Марсел Швоб
АРАХНА

Паоци точкова су од паукових ногу;
Арњеви од крила скакавчевих;
Штранге танка влакна паукове мреже;
Амови провидни зраци месечине.
(Шекспир, РОМЕО И ЈУЛИЈА)

Кажете да сам луда и затворили сте ме; али смејем се вашој предострожности и вашим страховима. Јер ја ћу да будем слободна онда када то пожелим; дуж свилене нити коју ми пружи Арахна побећи ћу далеко од ваших чувара и ваших решетака. Али још није дошао час – мада веома је близу: моје срце све је слабије и моја крв бледи. Ви који ме сада сматрате лудом, вероваћете да сам мртва; док се ја будем њихала на Арахниној нити тамо међу звездама.
Да сам луда, не бих тако јасно знала шта се догодило, не бих се толико детаљно сећала онога што сте назвали мојим злочином, уводне речи ваших адвоката и пресуде вашег руменог судије. Не бих се смејала налазима ваших лекара, не бих под таваницом моје ћелије видела сјајну прилику, црни реденгот и белу кравату оног идиота који ме је прогласио неурачунљивом. Не, то не бих видела – јер луди немају јасну представу; уместо тога ја следим своја резоновања блиставом логиком и изванредном јасноћом која и мене саму запањује. Луди пате до саме мождане сржи; они верују – несрећници! – да стубови дима избијају, као вртлози, из њиховог потиљка. Док је мој мозак тако лаган да ми се често чини да ми је глава празна. Романе које сам читала, у којима сам некада уживала, сада обухватам једним погледом и ценим их по њиховој вредности; примећујем сваки недостатак у композицији – док је симетрија мојих сопствених налаза тако савршена да бисте били запрепашћени ако бих вам је изложила.
Али бескрајно вас презирем; нећете моћи да је разумете. Остављам вам ове редове као последње сведочанство мог подсмеха те да процените вашу сопствену лудост када затекнете моју ћелију празном.
Аријана, бледа Аријана поред које сте ме ухватили, била је везиља. Ево шта јој је донело смрт. Ево шта ће мени донети спас. Волела сам је страсно; била је ситна, тамне пути и живахних прстију; њени су пољупци били бодови иглом, њена миловања, треперави вез. А везиље воде живот тако лежеран и имају каприце тако жестоке да сам пожелела да је одвојим од њеног заната. Али опирала ми се; очајавала сам гледајући млади свет са краватама и помадом у коси како се тиска на улазу у њен атеље. Моја је раздраженост била толика да сам покушала да се присилим на студије које су ми некада причињавале задовољство.
Невољно сам узела тринаести том Истраживања Азије, штампан у Калкути 1820. Махинално сам почела да читам чланак о Фансигару. То ме је одвело до банде Туг.
Капетан Слиман говорио је нашироко. Пуковник Мидоус Тејлор разоткрио је тајну њихове удруге. Били су повезани тајанственим везама и радили су као слуге на сеоским имањима. Увече би, за трпезом, омамили своје господаре напитком од конопље. Током ноћи, успентравши се преко зидова, увлачили би се кроз отворене прозоре, на месечини, и тихо давили становнике кућа. Њихова су ужад такође била од конопље, са великим чвором на месту где долази потиљак, да би се брже убило.
Тако су, уз помоћ Конопље, бандити повезивали сан са смрћу. Биљка која даје хашиш, којом се богати обезнањују као алкохолом или опијумом, служила им је као средство освете. Дошла сам на замисао да казним моју везиљу Аријану Свилом, да се с њом у потпуности повежем у смрти. Та је замисао, сасвим логична, постала сјајна тачка мојих размишљања. Нисам дуго чекала. Када је спустила главу на моје груди и заспала, обмотала сам око њеног врата траку од свиле коју сам узела из њене корпе; и, стежући полако, пила сам њен последњи дах у њеном последњем пољупцу.
Тако сте нас пронашли, са уснама на уснама. Викали сте да сам луда и да је она мртва. Јер ви не знате да је она увек са мном, вечно верна, јер она је нимфа Арахна. Дан за даном, овде, у мојој белој ћелији, она ми се открива, од часа када сам приметила једног паука како испреда нит изнад мог кревета; био је мали, таман и живахних удова.
Прве ноћи, спустила се до мене, на својој нити; висећи ми пред очима, извезла је на мојим очним јабучицама вео мекан и таман, са таласастим одсјајима и пурпурним сјајним цветовима. Потом сам поред себе осетила чврсто и бујно Аријанино тело. Љубила ми је груди, на месту где је срце, а ја сам плакала ожежена. Дуго смо се љубиле без речи.
Друге ноћи, прекрила ме је велом фосфоресцентним, посутим зеленим звездама и са жутим кружницама, прошараним светлим тачкама које су бежале и скакале, расле и смањивале се, и дрхтале у даљини. И, нагнута над мојим грудима, руком ми је затворила уста; дугим уједом за срце, јела је месо и пила крв док ме није довела скоро до нестајања.
Треће ноћи, обмотала је моје очи траком од свиле на којој су играли разнобојни паукови са искричавим очима. Стезала ми је грло једном бескрајном нити; и силовито је принела моје срце својим уснама да га изуједа. Потом је клизнула у мој загрљај и на ухо ми прошапутала: „Ја сам нимфа Арахна“!
Ја свакако нисам луда; одмах сам схватила да је моја везиља Аријана смртна богиња и да сам за вечност одређена да је њезиним влакном од свиле избавим из лавиринта људскога. И нимфа Арахна препознала је да сам је избавила из њене људске чауре. Уз бескрајну предострожност, она је обавила моје срце, моје сирото срце, својим лепљивим влакном; обавила га је хиљаду пута. Сваке ноћи стезала је нити у којима је ово људско срце очврсло као леш инсекта. Повезала сам се за вечност са Аријаном, стегнувши јој врат оне вечери. Сада ме Арахна за вечност повезује са собом, стежући моје срце.
Овим тајанственим мостом у поноћ посећујем Краљевство паука, у којем је она краљица. Треба да прођем кроз тај пакао, да бих се касније њихала међу сјајним звездама.
Ту пристижу шумски паукови са сјајним ампулама у ножицама. Мигале имају страшне сјајне очи; накострешене, гледају за мном на завоју пута. Дуж локви где дрхте водени паукови, на високим удовима косачица, носе ме у вртоглаве кругове где играју тарантуле. Крсташи ме посматрају из средишта својих сивих зракастих мрежа. Упућују ми небројене бодље својих очију, као када се из игре огледалом пали шибица, и омамљују ме. Док пролазим кроз шибље голицају ме гранчице. Длакави монструми, хитрих удова, чекају ме, скривени у густишу.
Краљица Маб има мању моћ од моје краљице Арахне. Она може да ме умота у своје чудесно месо које виси на нити. Њена је крлетка начињена од тврде шкољке огромне Мигале, обрубљене драгуљима оштрим, црним дијамантом. Осовине кола удови су огромног косца. Прозирна крила са црвенкастим нервурама подижу је узбибавајући ваздух правилним замасима. Ту висимо сатима; потом наједном клонем, измождена због ране на грудима коју Арахна копа без престанка својим оштрим уснама. У свом кошмару видим како се према мени нагињу мешине са сазвежђима од очију, и газе ме храпави удови прекривени нитима.
Сада јасно осећам два Арахнина колена која клижу низ моја бедра, и клокотање моје крви што се пење ка њеним устима. Моје срце ускоро ће бити исушено; остаће балсамовано у ћелији од белих нити – и ја ћу да утекнем преко Краљевства паукова ка преплету сјајних звезда. Када ми Арахна пружи нит од свиле, побећи ћу са њом и оставићу вам – јадне будале – бледи леш с праменом плаве косе који ће чешљати јутарњи поветарац.

