Лазар Букумировић
НЕУХВАТЉИВ ИДЕНТИТЕТ

Лана Басташић: Ухвати зеца
Контраст издаваштво, Београд, 2018.

У најужем избору за НИН-ову награду за 2018. годину нашао се и први роман младе ауторке Лане Басташић, Ухвати зеца. Роман проблематизује питање идентитета послератне и постјугословенске генерације, односно многих појединачних аспеката идентитета: националности, пола, језика и сексуалности.
Приповедач романа је Сара, девојка из Бања Луке која се преселила у Даблин. Понета емоцијама и у немогућности да разуме шта се све десило, она постаје непоуздани приповедач. Да би објаснила садашњост, често се враћа у прошлост, али не у хронолошком реду, већ у оном који јој се чини релевантним за причу. Мешањем различитих временских токова преде врло комплексан наратив у ком се лако може изгубити. Услед те хаотичности, она причу мора да понавља не би ли, у неком времену пронашла одговоре на своја питања.
Форма прати кружно приповедање. Роман не почиње великим словом и не завршава се тачком, а крај и почетак се међусобно допуњују, с тим што долази до инверзије приповедача. Сарину улогу преузима Ле(ј)ла, која је у Сарином приповедању и лик и читалац и коаутор. Пошто је „крај” романа, ако он уопште и има крај, врло компликован, уместо Лејле се на Сарином месту налази и читалац, који такође има тројну функцију. Може се рећи да ово није кружна структура – већ спирална, и да се кругови никад не спајају у заједничку тачку.
Због комплексне структуре и постојања два фабуларна тока, роман је жанровски тешко одредити. Први ток прати Сару и Ле(ј)лу, две другарице из детињства на путу за Беч, па се Ухвати зеца може назвати романом пута. Паралелно са њим одвија се други ток, детињство и одрастање јунакиња – па би ово могао бити и билдунгсроман, иновативан у домаћој књижевности по томе што је наратор женско. У целини, роман има структуру Керолове Алисе у Земљи чуда. Босна, из које јунакиње потичу, као мултинационална средина постаје мистична Земља чуда; Сарин сан који траје иако је она решена да се пробуди и да побегне, али буђење није могуће све док се „зец“ не ухвати.
Мотив зеца заузима битно место у роману, као што наслов и сугерише. Аналогијом са Алисом у Земљи чудаСара постаје Алиса, збуњена девојчица која не може јасно да одреди себе. Ле(ј)ла се трансформише у Белог Зеца, ког Сара без поговора прати надајући се да ће га ухватити и укротити. Као Бели Зец, она је водич кроз Земљу чуда, њен домаћин и становник. Њен комплетни идентитет се редукује на једну једину одредницу која је одредила цео њен живот – Босна. Том аналагијом (Ле(ј)ла је Босна) Сарино „буђење“, односно спознаја је отежано, јер је она свесна да она нема могућност избора. Лејла је та која одлучује, а Сара је само њен сапутник. Мотив зеца има још једну кључну улогу. Он представља и коначни престанак безбрижности и детињства. Зекан, зец (тачније кунић ког су купиле након матурске вечери и губљења невиности и који није побегао током земљотреса) представља Ле(ј)лу, њено пркошење судбини и храброст упркос преплашености. Како се судбина не може избећи, Зекан мора да умре, односно да изгуби – и то Сара, која је увек имала привид слободне, воље не разуме. То је њен разлог упорног понављања приче.
Раскол међу јунакињама јавља се још у детињству, на Лејлин једанаести рођендан у ратним годинама. Лејла Бегић мора да промени име у Лела Берић. Ратни ужаси се аналогијом претварају у Лејлину менструацију која природно није престала ни у другом току приче. На путу за Беч, када Лејла кроз прозор баци употребљени тампон, Сара се наљути на њу. На макроплану се супротстављају „чистоћа“ Европе и „нечистоћа“ Босне, док је на микроплану то заправо Сарин унутрашњи сукоб. Као и у свакој другој њеној дилеми, без њене воље победиће онај део ње од ког онда жели да побегне. На једној паузи видеће да су њене фармерице из Даблина крваве. Тај тренутак сумира целу Сарину разапетост између Босне и Ирске. Свако битније искуство одрастања Лејла је прва проживела, неретко на непријатан и болан начин, док је Сарино одрастање протраћено у прикривеном ривалству и љубомори према најбољој другарици. И после више од десет година Ле(ј)ла примећује да Сара још увек није спремна да одрасте (аналогија са Алисиним растом), јер не жели да разуме Босну која није „кул“ као њен живот у Даблину. Ипак, како она не може да побегне, чак и на другом крају континента она несвесно одржава успомену, авокадо (Лејлу), јадно мало дрво које иако је на граници живота и смрти, вешто и упорно пркоси смрти.
