Милуника Митровић
ИЗМЕЂУ ПРЕДВИДИВОГ И НЕОЧЕКИВАНОГ

 

Ђорђе Деспић: Песме и други ожиљци

Културни центар Новог Сада, Нови Сад, 2018.

 

 

Ђорђе Деспић, врсни зналац и тумач поезије, заокупљен и одгонетањем вечне тајне уметничког чина, сада се као аутор своје прве песничке књиге Песме и други ожиљци и сам нашао пред особитом и катарзичном стваралачком авантуром себи самом заданом: „Па стога нека песма и буде тек/ непроходна густа шикара и густо купиново грмље/ кроз које се једва крчи уска стазица“, казаће у пролошкој песми Читаоцу. Свакако, Деспић не скрива свест о томе да поезија савременог доба данас јесте „цивилизацијска периферија“, и да се песници са друштвене маргине јављају као гласови „вапијућег у пустињи“, обраћајући се управо оној „огромној мањини“ како је говорио Хименес, сличним завереницима неке више осећајности и духовне потребе, упркос свему. И упркос скепсе да ће после тог шикљајућег адреналина унутра, на крају стазе написаног с друге стране очекивано „изостати откриће грандиозног/ велелепног, непоновљивог нетакнутог“. А песничко Ја зна да повратка са тог пута ка немогућем из неразмрсивог клупка нема – „остајеш уплетен у уловљен у дивљини/ у слободи или лудилу/ стиха.“

            Вишезначност програмске песме Читаоцу навештава и основну тематско-мотивску преокупацију и емотивну палету првог циклуса Елегије, као и осталих. Својим унутарњим монолизима и дијалозима, песнички субјект је у сталном преиспитивању осећаја ефемерности сопственог креативног запута, као и дисфункције оног предвидивог, учмало уљуљаног поетског језика уопште. Зато стихови (Песма и камен) изричу тако одлучан песнички credo, артикулисан као нужни налог: „ослободити песму/ управо тако/ оштро рискантно бесно/ па нек буде и вулкан/ чистог лудила/ дај шансу/ немогућем“. Треба из све снаге читавог бића и стваралачког прегнућа храбро хитнути језик као камен, ка слободи и неухватљивости песме, која попут птице незнано одакле и камо тачно узлеће. У њеној недохватности, можда лежи сва чар магичне привлачности и напон надахнућа. Јер путем тим кад год да кренуо си, идеш ка неизвесности немогућег. Мада „све што је немогуће, погодно је за живот“ како каза песникиња Ева Липска. И баш та непредвидивост и све између тога, погодује оном животу у нама оћутаном, пуном ожиљака и кошмарних визија, који креће кроз нигдину из белог усијања поезије.

Из такве позиције дубоке поринутости унутра, наглашеније можда него што смо очекивали, сугестивно и јасно проговара зрео песнички глас Ђорђа Деспића, у свакој од песама на посебан начин, узбудљиво и потресно: „да зацврчиш и на својој периферији / успостави бар накратко/ равнотежу бола“ (песма Сунчаница). А то успостављање равнотеже бола, дабоме, није ни мало једноставно, већ тегобно савладавање струја читавог бића у превирању и вртложењу расутости, у поновном сабирању крхотина енергије, воље за смислом, животом, и песмом. Премда, она за којом жудиш покаже се често као стара колебљивица што ћудљиво пресахне управо онда кад највише недостаје: „то песма заправо престаје/ видиш ову белину која окружује/ која побеђује унаоколо/ то бели је дим/ жеље у гашењу“, казаће почетне строфе песме Буба, где нас мотив бубе изврнуте на леђа, асоцијативно доводи у близину Кафкине приче Преображај. Иако овако фантазмагорично виђење самог себе као безнадежно побеђену безначајност обичне бубе, овде песничко Ја има свест да је реч о метафорици граничног стања патње и самоће доведене до апсурда и поништења идентитета. Али, тада треба издржати, како би након искушења и духовног прочишћења дошло до могућег преображаја; сугестивно поентирају завршни стихови ове песме: „Оставимо је овако/ нека маше етру/ узалудно/ нек сама осети немоћ/ празнину/ нестајање/ и тебе и твојих стихова/ што их гута белина“.

