medicamento lotrisone alamisil continuous spray discontinued clotrimazole-betamethasone cream (generic for lotrisone cream) sporanox nosecnost diflucan side effects liver

Сања Перић
ДЕФОРМАЦИЈА ХУМАНИСТИЧКИХ ВРЕДНОСТИ У РОМАНУ ЉУДИ СА ЧЕТИРИ ПРСТА МИОДРАГА БУЛАТОВИЋА

 

Специфична појава Миодрага Булатовића у нашој књижевности изазвала је бурне реакције које су превазишле националне, али и балканске оквире, изразивши потребу за једном таквом, сасвим новом и другачијом визијом стварности. Иако је Миодрага Булатовића тешко сврстати међу писце романа о револуцији[1], могуће је посматрати га као опонента писцима учесницима у револуцији и њеним описивачима и приказивачима: „Булатовић, већ на самом почетку, у својој првој књизи Ђаволи долазе, није прихватао готово ништа што су они нудили: није прихватао њихове ‘реалистичке’ (црно-беле) нити ‘модернистичке’ (сложеније) приказе ратне стварности; није прихватао њихов литерарни поступак нити њихов систем вредности. Није, у ствари, прихватао ни њихов систем виђења ни изражавања. Он је у својој литерарној авантури нудио нешто друго”[2].

Шта је то „друго“, можда је највише видљиво управо у роману Људи са четири прста. То је један о Булатовићевих последњих романа који се бави различитим сликама из послератне стварности, и као такав, то је роман који у себи носи и извесну политичку тезу. Међутим, Булатовићев роман је „један од ретких романа у српској књижевности који имају своју тезу а да је добро изведена и ваљда једини роман у послератној српској књижевности који има једну политичку тезу којој уверљивост не доносе политички, већ литерарни аргументи”[3].

У складу са тим, Петар Милосављевић примећује следеће: „Булатовићева опоненција литерарних претходника одвијала се, практично, у два основна смера, у правцу дезидеологизације литературе и у правцу десимболизације симбола”[4]. И Добрица Ћосић потврђује Миодрага Булатовића управо као најособенију појаву у српској, а можда и у националним књижевностима идеолошких друштава и социјалистичких држава педесетих и шездесетих година нашег века[5]. У таквом идеолошком друштву и не много другачијој књижевности, Булатовић приказује емигрантство као негативну утопију. Да је нашој литератури била потребна управо таква врста дезидеологизације, говори у прилог чињеница да се „наша проза шездесетих и седамдесетих као мало када и мало која, одужила патетици: патетици са азијатским призвуком цвиљења и перфидије – и неко ко је радознао, дакле, цениће одважност одлуке да се битка на плану тематског избора, на плану стилског тона поведе негде изван фолклористичког величања традиције и удворичке гњаваже”[6].

У приказ мучног страдања и мрачне визије романа Људи са четири прста унет је, лишен патетике, а опет, можда и као једини носилац топлог и људског у роману, мотив домовине. На њега се надовезује још један комплексан чинилац романа, посебно битан за ово истраживање, а то је однос човека и домовине. Кроз цели ток романа Булатовић је успео да однегује овај мотив на специфичан и занимљив начин: „Учинио је то, опет, игром посредних и непосредних означавања. Непосредно је означавао само оне који су домовину нетрагом изгубили, а посредно оне који је имају. Домовина је једна од главних преокупација романа. Увек кад се непосредно говори о емигрантима и емиграцији посредно се говори о домовини”[7]. Испреплетаност дехуманизованог човека и домовине која се више не може назвати својом, видљива је у целом роману, а колико је јака веза између ова два мотива биће приказано у наставку текста.

 

ТРАГИКА БАЛКАНСКОГ МЕНТАЛИТЕТА ЕМИГРАНАТА

Оно што суштински одређује јунаке романа Људи са четири прста јесте посебна врста патње која се назива „словенском патњом”, а која произилази из њиховог балканског менталитета. Преовладавање трагике у таквом менталитету постаје видљиво тек њиховим потпуним, а често и неповратним одвајањем од домовине. До тада, она као да је у стању мировања. Све необичности и специфичности у вези са балканским менталитетом бивају освешћене тек измештањем јунака у туђину, и то готово увек тако да други указују на те специфичности. Тако Јевреј Фрумкин, који држи гостионицу где се окупља балканска емиграција и који и сам машта о својој домовини, својој Одеси, често указује на оно чега сами емигранти нису свесни: „А то што све око себе рушите, друзја, није само од тога што сте снажнији од других, па не знате шта ћете с вишком својих речи, моћи и семена, нити од тога што сматрате да је све што су људи направили за демолирање и пљување, већ понајчешће од осећања јада, прогонства, несреће и чемера[8], ког и нисте, Адонају хвала, свесни”[9]. Он објашњава старицама, проституткама и играчицама у свом локалу ко су ти несрећници с Балкана, у свечаном тону и готово патетичном заносу:

– Зашто самилост, Хер Фрумкин?

