Драгица Ужарева
ЛИРСКИ ГЛАС ИСПУЊЕН СИМБОЛИМА: СИМБОЛИЗАМ ИВАНА В. ЛАЛИЋА

  

Поезију Ивана В. Лалића без дилеме можемо окарактерисати као симболичку, но не треба је посматрати као наставак или рекапитулацију Малармеовог, Верленовог и Валеријевог поетичког проседеа. Да је тако, не би ни скренула пажњу на себе. Јелена Новаковић пориче постојање блиске везе Лалића и раних француских симболиста. Према њеном мишљењу, Лалићу је ближи Пјер Реверди који је тврдио да се поезија „фиксира уз помоћ речи“ и да је довољна једна реч па да се заори најлепша песма. То се подудара са Лалићевим ставом да песма треба у сваком тренутку да понесе терет свих речи од којих је састављена. Ако овај српски песник и има додирних тачака са симболизмом „он не прихвата његове крајње консеквенце, тежњу ка потпуном одвајању од стварности и затварању у неприступачни свет симбола, која достиже врхунац са Малармеом“[1].

         Да се Лалић ослања на симболизам, и да његова поезија на свој начин наставља традицију симболизма у српском песништву, не доводимо у сумњу. Али његова поезија не тежи апсолутној херметичности, какву је захтевао Маларме. Ипак, захваљујући честој употреби метафора и симбола, она херметичности није умакла. Такав поетски реквизитаријум песму неминовно чини магловитом и помало неприступачном. Зато је неопходно најпре разабрати чији то глас у Лалићевој песми чујемо, а затим се ближе упознати са његовим симболима.

 

 

СЛОВО О ПЕВАЧИМА, ЛЕТОПИСЦИМА И ТУМАЧИМА

        

         Од најранијих Лалићевих песама срели смо се са Орфејем и то на неколико различитих начина, то јест, везано за различите делове мита о трачком певачу. И када није реч о Орфеју, а веома често није, оглашавају се певачи и њихово певање. Једна од песама збирке Чин носи наслов Певач[2]. Лирско ја се у овој песми обраћа некоме, чији идентитет не можемо да утврдимо са сигурношћу, јер се Лалић потрудио да остане загонетан. Лирски субјекат можемо поистоветити са певачем којем је поезија суштина живљења и узрок умирања. Насупрот њему је неко кога он ословљава са „царе мој“, али то апострофирање у себи носи и осетну дозу ироније, тако да се не бисмо с лакоћом могли определити за тумачење које би било радо да у ономе коме се песник обраћа одиста види неког реалног владара, па чак ни неког властодршца у односу на којег би наш певач био попут каквог савременог Хомера.

         Свеједно је да ли то друго лице једнине припада цару, или неком хероју којем је најважнија демонстрација сопствене снаге (да парафразирамо, његово је да буде јак). У сваком случају, то је неко ко је супротстављен нашем певачу, песнику по нужди судбине, а према властитом хиру. Разлика између певача и онога коме се обраћа, разлика је између песника који настанак сваке своје песме одболује, који мора да скупи снагу да тај процес издржи, уметника који у свакој песми препознаје своју смрт (јер „исто је певати и умирати“, како рече Миљковић) и читаоца, то јест слушаоца поезије, који у свакој песми „препознаје руже“, односно некога ко не само због своје снаге, већ и због своје судбинске предодређености има привилегију да од песме добије само лепоту ‒ оно естетско уживање у већ створеном делу. Иако сучељени, певач и његов антипод ипак су здружени: везује их песма и заједничка немоћ пред њом.