            Песма Ловорике наглашенијом иронијом и самоиронијом, такође се фокусира на смисао и домете стваралачког учинка: „Тај венац/ као да је прављен по мери/ твоје празнине/ твоје непостојаности“. А онда следећа песма Елегија, са рефлексом Рилкеових Девинских елегија дозива утешни шапат тишине која би могла бити „као неко тајно учење/ неодољиво у обраћању/ као тестаментарна жеља“. Утишаност елегичних тонова ипак је само кратки предах до следеће, песме Облутак , где песнички субјект изабира атмосферу сумрака, како би пејзаж дана етерично претварајућег у ноћ, био наглашеније подударан са унутарњим осећањем долазећег пљуска немира, и суштих питања без одговора, попут овог: „Откуд то у теби/ тај понор/ тај бунар/ са кофом за смрт“. На особит начин овакви тонови наставиће психолошки да се дубе у другом централном циклусу Ожиљци. За песника Деспића, песме су као острвца ожиљака или чак и сами ожиљци, који спајају искидане линије љубави према блиским бићима, стварима, успоменама…

Нарочито упечатљива песма Линија љубави, потресно и нежно разгрће сновидо сећање на умрлог оца, који у души песниковог света заузима доминантно место – онај никад зацељен трауматични ожиљак – црна тачка пресека љубави и смрти. Песма почиње обраћањем оцу описом драматично напете сцене сна очевог умирања у присуству сина, из чије дечије визуре је његова фигура уздигнута до обожења: “Сањам те онако великог и дивног/ као свог Бога/ како се рушиш поред наших кола/ како падаш на бок и руку/ према мени дижеш“. Болан остаје покушај да у том часу додирне оца, макар у сну да заустави смртну намеру демона – „да ти ухватим снажан длан/ положим лице у топлину/ на линије судбине и живота/ које осећам како се прекидају и гасе“. Након буђења, ништа мање није болна ни јава из које се син и даље обраћа своме „већ три године“ мртвом оцу, тумачећи његов живот и дан његовог одласка као „чудесан знак/ симбол нечег и заокруженог и обновљеног“. Ипак, линија љубави настављена кроз сина, заувек се с њим се спаја: „на овој белој хартији/ и остаје заувек једна/ непрекинута/ и вечна“. Овај величанствени омаж оцу испеван у знаку дубоке оданости, даље се разлистава кругом песама које указују на једну Деспићеву специфичну естетику сновидог сећања и усудне пролазности. Такође, и песма Сећање у основи је реминисценција на искуство смрти, али посматрана сада из позиције зреле особе, која лица живота стално самерава према присутно-одсутној близини леденог лица смрти – „као у некој дечјој игри/ ти сада опрезно одижеш ципеле/ и искушаваш присност ове иловаче“. И ево још једног давног ожиљка који води сећање „на твоје прво дечачко/ стајање крај хумке/ сећање на тугу око тебе/ на озбиљност и црно/ тишину и кишу/ исту овакву/ и блато на ципелама/ које до данас / сузе нису испрале.“ 

Поновни мотив фантазмагоричне енигме сна срећемо и у песми Сањао си. Сневач узалуд покушава да докучи смисаону поруку садржаја и неко објашњење –  „које би дошло из сећања на сам сан“. Пошто разјашњење не долази, сенка сумње пада и на постојање самог сна претпоставком – „или те је само неко/ ноћас/ предано докрајчио/ јастуком“. Осећање умора, меланхолије, ишчезавања, нестајања и смрти, као да су стални пратиоци песничког субјекта кроз снове али и кроз егзистенцијалну стварност: „док успорено тумараш/ познатим улицама/ и добро знаном празнином у себи“ (песма Шетња). Верно друштво осамљеног шетача често су сенке – „Одавно увучене/ у тебе/ која те кришом подучава вештини / смираја/ и обећава преображај/ у нешто тише/ тише од ноћног шапата“. Умекшана атмосфера кишног дана погодује подстицају за поновни призив минулих укуса детињства, сећање на брид коприве „под непцем“ (песма Коприва)

