Радмила Гикић Петровић
ИЗНЕВЕРЕНО ПРИЈАТЕЉСТВО
Веје, данима, прхураст снег. Кад нисам напољу, онда сам уз прозор, ту понајвише, трепћем са сваком пахуљом, гледам наслаге белине; ноћу проверавам да ли још увек снежи, упирем поглед ка неонкама у дворишту и радујем се што нико не оставља трагове, само чистина, мир и бескрајна зимска вејавица. Oднегде, поново бљеска слика дворца Фантас, мада, кад сам га последњи пут походила, било је жарко сунце, било је топло, било је свечано. Тада сам урањала у тишину, у живот Уроша Предића и Богдана Дунђерског, а сада причам, не прекидам са брбљањем, убеђујем; са смешком подваљујем пријатељима и договарам сусрете, само да би им приповедала о сликама, о фрескама Предићевим, о Дунђерском, његовом богатству и њиховом пријатељству, започетом док је Сликар радио иконостас у бечејској цркви. Ћутим, нећу Уроша да кудим, говорим пријатељима о пријатељству преплетеном нитима уметности и богатства, поштовања и друговања.
Прашњав у сушне дане, блатњав у зимске, Орловат, где је рођен Предић, постао је одједном велики, постао је царски град, постао је познат, у мапу уписан великим словима, тамо где се ретко одлази, тамо где почива Сликар. О том насељу, у зрну сећања, неко приповеда приче још од памтивека, залази у петнаесто столеће; мене су векови мимоишли, заборавила сам причу о Орловату као пустоши, у времену колере, куге и ратова, јер знам да је насеље све преживело. А има лепо име, Орловат, по станишту орлова, моћних птица. Да ли их је Сликар, још у детињству упамтио и, касније кад се враћао свом селу, сликао. На тим платнима има сећања људи из сокака и биртија, писао је и о њима и свом завичају у дневницима и писмима, али нигде о орловима ништа није рекао. Описао је своје сељане, док је кроз блато гацао. Писао је о јесени и житком блату, о даћама и свињокољу, о мирису врућих чварака и пијаним песмама; сањарио о другачијем Орловату, кичицом хтео да просветли, вином и ракијом, задригле сељаке. Своју Веселу браћу, жалосна им мајка, усликао је у позну јесен, када је тешко блато загушило сокаке, а пијане песме ориле се целе ноћи, да сна од њих није било. Те и такве сељаке био је науман променити, а они су га, под старост надмудрили, нагнали да од своје воље одустане, да пристане да га у блато и кал донесу, и сахране у њиховом Орловату. Тада, док је на слици Веселе браће радио, жудео је да тим људима покаже у какву су несрећу запали, видео је њихове мане. А онда, једног недељног орловатског поднева, у крчми, за столом, његова браћа, раздрагано, уцакљеним очима, уста им се развукла од ува до ува, над његовом сликом збивали су шале. Сељаци се одушевили, кликћу од радости, изопијали се горе но што су на слици били овенчани. Годинама касније закуцаће на Предићева врaта, преподобни и лакоречиви, да га приволе да дато обећање порекне, да га у своје село, на знамење, сахране – Весела браћа.
