Ивана Танасијевић
ЖЕНСКИ ГЛАС ИЗ ПЕШЧАНИКА

 

Бранка М. Касаловић: Глас из пешчаника

Чигоја штампа, Београд, 2017.

 

 

Књижевост друге половине XX и почетка овог века, као једну од најупечатљивијих одлика испољава фрагментарност и разуђеност, како у погледу књижевних, песничких форми, тако и књижевних теорија, тумачења и разумевања књижевности саме, њене функције и сврхе, гледане из угла различитих интересних групација. Како се ови феномени савремене књижевности јављају као снажни одговор на друштвене токове, који, хтели ми то или не, одувек имају пресудан утицај на саму књижевност, а које сада одричу постојање универзалне истине и универзалне семантике књижевног дела – не чуди све већа експанзија коју данас попримају родне теорије. Овако испољена стремљења, истичући родну специфичност у деловању на друштвене и политичке оквире савременог света, најочигледнија су у књижевно-теоријском поимању женског писма.

Глас из пешчаника песникиње Бранке М. Касаловић, песничка је збирка која самом својом концепцијом и аутентичном поетиком, феномен женског писма чини незаобилазним елементом у тумачењу, али не у поједностављеним и банално/погрешно схваћеним оквирима женског песништва као крајње сентименталног и превасходно лирског. Представљање Гласа из пешчаника у коду женског писма наметнуло се из угла специфичности бића лирског ја, за чију је безродност или, пак сверодност, ова збирка поезије добар пример.

Песнички свет збирке у стилским карактеристикама одликује, пре свега, високо симболизовани дискурс, семантичка вишезначност и отвореност, са маркантно елиптичним пасажима који на махове, језгровитим језичким средствима показују снагу и дубину ауторкиног песничког израза. Ерудиција и филозофска компонента, песнички свет збирке сврставају у групу поезије којој се треба враћати и изнова промишљати, са утиском да је скоро немогуће до танчина разоткрити све значењске и уметничке постигнуте домете.

Писане у слободном, метрички несхематизованом стиху, песме остају отворене за ритмичку разноликост која сјајно поткрепљује разнолика емотивна стања песничког субјекта. Формална стилизација, у снажно маркираним оквирима, јасно осликава све специфичне карактеристике збирке огледане у крајње оригиналној онтологији лирског ја, што можда и чини најснажнији квалитет збирке, читане у коду женског писма. Наиме, Глас из пешчаника конципиран је као целина од пет циклуса (Ја, Ти, Ти из мог ја, Поглед на земљу, Гласови), а сваки од њих на значењском и идејном плану осликава биће поезије Бранке М. Касаловић.

Ја лирског ја Гласа из пешчаника изразито је ауторефлексивно, замишљено пред изазовима песништва, поезије и стварања као таквог. Песничко стварање кроз метафору рађања синова јасно је подривање женског писма схваћеног као одрицање од женског принципа у својој бити:

 

Хоћу синове да рађам

Дванаесторицу

Гласнике слободе

Ратнике за лепо[1]

 

Рађање у лепоти главни је естетски појам у виђењу песништва и стварања какво се провлачи кроз читаву збирку.

Песничко Ти лирског ја, као конститутивни елемент бића збирке, чини интегрални део са Ја, или је, пак, у сталном настојању да то постане, са питањем љубави у својој основи. Будући да је Ти неутажено, како то ауторка каже, одсутно, а биће целовито једино кроз љубав – трагање за Другим чини у збирци пут у трагању за собом и светом, у покушају да се сажме у целину.

Другост, Ти, које ћемо се усудити да назовемо мушким принципом, у поезији Гласова из пешчаника указује се као неопходни услов стварања, као неизоставни елемент идентитета, целовитости и живота:

 

То што видим

(у теби)

Портрет је

За боје од којих правим боје

Слојеве дрхтавих руку

Када би изоштрио чула

Препознао би

Своје отиске на платну[2]

 

Недостатак, одсуство Другог, на идејном плану указује се као немогућност стварања, што свој најексплицитнији облик поприма у песми Кривац, где кроз метафору празног, пресушеног бунара видимо у којем правцу води потрага за Другим и да су циљеви првенствено уметнички.

 

Кривим те за све своје кривице

(иако то нема много везе са тобом)

Крив си што је бунар пресушио

Сув као дреновина

Дубок као немоћ бескућника[3]

 

Упечатљиви моменат Гласа из пешчаника, који збирку и чини оригиналном у контексту родно кодраног читања, у најопштијем смислу, чини и измештање мита о Адаму и Еви у нови контекст, маркирањем нове женске перспективе стварања Другог у песми Ниси ти мени било ко. Другост, мушки принцип своју онтологију сада дугује бићу жене кроз преобликовање библијског мотива Адамовог ребра.

 

Ниси ти мени било ко

Да откинута са ребара

Бацим те псима

На ђубриште

Превише сјаја сам ти дала

Покоји трептај зведама закинула

Лукаво

Због тебе[4]

 

Стварање Другог/Њега од мена месеца, у песничкој збирци као јасна симболизација жене и женскости, снажна је потврда преобликовања традиционалног читања књижевности у коду патријахалног мита.

