candidiasis treatment with sporanox diflucan otc itrafungol vs sporanox lotrisone cream for herpes lotrisone cream purpose is diflucan safe to take during pregnancy

Марија Васић Каначки
ПРЕТВАРАЊЕ МАЈКЕ У МАТЕРИНУ И ОБРНУТО

 

Ана Сеферовић: Материна

Архипелаг, Београд, 2018.

 

 

Књига песама Ане Сеферовић Материна представља узбудљиву фрагментарну поему еруптивног набоја која се нуди читаоцу као суочавање са светом. У том свету слобода је била одвајкада филозофска одредница. Материна је огледало човека изнутра, и када настаје и када нестаје. Стиховима, који од наративног призвука прелазе у чист крик улазимо у демистификовано, а опет химерично пропутовање кроз искуство жене. Њену тишину и самоћу, наспрам вреве и метежа.

Збирка започиње разобличавањем телесности и емотивности, апострофирајући несумњиву душевну везаност за своје прво ЈА – МАЈКУ. Тело као пукотине у празнини исцртавају интимно, езотерично путовање духа. Наступио је умор од неприлагођености свету изван њених емигрантских врата. Она, упркос привиду тока живота који није њен избор, стоји у месту, на равној површини у свим варијететима. Потирањем сопства, трага за декодирањем породичног нуклеуса. Мржња наслеђена (али и наследна) свој врхунац добија у стиху „мрзим оне који не мрзе…“ постаје паралишућа коб везана за онај живот „где сам пао ја“, пад у сопствену тамницу. Умор као антиципацијски узето стање савременог света производи млохавост, обамрлост, инерцију. Упркос, али и насупрот томе, песме се граде кроз динамику понављања, имитације, мимикрије, кадрирања; дијалог је у служби атмосфере прегнућа, напетости.  

Речи се мултипликују, разграђују; каткада херметизују, затварају у семичност. Анин спољни свет је растројен, дивергентан, деструктиван, идолопоклонички и као такав постаје сирова грађа, импертив егзистенцијализма. Ако постоји живот, мора се и преживети. Даје женски принцип и нативистички карактер сумануте игре дубоке наивности која је дивна – али и застрашујућа.

Натуралистичко растиње прераста у набујалу постмодернистичку шуму експресионистичких слика које су на различите начине интониране. На крају, или на почетку, рацио је нужан одабир жене која рађа. Болно раздвајање од тела и још болнија индивидуализација, стварање аутентичне природе која се све више удаљава од матице, а у исто време је прихватање вечне подвојености. Поетизација властитог искуства фрагментарно коегзистира са приповедачким елементима не само у формалном смислу, већ и у структуралном и идејном. У прилог томе може ићи тврдња да се песме из збирке могу преточити у приче. А прича се може разложити на хипотезе, које нам показују  условљеност мира у свету у коме рат има присвојну конотацију („мој рат је бољи од твог“); да прво отимање ствари је уједно и прво губљење невиности; да игра профаног и узвишеног нема краја – акценат је ту на игри;  да се у ауторефлексијама о беди, сиромаштву и јаду у коме друштво тавори, назире њен инат, пркос, стоички дефетизам те да се мантристички тон песме појачава у моментима када је певање у првом лицу, затим глас првог лица прелази у реске, какофоничне одјеке колектива: „поломила сам све своје кости/ и сада сам овде…“ (Овде – завера квазипривремености). „Овде“ није временска, нити просторна одредница , већ сублимирани свет сопства у коме се прелама детињство, породица, срећа и љубав. „Овде“ је место растанка, одлазака, напуштања, миграције душе и тела – након чега следи индоленција.

Збирка песама Материна настаје у суровој, али и суптилној спрези узрока и последица редефинисања друштва, рушења старих канона, идеологија, идолопоклонства. Снажни, бескомпромисни лирски глас, који се измешта и умешта у разне оквире друштвене прихватљивости и неприхвтљивости, постаје параметар за контурисање новог света, друштва које је органски везано за традицију, али не и за наслеђе. Жена је огољена, страствена, снажне дуалистичке природе. Она одлучује да преживи и да се не одрекне утопистичких снова, иако су они, априори, готово недостижни. Стих у песмама Ане Сеферовић је исконска клица, ослобођена, отворена, необуздана, метрички динамична, разнородна твар. Он је каткада мисао у сликама, какада неми крик који се наслућује или сомнабулно гомилање појмова. Звуковно и језичко претакање стиха у прозни израз је филигрански неосетно. Носталгичне слике детињства у смени годишњих доба јесу микро  циклуси бивствовања. У видљивим крхотинама бајки које су мајке преносиле својим ћеркама назире се неизрецива жеља за сопственом бајком, на право да је има. Прича са срећним крајем постаје завереничка мистификација, враћање елементима обреда, примитивизму, страви и страху од предатора. Ту нема краја, постоје само недовршености.

Ана Сеферовић читаоцу нуди вид митологизације Мајке. Претварање Мајке у Материну и обрнуто започиње нужним катарзичким прочишћењем, помирењем и прихватањем себе и света, без суда и осуде. Нимало лако, али неопходно да би се после кратког одморишта наставило даље: „Увек је добро знати / Добру цркву / Софу или / Барем клупу на којој можеш да преноћиш… / То јесте есенција среће / Ти топли моменти / Мекане туге и нежног гађења / Ти моменти када разумеш / Ја јесам у стању среће / На крају / Да“ ( Да сте могли да видите те величанствене ждралове).

Последња песма у збирци Уради своју ствар, олујо сугерише један вид доживљаја и тумачења света дела. Она у себи крије нуклеус за грађење идентитета, не само кроз отварање према сопственом бићу и спољном свету, ма колико то болно и трауматично било, но и кроз интеракцију искуства писца и читаоца.

 

 

 

Подели објаву

Leave a Reply

Your email address will not be published. Required fields are marked *