Шумори прича о другу из детињства, Михајлу Пупину, који је његове слике откупио на изложби у Паризу и поклонио их Народном музеју у Београду. После основне школе, Предић је завршио немачку школу у Црепаји, заједно са Пупином. Када је добио стипендију од Матице српске, отишао је на Бечку сликарску академију, осамосталио се новчано, добијао је нове понуде за рад, и прве награде за сликарство. Са Пупином је друговао у Црепаји, писма једно другом одашиљали, Пупин је ценио Сликарев рад, са поштовањем о њему говорио у далеком свету. Предићу умире прво отац, па годину дана касније и брат Светозар. О очевој смрти писао је на пароброду враћајући се за Пешту, па у Беч; у сузама, направио скицу на растанку. Мада је мислио да напусти студије, професор га је одговорио и љутито корио: да у раду нађе спас. Ослушнуо је шта му говоре, одустао од свога наума, предомислио се, као што ће се предомислити и пред крај свога живота када о месту сахране буде реч. Осликавао је, потом, иконостасе, бечки парламент, мада, не са великим одушевљењем; за њега је црквени животопис био нижа уметност, блиска занату, ни слутио није да ће му то бити, касније, главни посао у који је утрошио своју најбољу снагу. Вратио се у Орловат, запљуснут сликама народног живота, ведар и заносан; разуларене младиће, набујалност сеоског живота, преносио је на своја платна, и новонастале слике, потом, излагао у Београду, на првој самосталној изложби, где је постигао запажен успех. Понуда из Бечеја враћа га на рад иконостаса, а слике из сеоског живота, које су му биле присније и драже, оставља устрану. Ређају се поруџбине, одлази у Перлез, и ради црквени животопис, па онда за Патријаршију. А није хтео да буде иконограф. Знао је Велики Мајстор, да споји овоземаљске ликове са небом, сликао је обичне људе као свеце, и они су постали део светачке хијерархије.
Када је завршавао посао у Бечеју, разболео му се брат Радивој, и остао без посла; у депресији и разочарењу, болест се погоршавала. Видевши шта долази, Предић је уговарао нове послове, да га несрећа не затекне неспремна. Ради црквени живопис, живи у Орловату, петнаест година, најбољих петнаест година, поред мајке, ослобођен свих обавеза варошког живота. Никад потпуно одвојен, ни у Орловату да живи, нити да му се врати; Београд је жарио уметношћу, требало се у њему доказати.
Када је Сликар напустио свој Орловат, и настанио се у Београду, више се из тог града није селио. Поред куће свога брата, у дворишту, саградио је атеље, скрајнут од улице, од буке и вреве, окружен баштом и цвећем. А са балкона, на Дорћолу, поглед је упирао ка Дунаву, будио га је пој кôсова и славуја.
Залазио је тада Предић, као признати портретиста, сликар са престижним угледом, и у отменија друштва ка којима није стремио. Он је волео свој Орловат, распусне сељаке, салоне је заобилазио.
Када је одлазио код Богдана Дунђерског, свог добротвора и мецене, дочекивао га је пријатељ добродошлицом; били су различити у свему, и блиски по свему. Обојица вечите нежење. Могло се догодити да се Предић ожени шеснаестогодишњом Аном Накарадом, ћерком пензионисаног оберлајтанта, да очева није била последња. Да се Богдан приволео царству једне жене, да ли би њихово друговање посивело…?
Могао је, а није, да се у Панчеву, док је у гимназију ишао, Сликар ожени Милом Стојановић, кад је већ цртао њене портрете, и доносио јој руже. И ружу до смрти чувао, а кад је умрла Мила, његова некадашња многоцењена пријатељица – искрено је жалио. Усамљени аскета. Да јесте, а није, могао је свој рад укрстити са радом вајарке Вуке Велимировић, а он се, под старост, вајкао свом пријатељу Богдану Дунђерском, како су услови за срећу: здравље и памет. Али памет је у младости другачија. У старости је лако рећи да се до благостања може досећи, али да многи своју срећу пронађу у материјалном постигнућу које прхне као ваздух. Лако је у старости паметан бити. Са Вуком, вајарком само се дописивао.
Прочитала сам оних десет писама које јој је сликар упутио, нисам трагала за искрицама чежње и љубави, било је то пријатељство два уметника; чему сад стварање лажног мозаика. Њихово познанство почело је још за време Првог светског рата, у Крушевцу, где је она радила као професор цртања, а Сликар провео неколико ратних година. Вајарка је свој пут пронашла у париском атељеу, Предић у свом београдском; ако су им се путеви и разишли, писма су им се укрштала. Пише му, сва усхићена њиме, он јој је скромно узвраћао: да би био срећан, када би био онакав каквим га она замишља. Вајкао јој се да од њега не ствара идола, да га не кити врлинама које нема, него онима које она жељно у свету тражи, за којима она чезне и жуди усамљена у туђем свету. За утеху, направио је њен портрет. Пише му Вука, не посустаје, из Рима, где се отиснула на даље школовање. Остала су само писма. Кад се вратила у Београд, нико је није дочекао. Када је у дубокој старости умрла, новине нису ни забележиле њену смрт.