– Долазе с Балкана, кћери моје. Из пустоши и духовне беде. А ко из тог пакла стигне, Аннабела, треба га пољубити у уста. Тако. У чело, као мртваца, за храброст. Тако! […]

– Шта се о Балканцима још може знати?

– Поражени су и изгубљени, зар не видите!

– На ком су се фронту борили, Хер Фрумкин? И коју су то битку изгубили?

– Све битке, девојчице. Без домовине су, без корена и компаса. Одбачени, презрени, жртвовани. Као и ја: емигранти!”[10]

На такав начин митизују се „трагични Балканци” и тај мит у роману Миодрага Булатовића израста на моменте у фантастику. То је у складу са ставом Милене Малешевић да „за јунаке Булатовићевог света фантастика постаје једина реалност коју нуди емиграција”[11]. Мешање реалног и фантастичног постаје доминантно у већем делу приказа балканских емиграната у роману.

Емиграција пак, развија свој засебан менталитет, јединствен, затворен и не мање трагичан. Лазарић, припадник оне врсте емиграната који највише профитирају и који највише издају, у роману објашњава: „Емигрант више воли да га одмах убијете него да га испитујете. Емигрант никад не зна где је, ни куд се упутио”[12]. Као посебна врста, сасвим издвојена, али она која је и највише препознатљива, јавља се управо група људи који имају само четири прста. Они су претрпели највећа страдања, били најстрашније мучени, и носе заувек жиг тортуре из свињског дворца: „Тужним југословенским шакама недостају палчеви, њихови симболи и понос, њихова част!”[13]. Одсецање палца и бацање пред свињу зле коби, Јосефину, представља још један чин којим се балкански емигрант присилно изолује од других људи, али и лишава могућности нормалног живота у ближој или даљој будућности.

Није то једини жиг на телу који говори о њиховом пореклу или о тортури кроз коју су прошли као исељеници са Балкана. Шандор Колар, Мађар, преко груди има истетовиран Дунав. Када га због освете монструозно убијају на једном од познатих немачких сметлишта, у разбијеној глави му проналазе девет година неважећи југословенски пасош. Симболично је приказано како је у некоме ко је из Југославије отишао давно, Југославија остала заувек. Детронизација његовог лика реализује се у чину његовог убиства, али пре тога он, „знајући да му се ближи смрт, демаскира свој лик у исповести, откривајући, испод маске хладнокрвног и манипулативног Мађара, несрећну емигрантску душу”[14]. Колар говори уз готово незаобилазно присуство патоса: „Мађар је некад, давно, имао срце. Угушили су му га, сметало им! Имао је и душу, Мађар. И ње су га лишили, требала им једна таква душа! Мађару је одузиман орган по орган, ребро по ребро. Остављене су нам шкрге, копита, реп!”[15]. Колар овим исказује уверење да је његова окрутност и сама продукт дехуманизованог емигрантског живота и неутољене жеђи за домовином. У Коларовим речима које остављају снажан утисак „антиципирана је и потоња гротескна сцена сакаћења његовог мртвог тела, у којој су, одсецајући ‘орган по орган’, осветници лишавали Мађара сваког достојанства”[16]. И сам Марковић говори у роману: „Фрумкине, Мађар је несрећан. Мађар се свети људима, купујући и продајући их. Заборавимо га!”[17].

Емиграција, жељена подсвесно увек само као привремено стање, и нераскидиво везана за сан о повратку, не успева да угуши трагично у балканском менталитету већ га само још снажније наглашава. У роману Људи са четири прста, односно „у булатовићевој пројекцији људских немира, емиграција је стање духа, пустоловина демонског”[18] која на себи својствен начин прераста у личну, али и у општу трагедију.

