lotrisone cream over the counter walgreens nizoral shampoo for skin diflucan and liver damage sporanox or diflucan is there a connection between sporanox and multiple sclerosis

Зорица Младеновић
ОДИСЕЈ У МОРУ МЕЛАНХОЛИЈЕ – ЦИТАТНИ ЕЛЕМЕНТИ У ПОЕЗИЈИ ЈОВАНА ХРИСТИЋА

 

Највећи тематски оквир Христићевог стваралаштва чини антички свет. Снажан антички оквир је код Христића неоспорно присутан и јасно видљив, иако маргинализован у односу на стање духа које доминира у песмама. Антика је главни подтекст, оквир и основ за Христићеву поезију. Јавља се такође кроз појединачне и успутне реминисценције. Осим асоцијација датих углавном у насловима, јавља се и у виду позајмљеног стиха, који се такође користи као хипограм[1] усмерен ка идејном току песме, ка њеној мисаоној целини и с циљем да се песничка мисаона и емотивна раван пренесе у доживљајну сферу читаоца. Главна фигура ове интертекстуалне равни је Одисеј. Цитатност Христићеве поезије има неколико слојева: у једној равни то су асоцијације, смернице ка другим текстовима, хипограми (управо онако како их Рифатер дефинише), дати у виду имена античких јунака или општег места из антике. Стари атрибути античких хероја, јављају се углавном у наслову, као хипограми у служби препознавања хероја и указивања на његов (негдашњи) карактер. Тако пред нама оживљавају, поред Одисеја, и Сократ, Данајци, Федар, Пенелопа, Лахес, Нарцис, Итака, Троја, богови, варвари, Александрија, али и стари бродови, ,познај самог себе’, i mortimorti, urbi et orbi, euthymia, генеза… . С друге стране имамо јасне, штавише, наглашене мотиве у Христићевој поезији где начин на који су заступљени указује на присуство у другим песмама тј. текстовима: Христићево море се на пример често пореди са морем у песмама Бодлера, Мишоа, Валерија, Рембоа и Душана Матића. Са овим песницима Христићу је заједничко и осећање бесмисла и ништавила. Попут њих, и Христићеви стихови постављају питања о смислу, постојању, циљу, пролазности. Јасно је да се Христић, пре него што је одабрао да заплови Медитераном, добро опремио за пловидбу.

Осим вештог коришћења мотива, Христић је, како Лалић каже, био мајстор форме: Христићев песнички опус можемо да посматрамо као затворени систем, створен од мањих целина које у свакој тачки или сваком тренутку међусобно кореспондирају. С тим што су песме које су раније настале биле претежно сликовите, док су касније написане – претежно дискурзивне.[2] Тако песма Изгнан, Лахес је дуго крстарио туђим земљама показује још једну Христићеву особину, коју он у поезији радо користи. Волео је да се поиграва са читаоцем, чинио је да општа места из антике ипак остану тајанствена, да преузети стихови не упућују увек ка оригиналном тексту и да, као што смо видели, интертекст често представља идеја или мисаони свет неког другог писца. Одисеја тако доводи на Саву, Кавафија цитира поводом варвара који освајају Косово; у песми Богови цитира стихове песме Цимеру Фридриха Хелдерлина[3], уз коментар „тако песник давни“[4], што је многе читаоце, па чак и истанчане познаваоце књижевности у први мах усмерило ка стиховима античких песника. Тако је и песма Изгнан, Лахес је дуго крстарио туђим земљама, по свој прилици посвећена грчком државнику и војсковођи, ког Платон заједно са Никијасом приказује у дијалогу Лахес – о храбрости. Код Христића је он депримирани јунак који је изгубио све битке и остаје му само лутање. Лахес овде преживљава своју Одисеју. Не можемо знати да ли се Лахесово изгнанство код Христића односи на пораз приликом прве пловидбе на Сицилију или на судски процес по повратку у Атину, који је сатирично приказан у Аристофановим Зољама. Или је у питању Лахес – војсковођа, замишљен над неизвесном будућом пловидбом, предвиђајући битке које треба извојевати, сам, у туђем језику, међу туђим боговима. Овај дискурс очигледне замене стране огледала, наставља се и у песми Сократ на бојишту. У прилици смо да видимо Сократа, на бојном пољу, можда управо с Лахесом (што би историја потврдила, јер су заједно учествовали бици код Делиона)[5], другачијег од оног у филозофској литератури. Стављен пред неизвесност судбине, он постаје симбол немоћи, његова вештина надмудривања у тренутку када је непријатељско копље на убојитој раздаљини, мало значи. Како је записано у звездама тако ће бити, казује песник кроз „вечни ваздух који се згуснуо око њега, /У звезде, у ватру, у смрт.“[6] Христићеве песме, на овај начин омогућавају читаоцу да открије другу страну једног сасвим познатог света и да тај свет пронађе у себи.