Песма Ожиљак затварајући циклус, истовремено поентира тематско-емотивну лепезу целе збирке. Реч је о слици сећања на заспалог дечака, који на летовању „пада с неког зидића“ и задобија ожиљак од повреде на колену „у чијем си облику једино ти видео/ нешто налик на кобилицу једрењака/ који зове на укрцавање“. Тако филигрански прецизан опис фигуре ожиљка упућује на симболичко предсказање одисејски несмиреног лутања кроз лагуме и вирове прошлости – али и неминовност враћања на Итаку властитог бола. Отуда, чулна и чудна привлачност тог ожиљка, не јењава ни касније. И „та игра с танким болом/ што наново открива раницу/ румену и влажну“, потајна је жеља душе да се време и природни процес зарастања ожиљка заборавом заустави. А тиме, и пригушени бол помно негује, упркос томе што никог неће бити на крају путовања да путника „препозна по ожиљку као Одисеја“, и једрењак спаса покрене „ка песми/ што допире / са оних запенушаних /хридина“.

Очито, Деспић није од оне врсте стваралаца који се олако препуштају самозабораву и самозаваравању, већ своју наталожену лирску осећајност освешћује и помно артикулише, усмеравајући је ка своме песничком позвању, стилу и чину певања. Ово потврђује и трећи, завршни циклус Дрхтавица. Изузетна експресивност песме Жива рана, још директније указује на мудрост бола као покретача а не разарача снаге једне аутентичне раскоши имагинације и њеног порива: „треба отворити рану/ рекла си/ сећаш се душо/ кад понестане љубави страсти/ нек месо живо/ запулсира/ као крвав пољубац у нутрини“. На ову, такође изузетну песму, уз многе друге надовезује се песма Крик, не кореспондирајући само са мунковски немим криком човека у крвавој тами, већ га личним проговором духа „гласом пламичка“ преосмишљава и маркира смирајем који после њега долази. Најпре, као катарзично опраштање од детињства, а потом и других трауматичних ожиљака и крикова. Јер, шта је уопште човек без љубави и патње, шта и чему поезија без срца и дрхтавице, и „врућице што ће и ову хартију/ спржити/ ускоро“. Коначно, песничко Ја износећи своју „историју болести“ на светлост сунца и папира, саморазумљиво сублимира и питањем: „шта сам ја/ на крају крајева/ без својих опојних траума с тобом/ врелих и непредвидивих“. Песме Присвајање, Госпођици Тремор, Као у трећем циклусу Дрхтавица, сада се упућују замкама саме љубави. А понајвише, неутаживој жудњи за присношћу и утехом топлине жене или песме, које се у исти мах преплићу и поистовећују, да би Љубавна, сновидо заумном ауром поетички ефектно и складно заокружила стихове целе збирке.

            Последњим одељком Појмовник, Деспић обогаћује свој поетски венац са неколико изабраних прозно-медитативних фрагментарних записа. Њихова финоћа и језичка концизност исказа жанровски их ближи форми прворазредне прозаиде, или микроесеја са личним ауторским печатом. Питкост и лакоћа редуковане нарације, јасност и одабир повода из детаља свакодневице на нестабилној шеталици између предвидивог и неочекиваног, уверава да је сензибилитет Деспићевог дара спреман за разне и другачије форме певања и мишљења. Од прве до последње странице, све то чини да ову песничку књигу ишчитавамо једнако знатижељно са духовним ужитком. Хитнута управо сада, у наше песничко окружје она долази ни позно, ни рано. Као дах свежине, љубав која пулсира на пустошној белини.

Подели објаву

Leave a Reply

Your email address will not be published. Required fields are marked *