 

ПОВЕЗАНОСТ РАШЧОВЕЧЕЊА БУЛАТОВИЋЕВИХ ЈУНАКА СА ГУБИТКОМ ДОМОВИНЕ

Губећи основне људске вредности и својства, ликови романа Људи са четири прста често су и буквално приказивани као животиње: „Међу емигрантима највише је било Словака, Мађара и Чеха. Да би им испитао издржљивост, носивост, Браницки их је обавезно јахао”[19]. Они су продавани и куповани као стока, искориштавани за све могуће врсте криминалних радњи, при чему су у потпуности били лишени свог људског достојанства. Физички процењивани као животиње, били су тако третирани и психички, што их неминовно доводи до рашчовечења и потпуне деформације њихових хуманистичких вредности. Удаљавање од људске суштине дешава се готово симултано са њиховим удаљавањем од постојбине, које није експлицитно образложено у роману. Јасно је ипак да домовина представља истовремено једини затвор и једину слободу која се емигрантима нуди.

На почетку романа дате су речи ликова који се домовини обраћају у кратким исповестима засићеним емоцијама. Ти ликови бивају именовани тек током романа, када се и те њихове исповести стављају у одређени контекст. Разлози за то вишеструки су, а неки од најважнијих јесу ти да речи које изговара један лик, може изговарати било који други у роману, не мењајући притом чињеницу да те речи представљају окосницу дела: „Јер, домовино, против тебе сам стога што си, ти, огромна и без срца, а ја безначајан и пороцима начет, штетан у теби, која си велика, румена јабука! […] Прво волиш домовину, бориш се за њу, крвариш и поносиш се тим. Домовина те, вољена, одбаци, и ти се нађеш, сав у ранама и сузама, на нечијем буњишту. ‘Домовино, једина, не дај да ти пљују сина!’ зацвилиш. Ниоткуд помоћи. […] Све више тугујеш за родним крајем, за црквама и гробљима, за песмама на свом језику. Не знаш никад, у туђини, где је исток а где запад, па тумараш, идеш за људима које ни по чему не можеш волети, посебно не зато што знају стране света, што имају свој правац, дом и крст негде у њему. […] ‘Домовино, бездушна и незасита курво!’ крикнеш, једне ноћи, па станеш ковати освету. Пробудиш се, промрзао, гладан и жедан, убица, крвопија, емигрантски сатрап! Спалити, дакле, оно једино што ти је, после свих бродолома остало, очеву земљу!”[20].

Однос јунака Булатовићевог романа према домовини тако се већ и пре почетка радње испоставља као мешавина чежње, љубави и мржње. Та мучна мешавина нагони их да константно беже и лутају, не успевајући ипак да избегну повратак на место одакле су отишли.

Висораван се у роману често именује одредницом ‘горе’ којом се „може обухватити и значење туђине, па се сама висораван може схватити као њена демонска еманација”[21]. Одатле јунаци не излазе исти и читаоци постају сведоци како се њихова перцепција заувек мења. Тај подземни свет производи ‘паралелног’ човека који се, не би ли тамо преживео, мора лишити човечности, повампирити се и заборавити своју словенску отаџбину[22]. Губљење човечности највидљивије је управо у Дракулином свињском дворцу: „Према домовини ствара се један амбивалентан осећај, рођен управо као последица физичке и психолошке тортуре коју јунаци, заточени у свињцу на висоравни, доживљавају. Одбачени и презрени од своје земље, они не успевају да је суштински мрзе, јер је истовремено и воле”[23].

Љубав према домовини често је исказана песмом: „Лико, мајко, Далмацијо сестро, / Послушајте, неће вам бит мило, кад чујете: / Шта се с нама у Њемачкој збило…”[24]. Казимир Будак, један од Дракулиних извршитеља, изговара ову песму у врло патетичном тону, да би одмах затим своју судбину упоређивао са свињском, и страствено кривио за то отаџбину која је до малопре била предмет његовог певања. Једна од исповести са почетка романа је управо његова, а из тог дела текста се види „један од начина Булатовићевог разрачунавања са романтичарским митом о идеалном Словену”[25]. Малешевић цитира Алдону Сзукалску кад објашњава да је цео роман прожет идејом како „неузвраћена љубав према отаџбини претвара словенске емигранте у рођене робове историје и мортирологије”[26]. Приказани као робови или као животиње, њихово рашчовечење постаје све очигледније. О немилосрдном губљењу права на то да буду људи, сведочи и чињеница да ликови постепено постају евидентније и физички сакати – људи са четири прста. Визија таквих људи, или не-људи, „у Будаковим речима доживљава свој врхунац јер антиципира и фигуру Шандора Колара, као и лик Марковића и других емиграната. Отуда не треба да чуди што су се те речи нашле на почетку романа као мото обједињујући основну пишчеву визију”[27].