         Певач је само једно од песникових лица. То је она маска коју стваралац навлачи када себе доживљава као судбином предодређеног да уз велике напоре рађа песме. Певач као да од Сократа и његове мајке посуђује мајеутичку методу, с том разликом што је истовремено примио на себе обе улоге и прихватио се двоструког посла. Он је и родиља и она која јој око порођаја помаже. У тренутку рађања песме, песник је, као и свака мајка током порођаја, најснажнији и најрањивији, балансирајући између живота и смрти. Након што је песма рођена, може уследити предах. Сократови софизми, како је преко Платона допрло до нас, имали су за циљ откривање истине, упознавање себе и света. И Лалићев певач захваљујући стварању има јаснију слику о себи и својој позицији. Због тога и наглашава свом саговорнику да овај јесте јачи од њега, али да је песник себе свеснији.

         У тренуцима, када себе доживљава као посматрача (нипошто нећемо рећи „немог“ посматрача, јер овај посматрач има потребу да кроз речи о свему остави документ и изрекне суд), песник узима маску летописца. У том погледу најкарактеристичнија је песма Плач летописца која представља увод у песме о Византији. Позиција мајке при рађању свог чеда је напуштена. Однос према писању је знатно пасивнији. Оно што угрожава песника-летописца није више разорна моћ песме у настајању, свечани час рађања који скрива многе замке. Посматрач је скоро скамењен пред пролазношћу људских дела, пред рушењем и уништавањем онога што је до скора, па чак и у тренутку саме констатације представљало непроцењиву вредност.

         Резигнирани летописац нам се јавља у тренутку када је већ постало видљиво да се над његов град који је више од града, који је цела једна цивилизација, надвила тежина сигурне пропасти, јер „Ево се диже талас и шушти чипка бесмисла“[3]. У таквим околностима, када је све безнадно, летописац поставља питање о смислу напора који улаже песник ‒ посматрач пропасти, како би бар покушао да сачува неки траг о времену које пролази у тренутку док се о њему говори. Колико је тај талас што се диже и прети уништењем уједно и претња постојећем следу ствари и постојећем систему вредности, толико опасности празнина носи стварању. Празнина у контексту ове песме нема ништа од дражи оних Миљковићевих празнина и пустих места, неопходних да би стваралаштво заблистало у пуном сјају. Реч је о претећој празнини која прождире све, тако да тамо где ње има, нема места ни за шта друго. Празнина и тишина се додирују својим страшним значењем које води ништавилу.

         Плачу летопишчеву није узрок претећа пошаст, која се избећи не може, већ оно што иза ње остаје: склад и мир рушевина у тишини коју не може да надживи „нејака реч“. Овде се не поставља чувено Хелдерлиново питање: „Чему песници у оскудно време“, премда би то питање данас било боље одредити као хелдерлиновско, будући да га у непрестаној оскудици наших година, деценија, па чак и векова, песници директно или индиректно непрестано понављају[4]. Изговорене речи угрожава тишина, „дела наша празнином (су) омеђана“, наши знакови се потиру. Летописац упорно говори у име неке групе (да ли свих песника, летописаца, становника града којем прети пропаст, а у којем препознајемо Бизант, свих оних чија ће дела, ма колико била велика, једном бити избрисана?) али плач је само његов и усклик „Јао теби граде“, такође припада само њему. Опасност је заједничка, њу дели с мноштвом, али у том мноштву, само он осећа трагику онога што тек има да се догоди, оно чега други нису свесни ‒ да ће у времену које долази бити заборављено постојање свега што у том, летопишчевом времену представља вредност. За разлику од певача, који иако непрестано у ситацијама које га угрожавају, ипак опстаје, летописац је свестан своје немоћи и немоћи свих око себе, пред надирућом празнином. Зато се ова песма и завршава стиховима: „Ко да доврши рукопис, књигу коју празнина / прелиста прстима од пламена?“

         Летописац ипак помиње наду, премда он у њој не види ништа друго до „снивање о целини“, трајност и склад. Нада, схваћена на сасвим другачији начин, нада која није будућност збрисала празнином, даје нам сасвим другачије разрешење у песми Фрагмент, у чијем поднаслову стоји „Делимично по Пиндару“. Лалић, који нема обичај да открива тако директно интертекст, овде је ипак именовао Пиндара. Уверени смо да разлог није доброхотна брига о будућем читаоцу или тумачу, већ о самој песми, за коју није битно колико ћемо Пиндарових речи или мисли пронаћи у њој; потребно јој је да док је читамо, имамо на уму славног старогрчког песника и његово целокупно песничко дело.