 

МАРСЕЛ ШВОБ (MARCEL SCHWOB, 1867-1905), француски књижевник, мајстор је кратке приче, есеја, биографије и псеудо биографије. Због слабог здравља, становник је библиотека од ране младости; сопствено стваралаштво смешта међу различите културне и временске слојеве – антику, средњи век, доба ренесансе и барока. Одувек опседнут језиком, својевремено је био студент великог Де Сосира, страсно се бавио француским аргоом средњег века и песништвом мештра Франсоа Вијона. Спадајући у оне француске писце који су се одушевљавали енглеском књижевношћу, преводио је Шекспира, Мередита, Дефоа, Де Квинсија и друге. Његов некадашњи књижевни утицај и значај – Оскар Вајлд посвећује му поему The Sphinx а Алфред Жари Краља Ибија – сасвим је у нескладу са данашњом, помало скрајнутом позицијом; ипак, свој су дуг Швобу признали многи савремени аутори, међу којима Борхес и Роберто Болањо.
Важнија Швобова дела: Краљ са златном маском (Le Roi au masque d’or, 1892), Мими (Mimes, 1893), Монелина књига (Le Livre de Monelle, 1894), Дечји крсташки рат (La Croisade des enfants, 1896), тe Имагинарне биографије (Vies imaginaires, 1896). Превод текста сачињен је према издању Arachne, Coeur double, 1891.

Избор, превод са француског и белешка
Дејан Ацовић