Пошто смо препознали Одисеја као главни хипограм ка антици, указаћемо на његово присуство кроз неколико карактеристичних примера. Он је најснажнији носилац меланхоличног расположења, уз то је наглашена метафора за путовање и једина за пловидбу. Да је Одисеј био значајна фигура за Христића сведочи и есеј Одисеј, поморац[7] где Христић не прихвата распрострањену претпоставку да су Одисејева путовања плод маште. Уколико је пронађена Троја, могло би се, сматра песник, реконструисати и путовање најпознатијег морепловца. Христић је проучио књигу аутора Ернле Брадфорда, Како сам пронашао Одисеја, и преноси нам утиске и закључке искусног поморца и писца. У Христићевој поезији често се са Одисејем у везу доводи брод. Случајно и Брадфорд истиче брод као најзначајнију компоненту у утврђивању Одисејевих лутања.

Христићев Одисеј није (само) антички лик. Он је жеља колико и немоћ да се отисне на пучину, да се оде, и најважније – да се оживи. Интертекст античког јунака је и овде присутан само у симболичком смислу. Он је пут за проналажење Одисеја у себи. Зато је и смештен близу нас а понекад и у нама самима. Одисејев свет представљен је кроз море, бродове, ветар…. Путовање и пловидба су најважнији догађаји у његовом животу.

Нама је Одисеј занимљив због Одисеје, због онога што му се током пловидбе догодило. Он сам је, међутим, имао увек исти циљ: да са пучине угледа обалу Итаке. Христић жели да препознамо тај осећај празнине, промашаја, бесмисла, нежељене среће, који нам његов Одисеј показује. Он је средиште античког оквира који је песник одабрао. Она друга (важнија) дименизија овог осећаја алузивно је усмерена ка Стерији, Матићу и Елиоту. Иако термин интертекстуалност указује на однос између текстова, теоретичари су поштовали и „друго означитељско градиво од жанровских кодова преко претпоставки до општих места и архетипова.”[8] Христић није од Стерије научио о празнини, он га је препознао као себи блиског и то га инспирише да тумачи његову поезију и да изабране цитате и алузије пренесе у своје песме.

У збирци Одабране песме из 1995. године, песма Вечерња тишина узета је за уводну песму, са Одисејем „негде у праку … на некој стази … на клупи влажној од суза…иде градским улицама… кишним улицама нестварнијим од сна[9]… Дајући опис смираја дана који затиче „широке улице … клупе … поред ограда / од црвене опеке са комађем стакла“, песник се обраћа заљубљенима у парку, љубавницима затеченим у „тренуцима случајне нежности, подсећајући их да постоји неко ко увек баци камен свога гласа у замрачену воду тишине“,[10] Одисеј је овде метафора песника који никада не мирује; зато песник Христић поручује:

 

Увек будите свесни онога који упорно

Иде за вама и говори: Пробуди се.[11]

 

Док је у овој песми Одисеј симбол песника, митски морепловац и Џојсов јунак изгубљен у урбаној свакодневици, у песми Улис постаје јасно да је Одисеј песник, а да је песник Одисеј. Он је „прави, велики, путник, без куће.“[12] Стихови са „једном рибом пробушених очију у један замагљени сумрак постеља подсећа на болницу“,[13] оживљавају Џојсовог Улиса, његово постојање дискутабилног смисла, као и атмосферу суморног будоара Моли Блум који подсећа на болницу. Риба пробушених очију је архетип Христа спаситеља, сада немоћног да види и избави поданике од исконске патње, овде симболично назване „самоћа“.

„Онај са раскрвављеним табанима онај мутави, онај без куће“[14] је Одисеј пророк, присутан у свим временима и просторима, који се жртвовао и лутао морем за нас. „Он нема никог и има све.“[15]