         Отварају се питања односа лепог и истинитог, о чему су и многи философи ранијих времена знали да полемишу. Питања која постоје још од Пиндаровог времена, а сигурно сежу и дубље у прошлост, не губе на својој актуелности. Естетско је изван философских расправа о истини. Њу лепота може да створи и од самих лажи. „Лепота која твори све сласти смртницима / Истину ће да твори од онога што је лажно.“ Да се у лепоти налазе све сласти за којима жуде смртници, мисао је блиска античким песницима, па и самом Пиндару, ма колико га познавали као песника који се прославио својим епиникијама и ма колико се овај песник држао строгих етичких начела. Моћ лепоте да лаж преобрази у истину Лалићев је кредо у којем је, без сумње, свог удела имала и чувена реченица Достојевског из романа Идиот: „Лепота ће спасити свет“. (Не чуди нас што је песник чија поезија „да“ упућено свету, иако несавршеном, пригрлио мисао Ф. М. Достојевског – толико пута поновљену издвојено од дела ком припада, да понекад чак и сметнемо с ума како је изговара кнез Мишкин.)

         Док с једне изражава поверење у лепоту, Лалић с друге стране задржава иронијску дистанцу у односу на нека Пиндарова схватања. Познато је да је Пиндар као моралиста, настојао да представи искључиво позитивну страну богова, занемарујући све њихове лоше особине, знане нам како из митологије, тако и из античке књижевности од Хомера до Вергилија. „Богови су људима господари и морални узори и људима приличи да о боговима лепо говоре“, објашњава Обрад Лукић Пиндарову позицију, захваљујући чему можемо лако да схватимо разлоге Пиндаровог прекрајања грчких митова[5]. Лалић се томе благо подсмева стиховима: „А о боговима, богами, само добро: / Истина ту је излишна, сумњива, опасна чак“ (Лалић 1997.в: 146). Ово уметнуто „богами“, успоставља ту иронијску дистанцу, што не значи да савремени песник не прихвата извесни наук од древног песничког претка.

         Два важна симбола код Ивана В. Лалића су лето и море. У овој песми и море и лето су болесни. Болестан је свет у којем по вољи богова битишемо. Перспектива која се пред песником указује није нимало блистава, напротив, угрожавајућа је. „Бушан је плашт планете“ и опстанак је неизвестан, ако га не потражимо у лепоти. Отуда је и лаж корисна, лаж каквој прибегава Пиндар када говори о боговима. Уништење прети Земаљској кугли и свему на њој, али песник се ипак окреће лепоти. За разлику од летописца који слути пораз и трајни заборав, у тренутку када се опасност још није ни обрушила на град, већ му само прети, лирски субјекат Фрагмента констатује: „(…) Свеједно, певам лепоту / По сећању и можда по некој инерцији, што је / Сећању сестра близанка; обману дакле певам / У некој упорној нади да ће будућност једном / Посведочити да је обмана била битна / У свету сувише стварном, а да би истинит био, / У свету сувише лепом, а да би био стваран. // (…)“