Пишчева визија света често се испоставља као слика апсолутног зла. Један од носиоца зла у роману је Дракула. Он је исказан у лику вампира који се појављује повремено као сенилни старац, а повремено у свом правом вампирском обличју. Занимљиво је у том контексту следеће запажање Предрага Протића: „Политички емигранти и јесу нека врста вампира, живи мртваци залутали из једног минулог света, који је одавно спреман за сахрану, а они му не дозвољавају да са свим потребним почастима једном буде и сахрањен. И ту се успоставља веза између вампира и реалности, али Булатовићев комични старац има и неке друге атрибуте; као и његова господарица, свиња Јозефина, и он је инкарнација зла које је вечно и које траје докле траје свет”[28].

Зло у емигрантима се тако, преко метафоре о вампирима – живим мртвацима, приказује као директна последица непуштања прошлости, неодустајања од домовине која им ту љубав не узвраћа, а истовремено и немогућности да се у тај свет икада више врате. Сила која их је одатле отерала, опет се испоставља као својеврсно зло. Како Гојко Челебић резонује: „Можда је морални свет око нас непоправљиво расточен и с правом смо уверени да је суседов зид једини избор”[29].

Духовни и морални пад ликова постаје све дубљи и све више у функцији њиховог рашчовечења. На тај начин „свака деградација је само увод у нове деградације, једном деградирани човек никада се неће вратити својој племенитој суштини, из простог разлога што та суштина никада и није била племенита”[30]. Била првобитно племенита или не, њихова суштина јесте људска, али то људско се у роману на различите начине деформише. Јунаци увек налазе одређено оправдање за то, које у њиховом паралелном подземном свету звучи сасвим рационално, али је и оно само још један одраз њихове изгубљене људскости. На тај начин временом „људски живот губи своју вредност, уништавање људи постаје себи сврха, а извесна начела која се касније за образложење злочина користе само јаче наглашавају лицемерје злочинаца и њихов морални пад приказују још дубљим него што нам се чинио”[31]. Ликови романа Људи са четири прста исказују се тако као заточеници у туђинском свету којем не припадају, али и као заточеници сопственог зла које у том свету све више нараста. Мирослав Радовановић примећује: „У Булатовићевом свету човјек најчешће пропада као затвореник зла у себи и нељудских односа који доминирају светом. Зато је и рационалност зла и страдања, уз несавршеност и приземност човека суштинско одређење Булатовићевог романескног света. Његову мисао надахњује човекова несавршеност, али и интимна људска драма у којој човек носи доминантно осећање потребе ‘да се ваља по блату’, да је загушен поривима сатанских сладострашћа која му опседају свест”[32].

Булатовић се тако приказује као писац који има разграђивачки/разарајући однос према хуманистичким вредностима у својим књижевним текстовима. Он је „писац рашчовечења човека, присутности ирационалних снага које негирају његову духовну и хуману потку”[33].

Булатовићева тенденција да тако оголи своје јунаке и прикаже их дехуманизованим до крајњих граница, транспонује се у његовим сценама болесне еротике, страсти и порока. Како постају све више отуђени међу собом, њихово једино спајање, које им постаје очајнички потребно, такође је одраз психичке померености. Тако постаје јасно зашто „Булатовић слика људску патњу и страдање стањима психолошких аутоматизама подсвјести, натуралистичким призорима духовне и физичке разједињености, језички и значењски адекватном транспозицијом порока и страсти”[34]. У таквим транспозицијама мало је, или готово никаквог места љубави. Уколико је има, љубав има деструктивно обележје и ерос је близак љубави према домовини. Чињеница да таква осећања домовина не узвраћа, јесте оно што гура јунаке у очај и отвара простор за гротескне и монструозне еротске сцене: „Таква, девијантна љубав, представља само бледу компензацију оне више потребе за отаџбином, у којој се задовољава телесни принцип, док душевно ови јунаци остају гладни”[35].