 Христић се у другом и претпоследњем стиху обраћа читаоцу, и говори „пријатељу мој“. Кроз остале песме постаће јасно да је пријатељ овде сапутник, смртник, човек – осуђен на живот. Вечерња тишина је уводна песма у идејном смислу. На тематској равни је то Улис, где Христић најављује Одисеја који – осим што је „прави, велики путник“… – истовремено је „без куће, на путу, има све и нема ништа“ и „он је усамљен“. И у свом миту Одисеј је смртник. Пренето на доживљајну раван, код Христића, он је истовремено песник и читалац. Песма се завршава заменицом „он“. Тако издвојена на крају песме, ова заменица садржи много више од оног што јој по лексици припада; садржи цео људски живот и што је најважније, он је овде ја. Р. Микић подсећа како је „већ примећено да је Христић песник који као да се клони не само исповедних тонова у ужем смислу, већ и оне говорне перспективе која те тонове чини могућим, а то је ја[16]. Сасвим је сигурно да је Христић понајмање од свих наших савремених песника користио у лирици иманентну могућност да говори у првом лицу, па је често прибегавао неутралном казивању, из којег су готово искључени индивидуални тон и индивидуалан искуствени хоризонт. То је била још једна од претпоставки за песникову одлуку да поједина места у својим песмама изговори туђим гласом, тј. да их преузме.

Историја је Одисеја прихватила и као победника и као пораженог. Он је херој и антихерој у једном. Наш песник се не мири с тим што је најчувенији Итачанин принуђен да након смрти живи своју двоструку природу, ни сам не знајући хоће ли, док се уздиже као победник, већ у следећем часу бити препознат као поражени. Отуда у песми Поново посећена Итака изнова леже „у своју бившу крв“[17] не би ли најзад разабрао оно, што заправо никада неће моћи да докучи: „Победих ли или сам поражен.“[18]Још једна узалудна борба, и још једна паралела са песником који никада не може бити сигуран у своје победе. Песник не може бити задовољан, иначе не би могао да буде песник.

Одисеј – писац наставља да постоји у библиотекама, антикварницама, међу књигама. Књига је битна компонента Христићевог света. Оно што се може „везати за књигу“, код њега постаје део доживљеног искуства. Песмом У великој библиотеци, оживљава слика добро позната изучаваоцу књига, уједно и честа слика у Христићевој поезији: поглед заморен од слова усмерен ка прозору. Поново је то Одисеј, опет затечен на дивном острву, међу књигама, али и даље запитан над самим собом.

 

Ја остајем, јер једини од свих њих не знам

Зашто читам све те књиге што су се скупиле на мом столу.[19]

 

Колико је јака била ова мисао у Христићевој имагинацији говори и песма која следи: По цео дан седим у библиотеци. Она даје слику савременог Одисеја, Џојсовог Улиса коме живот промиче док он време проводи сањарећи о чарима свакодневице коју не живи. Христићев Улис бежи у детињство, пушта да „полако израњају из заборава дани.“[20] Прогнан бесмислом, тражи уточиште у времену када је све било на дохват руке, „Када је живот изгледао као једно велико обећање.”[21] Елегија о антикварници је есеј, може се рећи – лирски есеј у ком превладава иста атмосфера као у песми У великој библиотеци. Овакви тренуци где Христић излази из оквира поетике и спаја се са поезијом сведочанства су својеврсне аутоцитатности, у овом случају метафоричке, сликовне нити. Христићева поетика аутоцитатом комуницира са поезијом и драмом. Тако књиге постају симбол празнине и бесмисла јер има неких „које су биле потребне само онима који су их написали и ником више”[22] али и оних које су у неком тренутку „биле потребне свима, да врло брзо не буду потребне никоме”.[23] Као да тај усуд није довољно страшан, Христић нас подсећа да су то „тужне књиге“ и узима их за сведоке људске пропасти и већ потврђеног бесмисла постојања: „Човек их и не гледа – нема потребе да их узме у руке – и нехотице мисли на оне који су их написали: шта је сада са њима? Шта раде? Јесу ли написали још нешто? Најстрашнија питања која се могу поставити књизи”[24]. Књига тако прати човекову судбину, она страда и испашта, због оног ко је написао. Још један злочин на души песника.

Пенелопа, Одисејева драга, често се узима као мотив у поезији, пре свега као метафора жене која чека, која је својој одлуци посвећена и непоколебљива. У Христићевој песми Пенелопа губи се женско обличје, она је посвећена свима који разумеју „верност чекања“; наглашава се њена решеност, избор речи „која ће саму себе да напише“, јер, то је једино што можемо да учинимо у тренуцима стрепње и неизвесности. „Чекање које може да нас спасе / одлуке која ће пресећи све наше конце“, која нас уједно чува од „крваве замке изненадне одлуке.“[25] Цитирани стихови управо указују на њену одлучност као и могући драматичан обрт уколико одлуку промени.