         Могућност избора увек постоји. Песник радије бира обману, него пристанак на певање без наде – јер певање без поверења у свет, без вере да ће у будућности ипак све ствари доћи на своје место, без поверења у живот и његову трајност, макар она била изражена тек сећањем потомака на дела безимених предака – равно је одустајању од живота. Не можемо му замерити што прибегава Пиндаровом трику, иако су разлози због којих за њим посеже сасвим друге врсте. Не искључиво лепота, већ и само сећање на лепоту и њене дарове може спасити свет, може сачувати наду да је будућност могућа. А све док постоји помисао на будућност као нешто у чему ћемо у ма ком облику трајати, будућност у којој ће бити и места за човека – нема места летопишчевој резигнацији. Већ само помињање Пиндара нас подсећа на то да у овом пролазном свету постоји и оно што је трајно. За Пиндара је то врлина људских дела, за Лалића, сличније Пушкину него старогрчком песнику – то су човекова дела, односно лепота коју је створио. „Врлина ‘сија у песми’, јер песма опева лепо дело као узор за будућност, шири његову славу и обезбеђује му трајање и важење међу људима“[6]. Лепа дела за песника који је стварао најчешће према наруџбинама, јесу дела врлине, махом јунаштво и победе у рату. За Пушкина, који се у наслову једне песме (Exegi monumentum) позива на Пиндара, није више реч о делима врлине, већ о великим делима, каквим овај самосвесни руски поета с разлогом види своје дело.

         Траг који остаје након што мине време и након што човек мине, Лалић не проналази у лепоти врлине, нити у монументалним грађевинама, склоним трошности и рушењу, чак ни у непролазности својих стихова који ће остати за њим, као део књижевне баштине његовог рода или као део књижевне традиције оних песника који га доживе као свог песничког претка. Проналази га у лепоти самој, коју, када је нема, треба измислити. То је једини начин да се сачува свет, а тиме и сећање на властито постојање. У том смислу, песма Фрагмент даје одговор на питање постављено у последња два стиха песме Плач летописца: „Ко да доврши рукопис, књигу коју празнина / прелиста прстима од пламена?“[7] Песник који упркос болести лета и мора, упркос сиромаштву света и угрожености планете и даље пише о лепоти, макар то било и писање по сећању.

         Мисленом бићу јесте важно да спаси свет и сачува га за будућност, али му то није довољно. Потребно је и да га схвати, да протумачи знаке прошлости. Отуда „тумачи“ постају неопходни. Песници се прихватају тог посла, не зато што су тако одабрали, већ зато што их на то нешто присиљава. Реч је о судбинској предодређености. У насловној песми збирке Писмо стоји: „И тако читамо га свакодневно, / Ми, првог смисла потоњи читачи / и гонетамо значење му гневно // Ми суђеници, присилни тумачи / Заданог писма које смислом прети / Из сваког слова…“[8]. Писмо које треба одгонетнути је спорно винчанско писмо, које нешто више од две деценије по настанку ове Лалићеве песме више и не носи тај назив, већ га називају староевропским или подунавским писмом.[9] У том смислу ова Лалићева песма постала је накнадно и нека врста историјског документа.

         Нас првенствено занимају „суђеници“ и „присилни тумачи“. Реч „суђеници“ дата у множини изузетно ретко се среће. Једнина је још увек у употреби и у женском роду и у мушком. У женском роду ова реч има двојако значење, у оба случаја везана за судбину. Изворно значење речи „суђеница“ односило се на једну од три суђенице из паганских веровања источне Србије, где се „за тројство суђеница веровало да долазе детету три вечери по рођењу и да свака од њих изриче своју верзију дечје судбине, при чему је реч најмлађе била пресудна“[10]. Суђенице у народној традицији представљају женске митске претке, одговорне за будућност новорођенчета. Везано за судбину је и друго значење, по којем је суђеница она која је одлуком судбине предодређена да постане нечија љубав, односно део нечијег живота. Данас се та реч у народу најчешћe употребљава у значењу „вереница“. „Суђеник“ се, пак, најчешће може чути у једнини и означава знаног или незнаног будућег мужа.