Предић одлази у Црну Гору, и на Ловћену осликава унутрашњост Његошеве, потом срушене, капеле. На путу до Ловћена, спавао је у свињцу, који му је свесрдно понудио домаћин, без прозора, а кроз врата скоро да није могао ни ући. Био је времешан, у шездесет и осмој години, и није му могла бити пријатна добродошлица у смраду свињца. Слике је своје носио са собом. За Његоша. Да се у капелу уграде. Живео је на хлебу и млеку.
Давно сам и сама гацала по житком блату, промрзла и мрзовољна, тражила оно чега нема, ако га нема, држала сам и стискала на длану слику, могла сам макар по њеним обрисима да прођем поред срушене Сликареве куће. Ништа од ње није остало, ни камена није било, нисмо знали да јој темеље подупремо. Нисмо умели сачувати једино гнездо у које је радо одлазио своју мајку да види, од сељана је и боје и платно давно са собом у Београд понео. Остало нам је – ако умемо, а нисмо кадри – да дуд у дворишту његове куће оградимо и заштитимо; кад је, један и по век преживео – да ли ће и нашу немарност у гране своје очврснути? Није Орловат мали, о њему гуслају у осушене струне, величају свога Сликара: а кроз прашину и блато ни до гроба се не може стићи. Орловат је велик, да већи не може бити, ако умемо да памтимо, оргоман је у оном путу који води до месне цркве, где је сачуван иконостас; и по оним копијама скица и графика у школи. Ту сам застала, пред спомеником Урошу Предићу. Али до породичне гробнице, где је сахрањен Сликар, ни у каљугама нисам стигла. Могла сам до школе и до рукометног клуба, а могла сам, а нисам, и до друштва виноградара, сви се окитили његовим именом, диче се ко Весела браћа, жалосна им мајка.
Мрачила сам, застајкивала испред цркве, никога није било да врата откључа, није се одазивао црквењак, као што није било ни оног пређашњег кад је у цркви био Предић закључан, као дете од четири године, и сву ноћ у страху и плачу у њој остао. Занесен сликама, загледан, заборављен у цркви, док је Карловачка митрополија оглашавала смрт патријарха Јосифа Рајачића, и док су звона звонила – Урош је иконе гледао, зашао иза олтара, а врата црквењак забравио. Тражили су га по селу, али нико у цркву није зашао. Све док једна жена, случајно, није чула промуклу вриску. Боловао је, био у грозници, трзао се у сну, од мрака, таме и празнине ‒ дуго потом.
Црква је имала своје тајне, рушили су је и из траве поново су је неимари зидали, проналазили у рушевинама старе књиге, између камена скриване, са каменом срасле, мало су књиге чували, све у архиве уписали, а онда су без трага књиге нестале. Шта је у њима важно било уписано, шта је штеточину понукало да их из архива у своје јасле пресели, за новце уновчи, неће се узнати, бар неко време, а време истиче, и нико не памти да су књиге и постојале. Нова црква саграђена је, и јесте једна од најлепших храмова, а стара као да није ни постојала. Чува се нова, нека је сачувају векови, само због оног иконостаса што га је урадио Предић и поклонио свом родном месту.
Деведесет и шест година тихог живота, ван политике, колико је могао, ван вреве уметничких салона, скрајнут што својом вољом, што околностима надвитим над радом који је тражио тишину и мир. Осамљеност из које је излазио кад му се хтело, са пријатељима и драгим људима, пре свега са Богданом Дунђерским.
Клонио се Предић јавних полемика, улазио у њих кад је имао шта да каже, и био уверен да ће његово мишљење неко чути. Стао је у одбрану и заштиту капеле свог пријатеља Богдана Дунђерског, годинама касније.