Указали смо већ на сложену структуру поеме Mezzogiorno. Споменимо још једну димензију Христићевог поднева: управо је то простор где се пред читаоцем поново појављује Одисеј (опет је у слици и речи, опет је на мору). Он слуша како „Море уздише у далеким неким пећинама“[26], гледа како се „времена слажу једно преко другог, сталожена светлост, јачи сјај“[27], чека да се врати свом елементу: води – „најдрагоценијој од свих“[28]. Драгоцена вода доводи га до сунчаног поднева и он кличе: „О златна страсти сунца, која чиниш да постојим (…) земља је израсла из мог додира на граници земље и мора“[29], „златна страст сунца“ долази од Калипсо на острву између „земље и мора“ и са њом проведени дани као „Безвремени тренутак слободе, чисто постојање, /на самом прагу ништавила, још дрхтај јачега живота“[30]. Одједном се све зауставља, све стоји, не постоји смисао ван датог оквира. Постоји само „Тело на телу, непоновљиво ништавило /И златни час постојања из њиховог загрљаја”[31].

Подне, међутим, брзо пролази „светлост раног јутра која се шири као звук“,[32] замењује је (…“светлост касног поподнева, која се повлачи / Заједно са сновима на охладнелој таваници”[33]). Зато се не треба чудити и не треба питати „Одакле ветрови који се лелујају у прозорима?“[34]

Одисеј (он) је опет ја. Читаоцу је дозвољено да се врати у свој свет.

 

Поподневни сан је прошао. Негде заливају цвеће.

Стани на прозор. Удахни[35]

 

На тренутак се чини да следи повратак у меланхоличну свакодневицу. Стихови: „Стани на прозор. Удахни“,[36] враћају слику Одисеја загледаног у пучину с једним јединим питањем: Куда да кренем? Међутим, Христић најављује „час мудрости вечерње“.[37]

Вечерња мудрост је смирај, тренутак мирења са судбином и прихватање себе: „Море стало, чекајући судбину.“[38] Стихови даље јасно казују:

 

И то што чини једино наше постојање,

Постаје апстракција без свога средишта,

Започињући поново велику метафору света.[39]

 

Оно што следи је ноћ. Ноћ је велика метафора света за песнике меланхоличних стихова. Она доноси отрежњење од обамрлости „вечерње мудрости“, својеврсно буђење у ноћи. Израња „сопствена историја, времена која се слажу једно преко другог“[40], али се ипак као закључак намеће стих „немогуће је наћи метафору за море“[41], заробљени смо у свету затвореном „концима својих апстракција“.

На крају песме, у прилици смо да, утонули у антички свет, игру „крви и меса” видимо као древно приношење жртве. Међутим, питање гласи: „Вреди ли играти се крви и меса?“[42] Увек присутно питање о смислу живота појављује се још једном на крају песме враћајући нам атмосферу Mezzogiornа. Трагање за значењем речи намеће питање: какав облик добија изговорено?

 

Лежаћу и бићу напуштен. Само празна заменица,

Остављајући свом телу да понесе терет имена…[43]

 

Реч је тек тренутни облик, пролазно уточиште. Песник је свестан да је њено трајање кратког века, зна да се нико не може заувек сакрити њу реч, јер се мења. Сваки пут кад се изговори, она је другачија. Она је …„сувише случајно боравиште. / Док море односи обале и камен се рони без шума.”[44] Овом апокалиптичном сценом завршава се најозаренија песма Христићевог Медитерана. Ништавило побеђује, а нама који смо преживели остаје да у њему и даље тражимо смисао.

Савремени човек је окружен бесмислом, садашњост нуди само варљиве замке, које историја не успева да забележи. Пролазност је неминовна и за стварност без радости и смисла, чија је највећа тековина страх, а за смелије – меланхолија. Наспрам бојажљивог, пониженог и озлојеђеног савременика, Христић поставља грчког јунака. Грчка је вечна. Она је Христићев бег од меланхолије кроз целокупно његово стваралаштво. У Причи о лептиру  из збирке есеја Професор математике, песник искрено описује своје разочарање, када се распршило његово очекивање да надгробни споменик на коме је исклесан лептир представља везу са лептиром који симболизује душу. Лептир на грчком дели исто име са душом, што Христића одводи у маштање о томе „да ли су Грци замишљали да душа, у часу умирања, одлеће од нас као лептир што одлеће са цвета на који је за тренутак слетио; или су можда замишљали да се читав наш живот сажима у једно лакокрило, шарено и бескрајно лепо створењце што одлази незнано куд, нестајући у ваздуху који трепери од сунчеве светлости?”[45] Поразан одговор, „као и сви одговори на питања што их постављају литерати усхићени својим далекосежним асоцијацијама”[46] гласи да је лептир симбол еснафског удружења коме је преминули припадао. Разарајућа стварност од које не можемо да побегнемо понекад устукне пред правим вредностима. Антички свет, који је доказао своју вредност и своју вечност, најбоље је место за бег од стварности. Христић, међутим, не жели да се склони и сакрије, служећи се интертекстом; он изводи античке јунаке из митова, покреће ветрове и мора, отискује бродове на пучину и доводи их до читаоца. Смешта их поред нас у библиотеке, наше собе, улице, кафане… Само кад они оживе, живимо и ми, оним правим животом каквим нас учи поезија.