         Цела песма Писмо испевана је из првог лица множине. То нам говори да песник није сам у том наметнутом послу одгонетања и тумачења. Ту је још „суђеника“. Том речју он нас уводи у зачарани митолошки круг, у раздобље словенске митологије које нас дели од времена у ком је настало винчанско писмо. Захваљујући тој речи, пред нама искрсавају суђаје, које нису само једној особи, већ неколицини, у часу рођења наметнуле дешифровање непознатог древног писма као судбински задатак. Иако су од судбине присиљени да истражују непознато писмо, суђеници нису постављени пред безнадежан задатак. „Ко тражи, нађе; свет траје јер значи“… У овоме истовремено видимо Лалићево уверење да ће винчанско писмо једном постати читљиво. Трагаоци за дешифровањем света схваћеног као писмо свакодневно су упослени, једнако како су била упослена винчанска деца, правећи од глине разне предмете за свакодневну употребу или за религиозне обреде у славу Велике мајке и у њих утискујући загонетна слова. Кружна форма песме која почиње и завршава истим стихом, чува нешто од грнчарског точка, од кружења које је у природи, али и у историји – неминовно. Круг се затвара спајањем краја са почетком. Винчанско писмо као најстарије познато знаковно писмо којим је прибележен првотни смисао препуштено је тумачењу „потоњих читача“, како је то формулисао Лалић.

         На основу саме песме Писмо, остало би нам нејасно ко су ти „потоњи читачи“, „суђеници“ и „присилни тумачи“. Да ли је реч о свим људима који се тренутно налазе на планети? Ту мисао можемо одмах да одбацимо, јер је Лалић далеко од Миљковићеве, уверени смо, суптилно изражене ироније у стиху: „Поезију ће сви писати“, пречесто цитираном и прихватаном у буквалном значењу. Такву могућност у свом, донекле елитистичком, поимању песништва, Иван В. Лалић не би могао узети за претпоставку. Да би постали тумачи, неименовани лирски субјекти ове песме најпре морају да се разаберу међу знацима и да науче да читају. Тај вид писмености се не може очекивати од превеликог броја људи. Тиме се опсег тог првог лица множине сужава, тако да наслућујемо како је реч о песницима – али основ да то и потврдимо, проналазимо тек захваљујући следећој песми ове збирке.

         Лалићеву поетику одликује чврста организација збирки и циклуса, при чему свака песма има своје тачно утврђено место и може се читати из ширег контекста. Управо захваљујући таквом контексту и проналазимо начин да идентификујемо ко нам се то обраћа кроз песму Писмо. Песма Слово о слову призива у сећање деспота Стефана Лазаревића и његово Слово љубве, као и руски језик који још увек у свом речнику чува „слово“ у значењу „реч“, као што је у давна времена био случај и са српским језиком. Без обзира што „слово“ у овом случају има да значи „реч“, у њему је семантички набој који се данас приписује тој речи, те нас враћа корак уназад, до винчанског писма и његових несазнатљивих слова. Утолико смо спремнији да поистоветимо гласове које чујемо из ове две песме, иако се у једној пева из позиције групе, а у другој са становишта индивидуе. Склони смо да верујемо како је у оба случаја реч о гласу песника. Не мислимо овде на песника као митског певача, нити на песника који у древним временима пева по владарским дворовима попут Хомера или пише по наруџбини као Пиндар. Ово је један од оних песника којима је судбина наменила да се својом поезијом одупиру бесмислу. У процепу између две тишине, које можемо упоредити са празнином из песме Плач летописца, песник се још једино у речи поуздава. Оне су могућност искупљења, оне су опстанак у нади. У временима у којима Бог занеми, песници морају да буду гласни, јер њихов је глас ‒ глас наде.

         Певачи, летописци, песници и тумачи заданог нам света на истом су задатку. С мање или више вере у позитиван исход својих настојања, они су ту да подстакну наду, да успоставе присан однос између прошлости и садашњости и да на једном вишем нивоу поткрепе веру у будућност. На њима је да запазе и евидентирају све пошасти које прете, недаће које нас могу задесити (што обично и чине), да уоче трулеж и пропадање у животу који више личи на Дантеово Чистилиште, него на живот – али да,  упркос свему, томе пронађу разлоге због којих све то треба прихватити, када се већ променити мало шта може. Лепота је један од најјачих аргумената у прилог томе.   