Међутим, право за читање збирке Глас из пешчаника у оквирима женског писма каквим га ми видимо, налазимо, пре свега, у онтолошком делу Ти из мог ја, који најбоље проговара о бићу поезије и стварања као недељивом, интегралном и сверодном. Проговарајући на теме, које у традиционалном коду важе за мушке теме, мушки дискурс, који своје упориште налазе у појмовима мача, рата, ровова, мушке рационалности, наспрам стереотипа женског сентиментализма – песнички свет Бранке М. Касаловић указује се као чин рушења стереотипа.

 

Ко је?

Ја!

Ко?

Друг твој, из рова

Онај што су му очи искапили

Кога си се одрекао

Јер си гадљив на недостатак лепоте

И јак док си у мраку[5]

 

Стога, из перспективе ауторке, велике теме бивају осветљене из новог угла, проговарајући као мушки код из женског писма, подвлачећи још једном интегралност песничког ја.

Ако у стварању сваког аутора, било да говоримо о поезији или прози, специфичности поетике чине се препознатљивим и дефинишућим једним, најдоминантнијим мотивом – у песништву Бранке М. Касаловић свакако би то била црна птица, као симбол који се јавља кроз читаву збирку и конституише, како биће песничког субјекта, тако и основне теме које песме обрађују.

Мотив црне птице, првенствено у лику гаврана, кроз историју књижевности  присутан је од античког мита, Библије, преко чувеног и најпознатијег Поовог остварења, па све до Ивана В. Лалића. Код ауторке Гласа из пешчаника, међутим, мотив црне птице добија недвосмислено женски облик, јављајући се као врана. Будући да се, симболички, мотив у збирци везује за љубав, врана или црна птица измешта се из негативног контекста злослутнице, негативног предсказања и издаје, и постаје Љубав у контексту љубави према Другом, љубави као уметничког стварања и љубави која ослобађа. Тако већ у другој песми у низу читамо:

 

Не бој се, црна птицо

Страх је за слуге таме

Кости шупље

Нису мана

Већ

Да се замахне

И оде

Кроз лавеж

Крутих, бодљикавих жица[6]

 

Промишљање књижевности присутно у збирци Глас из пешчаника, попримајући социјални контекст савременог света у коме живимо, запитаност је пред снагама и дометима уметничке речи, у окружењу којим влада сила и сурова моћ:

 

Може ли песма путоказ бити

Кроз поља полеглог жита

Да оштрица крвавог мача

Пресуди у име суза

Убогих[7]

 

Културолошки моменат доминације тривијалности савременог света, каквим га она доживљава, за песникињу, пак, никако не сме бити камен спотицања. Отуда се праве књижевне/друштвене/хумане вредности кроз метафору храстове шуме указују као својеврсни путоказ према коме треба оријентисати песничке/књижевне/људске напоре, па треба:

 

Храстову шуму засадити

Да у хладу њеном

Предахну наша деца

И њихове деце деца

Дрво и Песма[8]

 

Не можемо а да се не осврнемо и на фигуру жене, онакве какву ауторка гради као ствараоца, уметника, плодоносну тачку, која у метафори рађања ствара глас, реч и форму. Жена је такође и мапа, „површина уписа“ како би то рекла Елизабет Грос[9], на чијој се кожи очитује све оно што друштво, култура, или пак мушкарац, исписује несвесно је конституишући као биће. У том контексту жена је индикатор за све оно добро и лоше што је окружује, сведочећи префињеношћу чула и сензибилитета.

На самом крају, није лоше вратити се на почетак. Ако нас теорија књижњевности учи да су иницијална и финална позиција у књижевном делу од највећег семантичког значаја, а с обзиром на то да у наслову читаве збирке, као и у наслову последње песме читамо Глас из пешчаника – било би погрешно да макар не покушамо дати одговор на то шта представља пешчаник, који и какав је то глас.

С обзиром на то да смо збирку одредили кроз трагање за интегралним бићем песничког ја, песак, који је јасни симол, како у наслову, тако и као мотив унутар збирке, можемо посматрати у контексту осипања и флуидности идентитета, као једне од одлика савремене књижевности. А ако пешчани сат, с друге стране, можемо видети као метафорични приказ жене, онда бисмо збирку поезије Бранке М. Касаловић могли одредити као покушај конституисања идентитета из перспективе жене, на особен начин, путем љубави, уметности и поезије у најширем смислу.

Ово би било само једно од могућих читања Гласа из пешчаника. Иако се ради о песничком првенцу, уметничке рефлексије, филозофска интонираност и висока симболизација чине га отвореним за бројна читања, остављајући тако могућност да свако нађе своју истину о пешчанику, сопству, црној птици –  што збирку и ставља у ред светлих примера савременог српског песништва. Тиме се наговештава да нас коначна песничка реч и пун домет песникиње – тек чека у будућности.

[1] Бранка М. Касаловић, Глас из пешчаника, Чигоја штампа, Београд, 2017, 8.

[2] Бранка М. Касаловић, Наведено, 12.

[3] Бранка М. Касаловић, Наведено, 18.

[4] Бранка М. Касаловић, Наведено, 13.

[5] Бранка М. Касаловић, Наведено, 34.

[6] Бранка М. Касаловић, Наведено, 11.

[7] Бранка М. Касаловић, Наведено, 31.

[8] Бранка М. Касаловић, Наведено, 43.

[9] Види: Елизабет Грос, Променљива тела: ка телесном феминизму, Центар за женске студије и истраживања рода, Београд, 2005.