 

[1]Хипограм код Рифатера, је оно што Барт назива ,већ прочитано’ и он (хипограм) по Калеру није лоциран у тексту сам по себи; он је производ раније семиотике, повезан је са ранијим знаковима које читалац препознаје као поетске. (Michael Riffaterre: Text production, Columbia University Press, New York, 1985. и Корнелије Квас: Интертексуталност у поезији, Завод за уџбенике, Београд, 2006. стр. 91 и 97.Graham Allen: Intertextuality, Routledge, London, 2000. стр. 124).

[2]Јован Христић, Песме 1952–1956, Нолит, Београд, 1959. стр. 18.

[3]Hölderlin Friedrich: Gedichte. DeutscherKlassikerVerlag, Frankfurt am Main 1992. (Важна одлика Хелдерлинове поезије је однос смисла и бесмисла, хармоније и хаоса, сна и буђења… али (поред библијске) окренутост хеленској традицији. У поезији често супротставља антички златни век, када су земљом ходали небесници, и садашњост испуњену метафизичком празнином, што је, уз став да је песник посредник између богова и људи, врло блиско Христићевој стваралачкој имагинацији. (Упореди: Вилхелм Дилтеј: Доживљај и песништво, Орфеус, Нови Сад, 2004.) Цимеру (An Zimmern) је наслов који деле две Хелдерлинове песме, обе су посвећене Ернст Фридрих Цимеру (Ernst Friedrich Zimmer) код кога је Хелдерлин живео 36 година, пошто је као неизлечив отпуште из душевне клинике. Цитирани стихови односе се на другу песму, насталу 1825. године)

[4]Христић, Песме 1952–1956, стр. 120.

[5]Platon, Lahes o hrabrosti (Platon: Sämtliche Werkeindrei Bänden, Bd. 1, unveränderter Nachdruckder 8., durchgesehenen Auflage, Wissenschaftliche Buchgesellschaft, Darmstadt 2004; JörgHardy: Platon: Laches, Band V 3, Vandenhoeck&Ruprecht, Göttingen 2014.

[6]Христић, Песме 1952–1956, стр. 60

[7]Христић, Професор математике, стр. 41.

[8]Јуван, Марко: Интертекстуалност, Академска књига, Нови Сад, 2013, стр. 52. За теоретичаре који се спомињу ваља рећи да се у првом реду мисли на Кристеву, Барта, Рифатера, Калера и Карлханца Штирлеа који је први предлагао проширење израза, тј. да поред иманентне интертекстуалности која се тиче  унутрашњости књижевног текста, мора постојати и она трансцендентна која би се тицала односа уметничких дела из традиције са савремним делом.

[9]Христић, Песме 1952–1956, стр. 23.

[10]Исто..

[11]Исто, стр. 24.

[12]Исто, стр. 27.

[13]Исто.

[14]Исто.

[15]Исто.

[16]Радивоје Микић: Језикпоезије, БИГЗ, Београд, 1990.

[17]Исто, стр. 44.

[18]Исто.

[19]Исто, стр. 107.

[20]Исто, стр.108.

[21]Исто.

[22]Христић: „Елегија о антикварници” у Професор математике, стр. 5.

[23]Исто.

[24]Исто.

[25]Христић, Песме 1952–1956, стр. 59.

[26]Христић, стр. 86.

[27]Исто.

[28]Исто, стр. 87.

[29]Исто.

[30]Исто.

[31]Исто, стр. 91.

[32]Христић, стр. 92.

[33]Исто.

[34]Исто, стр. 93.

[35]Исто, стр. 93.

[36]Исто, стр. 93.

[37]Исто.

[38]Исто, стр. 94.

[39]Исто.

[40]Исто, стр. 96.

[41]Исто.

[42]Исто, 98.

[43]Исто, стр. 99.

[44]Исто.

[45]Христић: „Прича о лептиру“ у Професор математике, стр. 33.

[46]Исто.

Подели објаву

Leave a Reply

Your email address will not be published. Required fields are marked *