 

 

ПРОВЕТРАВАЊЕ ПОЕЗИЈЕ

                      

         Већ на почетку свог песничког пута, Иван В. Лалић формира шири круг симбола у оквиру ког настаје његова песма. Тек с времена на време тај круг обогатиће неким новом симболом, али ће зато из песме у песму, из збирке у збирку натапати новим смислом одабране симболе чинећи их семантичким богатијим. У оквиру те симболике, Лалићевој песми није тесно. Она се изнутра шири и надраста саму себе захваљујући симболима чији асоцијативни спектри призивају у помоћ и речи које нису изговорене и мисли које нису записане. Отуда тумачење Лалићеве песме не може бити једносмерно. Говорећи о Лалићевој песми Елегија или Дунав код Доњег Милановца, Александар Јовановић истиче како слике које песма нуди не треба схватити у уском, визуелном смислу и да песничка слика овог ствараоца „настаје као пресек различитих слојева, садашњих (видљивих) са прошлим и будућим (невидљивим). Није онда чудо што у Лалићевој поетици поступак препознавања не заузима високо место[11]. На исти начин вишеслојни су и симболи. Што је симбол фреквентнији, налази се у више различитих окружења, попримајући и значења којим га одређују суседне речи. Умножавајући конотације у којима се налази, он умножава и могућа значења.

         Већ од Бившег дечака у Лалићевој поезији се издвајају три симбола, за које одмах примећујемо да им песник придаје посебну важност. То су ватра, ветар и море. Сва три симбола се могу пронаћи и у Миљковићевој поезији, где такође заузимају кључно место. Није тешко, полазећи од античких философа, препознати у њима три, од четири основна елемента. Недостаје само земља, коју оба песника такође помињу с времена на време, најчешће заодевену у реч обала или копно, као контраст мору, односно води, али и као камен, када се нађе у опозицији са ваздухом (ветром или птицом). На однос Лалићевих и Миљковићевих симбола осврће се и Соња Веселиновић. „Лалић се можда јесте користио истим симболима као и Миљковић, и упорно их варирао (неке чак и до последњих својих збирки), али их је готово увек допуњавао оним непосредним, делатним, неапстрахованим утисцима. Поменуте симболе врло учестало налазимо у књизи Време, ватре, вртови – већ у овом наслову их песник истиче – а поред њих најчешће су то ветар, врата, риба, море, глас, сан, птица, ружа, стабло, на којима аутор изграђује фигуративне слике“[12]. Лалић и Миљковић су свакако делили исте симболе, и то не само ова три која смо поменули, или свих десетак које је набројала Соња Веселиновић, већ и још неколике. Делили су их на начин на који се деле речи истог језика. Сваки од ова два песника ставља их у службу која је њему потребна и намењује им различиту функцију.

         Најлакше ћемо разлику између Лалићевих и Миљковићевих симбола уочити на примеру ватре, као веома значајног симбола у поезији оба ова песника. И код једног и код другог тај симбол ће наћи своје место у насловима збирки: у Лалићевом случају реч је о избору из првих пет збирки поезије, коју је од тада сматрао својом првом књигом; у Миљковићевом случају, то је његова последња књига ‒ Ватра и ништа. Говорећи о свом преводилачком раду, Миљковић је објаснио како је имао проблем приликом превођења поезије Валерија Брјусова због речи „ватра“, коју и руски песник често користи. Кад год би је превео директно, Миљковић је осећао да стихови звуче ближе његовој поезији него оригиналу. Зато је прибегао трику да уместо речи „ватра“ користи реч „огањ“ и на тај начин препеве удаљи од своје поезије.

