lamisil side effects fatigue nizoral ad cream lotrisone 1 is lamisil good for jock itch

Раде Танасијевић
ГОДИНЕ АНКСИОЗНОСТИ

 

Страхови су ме опседали са свих страна. Личио сам на Џојсовог дечачића, који прибијен уз аут-линију фингира да учествује у игри. Понекад би страхови нестајали, а на њихово место легала је вишедневна туга. Авај! За тугу је потребан несагледив простор какав наш атар нема. Био сам млад, и нисам знао да са слабљењем виталистичких снага слабе и страхови, а неки од њих, можда, и заувек нестају.
Сви моји другови су почетком осамдесетих поодлазили на студије у Београд. Био сам међу људима старијим од себе за две, за три генерације. Њихов свет није био мој свет. Покушао сам да им се приближим кроз рад, слушајући њихове животне повести. Многи од њих први и једини пут напустили су своје село када су одлазили у војску. И у својим причама увек би се враћали томе. Један од њих служио је у морнарици три године. Још увек је о плаветнилу мора говорио као о свакодневном чуду. Познавао сам старице које никада нису напуштале своје село, њихов аргумент био је необорив : „Добре девојке се удају у своје село”.

Онда сам поново открио свет књига. Наша сеоска библиотека. У ствари, на старим књигама у полукружном печату писало је „Срез посавски, читаоница Дражевац“. Читаоница је основана 1923. године. Касније, након Другог светског рата, постала је огранак библиотеке из Обреновца. Право је чудо како је преживела Други светски рат. Поседовала је невелик број књига, око две хиљаде. Од књижица о воћарству, сточарству и узгајању ружа, до дела Милана Дединца, Растка Петровића, Марка Ристића, Тина Ујевића, Плавих кола Српске књижевне задруге, издања Геце Кона и Издавачке књижаре С. Б. Цвијановића, књига Николаја Велимировића, путописа Михаила Петровића Аласа, до првих превода Буковског, и прича Исака Башевиса Сингера. Књиге су на полицама и по поду поређане без реда и поретка. У ствари, неки ред је постојао, књиге су ређане по дебљини хрпта. Дебеле су махом стајале заједно, оне танке – најчешће је то била поезија – стајале су на вишим полицама. Неке од књига нису биле разрезане. Био сам први који их је оштрим ножем разрезивао. И чинило ми се након тог књиговезачког захвата да сам први човек на свету који чита Јавну птицу Милана Дединца. Дане и месеце сам проводио у тим двема просторијама. Напољу је бујао ерос, дозревала су жита, пшеница је личила на златни наилазак. Сви су помало дигли руке од мене, све мање сам помагао у пољу и у штали. Проредише се моји разговори са људима. Само сам читао, помало ме је гребуцкала књишка прашина у грлу. Као и сви неформално образовани људи, покушао сам да ухватим хронолошки ред – не знајући да су напоредо у нашој књижевности, не марећи једни за друге, догоревали уморни дестерци и буктали модерни песнички манифести. Утицаје сам касније са лакоћом препознавао. Чуло се где кажу за мене: „Њима је то мало урођено“. (Заиста, међу оснивачима књижнице био је и мој деда-стриц Владимир Танасијевић.) Или су пре мислили на породично лудило. У зиму, наставница српског, која је понедељком од 12 до 14 часова отварала библиотеку да би читаоци могли да врате и позајме нове књиге, предала ми је кључ. Тако сам постао једини члан библиотеке.

О, да! Не смејте се ви који ме знате. И путовао сам далеко и широко, од Москве преко Сиберије и Монголије, све до далеке Кине у пратњи звери, људи, богова.
У годинама када сам још могао да одем одавде, у истој библиотеци први пут сам се срео са поезијом Радована Павловског. То су халуцинантни стихови које није могуће опонашати. А неко ко је рођен у селу Железна Река, на планини Корабији, предодређен је за дугу пловидбу. Схватио сам тад да је могуће свако заточеништво претворити у личну симбологију. Много година касније, поезија је за мене постала једини преостали начин одласка.
Рано сам дошао до сазнања да је писање песама истовремено и излагање опасности. Касније сам сјајно тумачење својих страхова нашао у тексту Мишела Лериса „О књижевности посматраној као борби с биковима“, који се налази на почетку његовог романа Доба зрелости. Укратко: у борби с биком тореадор се излаже смртној опасности. Без тих смртоносних рогова у арени, читав ритуал био би само безопасан балет. Каквој се опасности излаже писац, уметник? Шта је улог? Постоји ли тај биков рог у књижевности? Збиља, шта је то што повезује уметника са убицом бикова? Може ли икад чињеница писања, за онога коме је оно занимање, повући за собом неку опасност која би, ако није смртна, била бар стварна?

Схватио сам већ при првим покушајима писања поезије да је Песник неко ко је свој улог већ на почетку свесно заложио. И преостаје му једино да људске покушаје да господаре временом и да играју улоге демијурга – посматра са осмехом и жаљењем.

Моје границе страха биле су видљиво исцртане, био је то атар мог села којег нисам напуштао 13 година. Истовремено, попут невидљиве ауре, око мене је растао круг од прочитаног, промаштаног, изгубљеног од жудњи, од страхова који су ме држали у самоизгнанству већ толике године.
Ова прича носи наслов као циклус слика Макса Ернста Године анксиозности. Ништа на тим сликама нисам видео страшно, ниједна једина црта није била у страху и трепету. Ваљало је жртвовати мир за излазак. Као што је то говорио Макс Фриш: „Насупрот завађеним градовима-државама у италији, постојала је швајцарска са својим тристагодишњим миром, верском и националном толеранцијом. а шта је дала свету? Сат који виче: ’ку-ку’“.
Библиотека је затворена, књиге су уредно пописане и враћене матичној библиотеци у Обреновцу.
Понекад у часовима несанице погледам доле.

Одавде са брда, у сумрак, термоелектрана „Никола Тесла“ са својим магленим димњацима креће у ноћну пловидбу. Све се понавља. Град у котлини почиње да пали своју светлосну нерватуру. Све личи на компулзивну радњу неког злог демијурга. Неуронска мрежа појачава светлуцање – шаљући импулсе страха у најудаљеније делове ноћи.

Подели објаву

Leave a Reply

Your email address will not be published. Required fields are marked *