нису одрасли у истој кући… Твој отац је био озбиљан, правичан и отворен, а твој стриц затворен у себе, расипник и пијанац.
Рекох узрујано:
‒ Пијанац? Први пут то чујем.
‒ То кажу они који су га ближе познавали. Ја га никад нисам видела у пијаном стању. Чини се да се његова склоност ка пићу смањила мало пре него што је отишао из села. Прича се да је почетком сваког месеца одлазио у Керуан и доносио боце пића које је закопавао испод маслиновог дрвета. Такође казују да је пио на завученим ливадама, док не би изгубио свест, па би тамо и заспао.
Мајка је ућутала, па је упитах:
‒ Је ли то све што знаш о њему?
‒ Да, то је све што сам о њему чула.
После краћег времена погледа у мене, док су јој очи блистале, и поче се смејати.
‒ Зашто се смејеш? – упитах је.
Одговори и даље се смејући:
‒ Има друга догодовштина која се приписује њему… За њу знају само малобројне жене у селу.
Престаде да се смеје, наже се према мени и настави:
‒ Згода је стара. Прича се да је једног дана свукао одећу, тело премазао блатом, па се сакрио иза дрвећа око бунара. Изненада је бануо пред жене потпуно го, као од мајке рођен, и оне су наврат-нанос побацале своје крчаге и ужад и побегле запомажући.
Мајка поче поново да се смеје. Желео сам да настави причу, па упитах:
‒ А отац, да ли је дознао за то?
‒ Не знам, а и ко би се усудио да са њим прича о тим стварима?

(одломак из истоименог романа)

 

ХАБИБ СЕЛМИ (1951, Ал‒Ала, близу историјског Керуана, селу без струје и воде). Средњу школу завршио је у познатом колеџу Садики у Тунису. Студирао је арапски језик и књижевност на Факултету хуманистичких наука у Тунису, где је и дипломирао. Следећих пет година предавао је арапску књижевност у средњим школама, а 1985. одлази у Париз где наставља студије арапске књижевности на Сорбони. Објавио је десет романа: Девичанство (2016), Аватеф и његови посетиоци (2013), Жене из Басатина (2010), Мирис Мари Клер (2008), Абдалине тајне (2005), Бахијини љубавници (2002), Ноћ странца (1999), Планина коза, (1988), Пешчани лавиринт (1994), Слика мртвог бедуина (1990). Роман Мирис Мари Клер је био у најужем избору за међународну награду Арапски роман године (2008-2009). Објавио је и две збирке кратких прича. Дела су му преведена на енглески, немачки, норвешки, хебрејски и француски. Живи у Паризу, где предаје арапску књижевност.

Избор, превод са арапског и белешка
Мирослав Б. Митровић

Leave a Reply

Your email address will not be published. Required fields are marked *