         Као да је следио Миљковићево упутство, и у Лалићевој поезији се много пута срећу синоними или речи сличног значења у којима тиња лалићевска ватра. Именица „пламен“ јавља се учестало како у раним песмама, тако и у зрелом стваралаштву. Уобичајени су и глаголи „пламтети“ и „горети“, док се именице варница и пепелиште срећу знатно ређе. Ипак и оне сведоче о присуству ватре у Лалићевим песмама. Још боље би било рећи да су присутне ватре, јер у његовој поезији букти више различитих пламенова. Сем тога, реч „ватра“ песник често користи у множини, па тако и у поменутом наслову прве књиге Време, ватре, вртови. Миљковићева ватра се не одваја од хераклитовски схваћеног онтоса, само постаје силнија, увек у распону између стварања и уништавања. Лалићеве ватре не симболизује птица феникс, као што је случај у поезији његовог пријатеља из младих дана. Оне брзо прерастају у ватре гласнице, било да најављују пропаст града, било да најављују жуђени повратак; трансформишу се у огњиште, али и у згариште.

         Без ваздуха ватра не може да постоји. Отуда се и ваздух, нарочито у раним Лалићевим песмама, често среће. Ипак, тај симбол није ни близу толико развијен, колико је ветар, којим је обележено целокупно Лалићево стваралаштво. Ветар штити ову поезију од било какве учмалости. Он разгони устајали ваздух, па Лалићева поезија увек одише свежином, чак и када се враћа дубоко у прошлост бића или света. Ветар је, заправо кључни симбол поезије Ивана В. Лалића. Иако то није сасвим очигледно, у тој поезији овај симбол заузима оно место које код Миљковића припада ватри. Лалићевом ветру нису потребни синоними који ће га семантички одвојити од сличне симболике неког другог песника. Док ватра бежи у синониме, а море поред тога што је симбол у Лалићевој поезији има и друге функције (ретко можемо говорити о декоративној улози, али о асоцијацијама које воде Медитерану, свакако можемо) – ветар, тесно везан и уз ватре и уз мора, увек је симбол – чија семантичка поља из песме у песму постају све шира и плодотворнија.

         Ветровита је Лалићева поезија. Дуне у њој јужни ветар, да би био смењен неким хладнијим ветровима који не морају бити везани за Медитеран. Лалићев ветар чак и не мора бити ветар, он истовремено симболише кретање, промену, спону између векова и спону међу људима, јер „ветар преноси гласове“, како стоји у једној Лалићевој песми. Он може бити ветар прошлости „који се некад рађао / Сав зелен међу маљама на грудима Маљена“, како стоји у песми Ветар[13]. Може бити ветар који буди сећања на мајку, али и ветар који Одисеју на обали Феачана доноси цику раздраганих гласова, као наду у спасење. Још на почетку стварања, у песми Еквиноциј[14], песник је својим читаоцима скренуо пажњу на ветар и разноврсност његових значења. У том погледу, веома је важан стих који ветар квалификује као нешто што се никада не понавља, а увек је исто. Такав је И. В. Лалић као песник. Никад се не понавља, а увек је доследан себи. За лексему „ветар“ у Лалићевој поезији то не важи. Она се понавља од песме до песме (мали је број песама у којима је нећемо срести), али никада није иста. Њено значење се мења из песме у песму, у зависности од контекста. Једно је, ипак, извесно: Лалићев ветар никада није само ветар!

         Поезија Ивана В. Лалића настањена је и вртовима, птицама (издвајају се славуј и галеб), зидовима, ружама, рибама, гласовима, звездама; ту су и пчела, крв, сан, ноћ, лето, песак, роса, злато. Симболика се крије и у Лалићевим бојама, међу којима у раном периоду стваралаштва доминира црвена ‒ боја крви и смрти, боја умирања и рађања. У зрелој Лалићевој поезији, црвена боја скоро да се и не појављује, изузев ако је сугерисана на посредан начин (рецимо, преко помињања крви или ватре) – али зато доминирају зелена и златна. Златна боја, намењена осликавању раскоши, резервисана је за Византију и све што се односи на њу и њене вредности. Позна Лалићева поезија обојена је смиренијим тоновима ‒ преовладавају сребрна и црна. Боје Лалићевог поетског света, којима морамо придодати и плаву, односно модру, могле би бити предмет неког исцрпнијег истраживања, за које овде немамо простора. Можемо само констатовати да су и боје нашле своје место међу Лалићевим симболима – захваљујући чему се ова поезија одваја од предметности и приближава херметизму.