Као кључно питање идентитета поставља се и питање језика. Сара у иностранству, где ради као преводилац, заборавља свој језик, односно све своје језике – које је волела, разумела и студирала, звали се они српски, српскохрватски или босански. Мајкл, Сарин вереник, ипак се боље сналази у математици и програмирању, апстрактном језику симбола који Сара никад није разумела. Ле(ј)ла, са друге стране, остаје верна свом дијалекту и Сара се томе диви. Лејла је Лејла зато што би уместо „леш“ увек рекла „трупло“. У балансирању између својих језика, Сарина потрага за прецизним и једноставним идентитетом не бива нимало лакша. Њене половине, даблинска и бањалучка, не могу да се помире – јер не говоре истим језиком. И када би се половине спојиле, пита се Алиса, а Сара преузима дилему – да ли би се направила цела особа?
Још један проблем, још од првих реченица, је однос поседовања и идентитета. У разговору са Армином Сара сазнаје да може имати омиљену боју, облик, песму. Ипак, своју причу почиње свесна да не може поседовати Лејлу, односно Босну, па ни идентитет. Сталне промене су само наизглед измениле Сару. Једном када је стала после тринаест година, знала је где мора да се врати, иако то не жели да призна. Структура романа потврђује несталност идентитета. Зец можда и може да се ухвати, али он може и побећи. Лејла која нема могућност избора – нема ни кризу идентитета. Дакле, Сара мора да одлучи, свесна да је Босна увек необрисив део ње. То фино илуструје суптилна аналогија са серијом Stranger Things, где је Босна паралелни мрачни свет у коме је Сара заробљена. Такође, Босна је и демогоргон (чудовиште) који се налази у Сари, а ког она не може да се реши. Још једном паралелом између Босне и фиктивне земље, имајући у виду њену бурну прошлост, честе промене имена и ратове, намеће се питање – постоји ли, уопште, Сарина Босна? И, еквивалентно другом питању – постоји ли Ланина Босна?
Та питања су истоветна јер се граница између фикције и нефикције изгубила приповедањем у другом лицу, које је касније прешло у треће лице, али промењено. „Она” је била три ударца у тастатуру, а „ти” више није била Лејла, ни Лела. Диреров цртеж кроз који је Сара погледала има врло мистично својство. У оку зеца са цртежа Сара је видела цео простор и осетила је да пада, као низ праву зечју рупу. Оно што је са друге стране је Земља чуда у којој је Сара можда видела читаоца. Роман је морао поред причања једне озбиљне и тешке приче да и читаоца измести у свој свет, да би га још више убедио да је све што се десило – истинито и свеприсутно.
Ухвати зеца је један од првих романа домаће књижевности који проблематизује компликоване женске односе. Иако млађа генерација писаца тек ступа на сцену, већ се могу уочити неке опште одреднице – ратно одрастање, питање идентитета постјугословенских генерација и утицај језика на формирање личности. Врло је вероватно да ће овај роман остати репрезентативан. Иако је врло комплексан, одлично је написан, уједначеним квалитетом. Суптилним, врло значајним везама са Керолом, Црњанским, Џојсом, Вулфовом (између осталих), квалитет романа се учвршћује, а прича остаје занимљива. Смело комбинујући приче и са другим уметностима, музиком, филмом и сликарством, јасно показује да се ауторка не плаши експериментисања. Иако роман оставља читаоца збуњеног и несигурног, сигурно је да је Лана Басташић врло вешта списатељица, освежење књижевне сцене вештим женским гласом који је дуго био цензурисан и маргинализован. Пишући о озбиљним темама о којима се не говори у оној мери у којој је то потребно, јасно је да је књижевност добила новог великог писца, односно списатељицу, и да је њен првенац Ухвати зеца незаобилазно и веома вредно дело савремене домаће књижевности.