Поводом Ђурђевдана писао је свом пријатељу Богдану о слободи, бескрајној слободи, поигравајући се њоме: да су слободни само хајдуци у скупштини, на министарским столицама. Да се возе аутомобилима, изгласавају сами себи дневнице и масне плате за нерад или, што је још горе, за штетан рад, како закидају од чиновничких плата, од удовичких пензија ‒ и како би ти хајдуци одавно долијали, када не би имали својих јатака; да су политички кријумчари, зеленаши, корупционаши, нашег народног блага. Трулеж. Да нису бољи ни они из опозиције, па кад би режим и пао, а дошли нови, гладни и незајажљиво пожудни, да се и они осмоче на државном пустом маслу.
Кад је Дунђерски губио, у време припајања Војводине Србији, за време краља Александра Карађорђевића, био је господствен; упркос новој власти, он је градио, моћан и сигуран, нови дворац у који се није ни уселио. У дворац, назван по коњу ‒ Фантаст. Увек сигуран у своју моћ, и моћ својих хиљаду четирсто коња. Градио дворце, стицао имање, сазидао пријатељство саздано од љубави према сликарству. Новцем је Сликара даривао колико је хтео, понекад се пресипало, никад превише да пријатеља не повреди. И пријатеља, великог Уроша Предића, међу толико својих ближњих, Сликара је одабрао да гробницу са њим подели. Две неспојиве личности успеле су да пронађу ону клицу која је трајала до краја живота, истински пријатељи.
Жарило је сунце, године су прошле, када сам поново, да дворац Фантаст обиђем, дошла. Био је бео, а белина засењује вид.
Док је Урош Предић боравио код свог пријатеља, осликао је иконостас бечејске православне цркве и иконостас у капели свога пријатеља. Њихово чврсто пријатељство сведочи жеља обојице да буду заједно сахрањени. Договарали су се, и у тестамент Богдан све записао. Предић је обећао, али обећање није одржао. И писао о томе како је његов пријатељ, његов Богдан Дунђерски саградио капелу у Старом Бечеју, коју је Сликар украсио својим сликама, и како су се тада сложили да буду заједно сахрањени у тој капели; Богдан све то унео у свој тестамент, и депоновао га Матици, за вечност о једном истинском пријатељству. Међутим, писао је Предић: „Ја сам се предомислио, одустајем од договора са Богданом, желим да будем сахрањен крај своје добре матере у Орловату. Каква Визија у облацима. Изневерио пријатеља, остало је празно место поред Богдана. У дубокој старости, када је одлуку већ донео, ређао је Сликар слике у свом атељеу, попео се на столицу, у паду поломио ногу, и неколико месеци касније смрт је дошла по њега.
Минем, тихо, скрајнутом стазом, можда су баш њом пролазила два пријатеља. Остаје празнина, нејасна, као да у сваком кораку одзвања ехо изневереног пријатељства. Није им се дало.
Загледам иконостас у Орловату, док напољу све бљешти од светла; могу безбрижно и лако да се присетим лика његове мајке и вештине са којом је у икону Свете Петке уградио драги лик оне која га је даривала животом. Ту одмах поред ње насликани су отац и дед, али њен лик ведри из оне таме. Лик мајке-светице. Имао је седамдесет и две године, и надахнуто се присећао њеног лица; својој мајци дао је одраз старице, што Света Петка није била. Слика, тада док је напољу жара ударала у вид, уносила немир, са иконе је клизио хладан поглед, спокојство у лику мајке, у лику Свете Петке.
Најиспуњенији, задовољан и тих, осећао се Урош Предић док је радио у Бечеју и говорио: „Ни као уметник нисам у свом дугом животу дао ништа веће ни боље; ни као човек нисам никад и нигде осетио неколицину узоритих пријатеља, какви се ретко налазе у животу. На врху тога одличног друштва био је дом Влаховића и мој непрежаљени друг Богдан Дунђерски.“
Волео је Богданову природну отменост духа, господствено васпитање, поштовао је његов однос према имању, његову борбу у Парламенту, пажњу коју је поклањао ергели, а пре свега – поштен однос према људима. Отишао је изненада, а Предићу је остала празнина за племенитим човеком. Све оно што сâм није био, Предић је нашао у Дунђерском: распусни живот којем није тежио, гледао је у свом пријатељу; богатство које га није привлачило, имао је у Богдановом имању.