 

ОЧУВАЊЕ ЉУДСКОСТИ У ГЛАВНОМ ЈУНАКУ РОМАНА

Авантуристички пут главног јунака, „синајита“ Милоша Марковића, који је значајно мотивисан потрагом за оцем, артикулише се у виду ходочашћа које му је било неопходно да поново пронађе своју земљу коју толико воли, али и да поново пронађе себе. Он је један од ретких јунака који упркос почињеним злочинима не престаје да жуди за неупрљаним људским вредностима. Од почетка романа се, кроз оданост шефу Колару са којим развија и пријатељски однос, приказује као неко ко у свету подземља, где је издаја изузетно чест начин напредовања, остаје пожртвовано веран и одан. И он, као и остали јунаци романа, има специфичан однос према домовини: „Марковић се у Немачкој осећа као суштински туђ, као странац који се не прилагођава средини у којој се обрео, јер нам се, упркос успеху у крађама, он открива као усамљени човек који пати за својом домовином”[36]. Оставши тако  неприлагођен у туђини до краја романа, његов однос са домовином се развија. Он, на другој страни тог односа, остаје појединац чија дехуманизација није извршена до краја.

Како Бранко Поповић верује, „Булатовић и у злочинцу тражи остатке човека. И кад су једва приметни, он не заборавља да те остатке открије и помене”[37]. Највише таквих остатака људскости могуће је открити управо у Марковићу. Трагови човечности појављују се у исказима које о њему дају други, али много јасније у онима где он говори из „ја перспективе“. Тако читаоца могу изненадити искази који нису у складу са мрачном сликом емигрантског паралелног света: „Отићи што даље, Herr Berskhir!“ – говорио сам, а мислио сам да сам му, кроз сузе шапутао: „Мени је до човечности, до нежности, до људских речи, иза којих не стоје поруга, лаж, лед. Није мени до вашег плеха, до ваших крпа, до ваших ко зна како зарађених DM!”[38]. Занимљиво је и што сам, у пар наврата, говори о својим сузама па тако једном помиње како му, кад год се растаје са правим људима, на трепавице навиру сузе[39]. О његовим сузама и очима говоре и други, па тако Будак говори Марковићу: „И не заборави да тако пусте, похаране и исплакане изгледају очи људи без домовине, породице, слободе. Емигрантске очи!”[40]. У овим Будаковим реченицама назире се директна повезаност емигрантске судбине са несрећом која свакога од њих доводи до коначне, или делимичне деградације личности.

Марковић спада у оне ретке јунаке Булатовићевог романа чија деградација није потпуна. На тај начин овај лик остаје „на међи”, те као водећи лик дела и композициона оса романа обухвата властитом судбином и преступнике и праведнике[41]. Поповић истиче како „као и многи негативци овог романа и Марковић делује крајностима својих нагонских подстицаја”[42]. Роман се тако артикулише као непрестана смена епизода у којима доминирају или милосрђе или крволоштво, а у којима главну улогу најчешће има управо Марковић. Губитак домовине ипак остаје најснажнији покретач и једних и других нагона. Носталгичност према домовини непрестано се укршта за рушилачким нагонима и ова двострукост остаје присутна током целог романа.

Поповић верује да Булатовићеви убице и пробисвети „нису сасвим изгубили душу: они је дају и издају прекомерно. Управо та прекомерност битно је својство њихове изузетности”[43]. Упркос том прекомерном давању душе, Марковић успева да сачува њену есенцију. Висораван као еманација зла свакако трансформише његову свест: „Међутим, у Булатовићевом прозном свету насупрот злу јавља се сила веома карактеристична за руску литературу, посебно Достојевског, а она се огледа у испаштању и извесном мазохизму који се намеће као исцељење душе пред визијом апокалипсе, бешчашћа и људског пада”[44]. Прочишћење његове душе одвија се у још једном облику – кроз љубав према Пољакињи Јануши. Култ искушења, трпљења и испаштања појављује се као последња врста одбране пред општим расулом и апсурдом.

Домовина је и у случају Милоша Марковића приказана као спас и коначна награда. Отварају се чак и библијски аспекти саме домовине када на крају, при повратку са трудном Јанушом којој је седам година забрањивао да се породи, говори да издржи још мало: „До наше слободне територије. Тамо је слама!”[45]. Он није неко ко је остао неокрзнут злом и чије су хуманистичке вредности сасвим избегле деформацију. Међутим, упркос почињеним зверствима, „у њему остаје светла и неупрљана идеја слободе и љубави, којој непрекидно тежи: Љепота очуване људскости одваја га од других јунака и аутор њему додељује радост спасења”[46].

