Огњенка Лакићевић
ЈА НЕ СЛУШАМ, САМО СЕ ЗАТРЧИМ

 

УСТАНАК СВИТАЦА

згазити цело детињство
све смрскати, самлети
рећи себи да је све била превара
вођена родитељским предобрим намерама
они нису знали да их посматрам док причају
(ако се то може звати разговором)

та туга од које свет може да живи вековима
и океани да се хране, толико је има
ни она није моја

поништити цело детињство
корење неконтролисаног растиња које данас дивља
смешно је мислити да постоји слободна воља
нешто друго управља нама

днк су породичне неурозе
ништа превише видљиво, гласно,
зато лукаво измиче дефиницијама
најлепше се сећаш смеха за столом
али сети се неизреченог, сети се

сигурна сам да постоје разлози
због којих и даље нисам подигла ролетне у два поподне
исто је сасвим исто мрак је мрак
нема твоје косе на јастуку поред
али јасно видим лице издаје како
дише све време у соби

ипак
мењам крв
борба је сваки удах до краја
наслућујем решење
без дизања ролетни одлазака у природу спиритуалних гуруа мотивационих говора без тебе
видећу светлост
мутну, нестабилну, прљаву
али светлост
и тајне делим само с оданима:

хиљаде свитаца спава у мом јастуку
ниси ни покушао да их видиш
хиљаде свитаца спава у мом јастуку
хиљаде малих свитаца спрема се на устанак

 

ДВАДЕСЕТ СЕКУНДИ

ударила сам ногу
свом снагом о ивицу кревета
ту мало испод колена, где су модрице најлепше
болело је неумољиво док се простирало по телу, припала ми је мука
тих двадесетак секунди
када сам помислила
како је бол малкице јачи од мисли
о томе како је додирујеш онако како сам те ја учила да додирујеш мене
био је то најбољи део дана

 

НИКАД ОБАЗРИВОСТ

толико је тога шта ме љути
запалила бих свет
мада знам да бих, чим крене да гори, телом гасила ватру
и извињавала се свима
толико је тога шта ме нервира код људи
о истим тим стварима код тебе
пишем песме
кад ми се наслониш на косу а ниси ни приметио
изненадиш се кад ти кажем да ме чупаш
а онда се само још више упетљаш кад хоћеш да поправиш
смејемо се док ме боли
толико је тога шта ме љути
некад бих све да оставим и нестанем
и кажем хајде идем лепо ја иди и ти
само да бих чула да кажеш е не иде нико нигде
љуто дете се топи миловањем по коси
али не чујем ништа па ја онда кажем е нисам мислила озбиљно
и извињавам се свима
и посегнем за твојом белином која мирише на свеж хлеб
док ти гледаш кроз моја транспарентна плућа да видиш где је тај резервоар
због којег усред непогода не одустајем од тебе
због којег усред епидемије заљубљености људи у себе
ја ето баш лако одустајем од себе
кад нисам љута
држим те као амајлију
ако те изгубим, страшне ствари ће се десити
суве гране пуцају у мени али
због начина на који везујеш пертле
одлазим на сајт икее и гледам који сто да поручим за тебе
и можда удобније јастуке
да кажем добродошао
ако већ нисам рекла
последњих дана
твој загрљај је као вода
спира се с мене, не задржава
тражим још твоје одеће по стану
све ово што је овде личи на сценску реквизиту
мртва природа, то је мој стан последњих дана
и вода може да посведочи
шта се дешава овде у мраку
понекад есцајг јеца из кухиње, кунем ти се
оних ноћи када ти ниси ту
имам чесму за сведока
питај паркет, питај даљински, били су присутни
и они су се чудили
ако се страшне ствари десе
у мени неће остати нико
ипак
све ти верујем и
због тебе ширим руке на исти начин као некада
у школском дворишту говорили су ми
никад обазривост од тебе никада
ја не слушам, само се затрчим
надам се најбољем
надам се загрљају
нека те не завара моја кредитна картица
тиме импресионирам икеу и банкарске службенике
са мном
буди пажљив
као са децом
деца од речи напуштање чују реч смрт

ИНЖЕЊЕР ХЕРБАРИЈУМА

умиремо.
не ти, не ти.
ти си млад.
полако прилажеш сваки нови дан
у хербаријум
чије будуће странице стоје празне
за оне гладне разноврсних биљака.
као да нас то гради.
а ја сам сва од отпалих делова који
не умеју да се споје само се сударају
моји хербаријуми су малене хумке
јер умиремо.
не ти, не ти.
ти си инжењер хербаријума.
пакујеш биљке док не изгубе ону зелену крв
док не изгубе мирис
твоји хербаријуми се радознало отварају:
рунолист папрат мајчина душица рузмарин селен,
селен је несавладив.
пожутеле једном живе биљке ће немоћно лежати
ти ћеш додавати свеже
које ће умирати
младост презире корење
али се добро адаптира
краткотрајно, како буде биће
креће се у полутоновима, плеше ношен свим постојећим ветровима
а мој читав живот на једној јединој страници твог хербаријума
сећања ферментирају
моји страхови измичу форми
наде нема а одговорност је све већа
никако да објасним животу зашто сам га се тако лако одрекла
ослонивши га баш на тебе

 

ЛЕТОВАЊЕ

не могу да дишем испод покривача
једина мисао која ме теши
смрт је дошла по мене
али није
смрт долази у деловима
смрт је, између осталог,
сећање на наш доручак у боровој шуми надомак плаже
прамен косе ти је додиривао флашицу јогурта
док си ти већ припремао свој одлазак
ја сам мислила како је ту све што ми треба
мрвице су нам падале и храниле мраве

Подели објаву

Leave a Reply

Your email address will not be published. Required fields are marked *