„На мојем салашу саградио сам једну цркву украшену уметничким радом мојег доброг пријатеља, академског сликара Уроша Предића. Моја је жеља, те према овој наређујем, да се на мојем салашу у мојој костурници узиданој у самој цркви сахраним. Како је мој пријатељ Урош Предић још за свог живота изразио жељу да буде у тој цркви и Он сахрањен, то молим Матицу српску да изврши моју жељу, а и жељу Уроша Предића, кога ће о трошку задужбине пренети у моју цркву оданде где се буде раставио од живота… Забрањујем за сва времена, да се у мојој цркви узиданој костурници осим мене и мојег пријатеља Уроша Предића још неко сахрани“, наредио, био сигуран, док је писао, Богдан Дунђерски, да ће са пријатељем заједно почивати. Али, у капели, на гробници, остало је уклесано „Урош Предић 1857– “.
Остала је неуписана година, празно место. Како то да Урош Предић, под притиском родбине, са којом је био у добрим односима, бринуо о њима, и помагао их финансијски – како то да није успео да се одупре њиховом притиску? По чијем наговору? Можда неког из ондашњег Комитета, коме баш и није одговарало да велики Сликар, притом и академик, буде сахрањен поред Богдана Дунђерског великопоседника, и експлоататора. Зар нису, ономад, те нове власти имале мрачне планове да од дворца направе електричну централу? Урош Предић није могао да ћути, да изневери пријатеља, и писао је Моши Пијаде; електрична централа није направљена, али је дворац, под катанцима, деценијама остао затворен.
Некада витак и мршав младић, живео је Предић до дубоке старости у атељеу који му је постао други дом, до последњих дана, када је, са наочарима, брковима и белом брадицом, залазио у разбокорени врт. Са штафелајем и разапетим платном, бирао је перспективу најбољег угла, и преносио раскошне боје у рамове нових слика. Велики простран атеље, застакљен и светао, на првом спрату ‒ ено, тај атеље је и данас у Београду, у њему је, после Предића радио Стојан Ћелић, купио га од Предићевих наследника, а од Ћелићевих потомака Ђорђе Ивачковић. Само кад би држава хтела да га уврсти у национално добро, да од атељеа не постане бирцуз.
Могла сам тада, у летњи дан и до гробља отићи. Да разаберем, зашто је Предић изневерио пријатеља. Када је отишао са овога света, сјатила се сва родбина, братија из Орловата, и наговорила га да за место вечног пребивалишта, уместо поред пријатеља, одреди Орловат. И он их је послушао. Сакупили се рођаци, њих четрдесетак да га испрате, са јелом и пићем. Био је фебруар. У свим сеоским домаћинствима, у прозорским окнима, гореле су свеће.
Договорио се са Богданом Дунђерским да наслика иконостас у капели на имању недалеко од Бечеја, где су два пријатеља планирала да буду сахрањени. Велики посао, Предић заузет на другим странама, или болешљив, споро је радио. Сликар је препоручивао да се позлата преграде сведе на минимум: са што мање орнаметнике ‒ богатија би била скупља, простија јефтинија. Предићева размишљања о самим иконама започела су давно. Схватајући да капела има „карактер хришћанског песимизма, наглашавајући патње живота Исусова као представника целог човечанства“, разматрао је сликарски програм. Молитва у Гетсиманском врту се боље уклапала у идеју од Тајне вечере пребачене на зид изнад улаза.
Оног дана када је Орловат у своје окриље примио тело великог Сликара, све су капије са ћилимима биле окићене, а у прозорима гореле по две свеће. Било је блато, велико блато, на путу ка гробљу. Два дана су чистили, доносили шљаку и песак, насипали, да блато заспу да се људи из делегација не укаљају, а каљаво је било. У невреме умро, кроз блато и каљугу до гробља га пренесоше. А из биртије вириле су сенке Веселе браће, жалосна им мајка.