 

[1] Јелена Новаковић,  „Иван В. Лалић и француска поезија“ у зборнику Споменица Ивана В. Лалића: поводом седамдесетогодишњице рођења, пет година по његовој смрти., Српска академија наука и уметности, Београд, 2003, стр. 65.

[2] Иван В. Лалић, Чин. Просвета, Београд, 1963, стр. 43‒44.

[3] Иван В. Лалић, О делима љубави или Византија, Београд: Завод за уџбенике и наставна средства,1997, стр. 153.

[4] Једна од потврда за то јесте и збирка изабраних и нових песама Мирослава Алексића, под називом Оскудно време (2016). Истоимена песма овог песника уверава нас у актуелност Хелдерлинове недоумице, која претрајава кроз време, заједно с песницима који за своје постојање одговор нађу у нужности певања, или попут Рембоа, још у раној младости заувек заћуте.

[5]Обрад, Лукић, Компаративна анализа двеју песама (Пиндарова и Бакхилидова епиникија). Бања Лука: Научно стручни часопис „Сварог“, бр. 12, 2016, стр. 302.

[6] Милош Н. Ђурић, Историја хеленске књижевности. Београд: Дерета, 2003, стр. 245.

[7]Иван В. Лалић, О делима љубави или Византија, Београд: Завод за уџбенике и наставна средства,1997, стр. 153.

[8]Лалић, В. Иван. Страсна мера, Београд: Завод за уџбенике и наставна средства,1997, стр. 170.

[9] Крајем осамдесетих година прошлог века, палеолингвиста Радивоје Пешић у Италији је обзнанио научна открића до којих је дошао истражујући археолошки локалитет у месту Винча. Реч је о винчанском писму из периода неолита, које је је неупоредиво старије од египатског пиктографског писма или писма  откривеног у Месопотамији (до тада су ова писма важила за примере  најстаријих писама). Ово важно откриће у, тада још увек југословенској култури, најпре је прећуткивано, а потом дочекано негодовањем и порицањем, посебно од стране САНУ-а. Управо у то време порицања, Лалић је написао песму Писмо. До забуне је дошло јер су прва винчанска слова уочена на грнчарији. Отуда се није знало да ли је реч о украсима или словима, све док нису запажене извесне правилности у писању и откривено постојање 26 слова од којих је 5 вокала. Остала слова су неки вид полугласова или варијанти поменутих гласова. Пре пет година, на научном скупу одржаном у Новом Саду је утврђено да је ипак реч о писму које се налази у основи свих европских писама, да је професор Пешић био у праву када је тврдио да је реч о линеарном писму које нема свој извор у пиктографском, и да су Келти од винчанске културе наследили писмо којим су се служили. На истом научном скупу, сад када је утврђено да је заиста реч о древном писму, прихваћено је да се усвоји назив староевропско писмо. Винчанска култура је обухватала територију данашње Босне и Херцеговине, Србије, Македоније и Румуније. Сходно томе, како истраживања спроводи Европска Унија, пребацила их је на локалитете у Румунији.  

[10]Слободан Зечевић, Из народне митологије ужичког краја. Београд: Гlасник Eтнографског музеја у Београду, књ. 48, 1984, стр. 346.

[11] Александар Јовановић, „Иван В. Лалић или висока мера песничке уметности“ Дела 1. том, Ивана В. Лалића, Београд: Завод за уџбенике и наставна средства, 1997, стр. 14.

[12] Соња Веселиновић,. „Између сазнања и поверења – песнички свет Ивана В. Лалића“ у Иван В. Лалић, Нови Сад: Матица српска, 2015, стр. 13.

[13] Иван В. Лалић, Време, ватре, вртови, Београд: Завод за уџбенике и наставна средства,1997, стр. 104.

[14] Исто, стр. 125.

Leave a Reply

Your email address will not be published. Required fields are marked *