               Када се сагледа однос човека и домовине у роману Миодрага Булатовића Људи са четири прста у свим његовим сложеним појединостима, постаје оправдана мисао да „појединачне судбине људи из тога света и колективне историје једног чопора управо потврђују ону основну Булатовићеву политичку тезу да постоји мало претпоставки да се верује да човек када једанпут изгуби отаџбину може још дуго да егзистира као људско биће са пуним моралним интегритетом”[47]. Морал се деградира док свест све више постаје извитоперена, па се тако емигрантство у роману уочава као негативна утопија. Туђина постаје место где се човек отуђује и од самог себе. Нису сви јунаци романа подлегли истом степену дехуманизације, али се без обзира на то колико идеја о повратку у домовину утиче на очување људскости, депатетише слика о идеалном Словену. Трагика балканског менталитета и „несрећна словенска душа“ јесу обележје Булатовићевог јунака, али се свеједно нарушава романтичарски ореол који је то обележје често носило. У општој слици зла, страдања и одбацивању хуманистичких вредности, Марковић остаје једини јунак који успева да се поново очовечи и пронађе изгубљени смисао у повратку, али и у рођењу детета.

 

[1] Петар Милосављевић, Наратолошка истраживања 1, Матица српска у Дубровнику, Београд, 2012, стр. 240.

[2] Исто, стр. 241-242.

[3] Предраг Протић, „Изопачен свет или повест о емигрантима”, Летопис Матице српске, бр. 417, 1976, стр. 768.

[4] Петар Милосављевић, нав. дело, стр. 247.

[5] Добрица Ћосић, „Религија људске патње”, Стварање, бр. 52, 1997, стр. 224.

[6] Гојко Челебић, „Људи са четири прста”, Стварање, бр. 46, 1991, стр. 365.

[7] Петар Милосављевић, нав. дело, стр. 265.

[8] Истакла С.П.

[9] Миодраг Булатовић, Људи са четири прста, БИГЗ, Београд, 1975, стр. 58.

[10] Исто.

[11] Милена Малешевић, „Карневалска слика света у романима Киклоп и Људи са четири прста”, Свеске, бр. 102, 2012, стр. 58.

[12] Миодраг Булатовић, нав. дело, стр. 196.

[13] Исто.

[14] Милена Малешевић, „Карневалска слика света у романима Киклоп и Људи са четири прста II”, Стварање, бр. 103, 2012, стр. 86.

[15] Миодраг Булатовић, нав. дело, стр. 132.

[16] Милена Малешевић, нав. дело, стр. 86.

[17] Миодраг Булатовић, нав. дело, стр. 175.

[18] Лидија Томић, „Булатовићеви кругови пакла или сан о спасењу”, Стварање, бр. 11, 1997. стр. 1352.

[19] Миодраг Булатовић, нав. дело, стр. 252.

[20] Исто, стр. 7.

[21] Милена Малешевић, нав. дело, стр. 82.

[22] Исто, стр. 83.

[23] Исто.

[24] Миодраг Булатовић, нав. дело, стр. 176.

[25] Милена Малешевић, нав. дело, стр. 83.

[26] Исто.

[27]  Исто.

[28] Предраг Протић, нав. дело, стр. 770-771.

[29] Гојко Челебић, нав. дело, стр. 363.

[30] Предраг Протић, нав. дело, стр. 763.

[31]  Исто.

[32] Мирослав Радовановић, „Есеј о стваралаштву Миодрага Булатовића”, Стварање, бр. 11, 1997, стр. 1357.

[33] Исто, стр. 1358.

[34] Лидија Томић, нав. дело, стр. 1353.

[35] Милена Малешевић, нав. дело, стр. 88.

[36] Исто, стр. 70.

[37] Бранко Поповић, „Булатовићеви негативни јунаци”, Стварање, бр. 4, 1997. стр. 276.

[38] Миодраг Булатовић, нав. дело, стр. 178.

[39] Исто, стр. 162.

[40] Исто, стр. 139.

[41] Бранко Поповић, нав. дело, стр. 276.

[42] Исто.

[43] Исто.

[44] Мирослав Радовановић, нав. дело, стр. 1358.

[45] Миодраг Булатовић, нав. дело, стр. 189.

[46] Милена Малешевић, нав. дело, стр. 69.

[47] Предраг Протић, нав. дело, стр. 769.

Leave a Reply

Your email address will not be published. Required fields are marked *