Дејан Ђорђевић
ПРИЧЕ ИЗ КАЗАНИЦЕ

 

11.

Рат не бира. Младен си јадан изгуби живот за б’м бађава. Среди га пуста жена. Она мож човека уздигне а мож му и изеде главу. Имаја си је занат, бија је шнајдер. Нешто се посвађали, он гу ударија, и она отишла да га каже на наредника, к’ко он шије одела за партизани. И овија га привели у одред.
Ја с’м бија накуде дванајес године, брат ми Мика, десет. Татко је скоро годину д’на бија у одред, па смо ми морали да се бринемо за кућу и покућанство. Пуштали су га такој повремено к’д имаше поголема работа да ни помогне. Овој беше негде у зиму, око светога Ранђала. Нестаде ни лисковиња за овце, и ја и брат отидомо у Чукар с’с влакче да докарамо неколко снопчићи. Лисковињу смо зденули у једно ракљасто дрво и докарували смо к’д ни затреба. К’д смо већ там’, договоримо се с Мику он да буде поред кравчићи а ја отидо до лојзе да исечем једну стару праску, она од’вна и не рађа, да гу туримо на влакче да не испада лисковиња. Такој и уработи. Т’м’н да се натоварим к’д нададе се нека галама, запомагање, машим очи, оно изнад нашо лојзе, има накуде стотинак метра, тројица дражићевци обаљав једнога човека, он се диза, они га поново обаљав. Посакри се међу гиже и ћутим, а срце ми узлапћало, узлапћало, с’м што не искочи. Обалише га они некако и престаде викање. Ја онакој збуњен и уплашен, потрча надолке, к’д свирну ми неки у прсти. Видели ме, и викав ме да дођем горе. Пођо, које ћу, ноге ми клецк’в, ја идем оне се саме врћав, и т’м’н се приближи к’д ме јед’н од њи удари по грбину, свитке ми полетеше. ‒ Ти ли ће ни контролишеш, мајке ти га детиње, вика ми! Препозна ги сву тројицу. Викам, не чича Раде, ја си дођо у лојзе да исечем праску. Он ме удари још јемпут. Увати ме за шију па ме приведе до мртвака, они га заклали, крв по снег, глава му климнула, мајчице мила. ‒ Такој ће и ти прођеш, с’мо ли писнеш за овој што си видеја. Нејћу, викам, сви да немам. Он ме гурну, и шутну ме у дупе. ‒ Мрш с’д дома! Пету у дупе и отидо. Мика спремија лисковињу да натоваримо ‒ Куде си до с’д, кам гу праска, питује ме? ‒ Ништа не питуј, идемо си. А, лисковиња? ‒ Јутре ће дођемо за њума. Што си бре огребан, вика Мика? ‒ Од грањку се огреба, одговарам му. Дођомо дома, испрегнумо говеда, мајку излага к’ко је голем снег и клизаво, па несмо могли да излегнемо до Чуку. Три д’на сам у шталу спаја од стра. На мајку викам, да спијем куде Ружу, тој је наша крава, пред телење је, па да ву дежурам. У туј недељу у једно предвече дођоше њи тројица с’с татка куде нас. Ја си одма помисли, казали су му, с’д ће ме испитују. К’д оно, мајка гим тури вечеру, а мене пратише у подрум за вино. Т’м’н ја у подрум, ете га по мене Раде, носеше браду, па неке крупне, буљаве очи, затвори врата и вика ми: С’м да те подсетим, па се пипка за каму, и излеже. Претрне. Однесо вино и одма излего из кућу. Месец д’на мирку не с’м имаја. Срићаше ме т’кој, и с’м заврти с главу, а ја, ћу пукнем. После се прочу по село, људи почеше да причав к’ко су дражићевци заклали Младена. Жена се покајала, него касно је било. И овија не завршише славно, изгинуше накуд Власотинце у онуј борбу к’д заробише и наши из село, и стрељаше ги без суђење. Тачно се је у село знало куј је окрвавија руке.

12.

„По старога не иди, ал га послушај!“
Чича Атанас је бија међу угледни људи у село. Његово се је поштувало. Свакога је посаветуваја, свакоме је помогја колко је могја, ако треба и искритикује. И за укућани је бија добар, све су имали, за ништа несу ошкођували. Малко беше циција, да га стисне, да му се не упропасти. Штедљив је бија, ал га је у тој и претеруваја. Болујеше од чир на желудац, и кад му припадне мука, он трчи до корито за свиње и туј се исповраћа. На ћерку, а имаја је једну њума и два сина, не даваше да пегла ствари ће ги процепи, него к’д треба да исправи мараму он гу тераше да гу тури испод врућ леб. К’д збореше с’с некога, имаја је обичај да врти с главу, и викаше, м,м,м, бија је сумљичав.
Ја с’м га млого поштуваја. Наврћаше куде њега увек к’д дођеше из школу. И он, чим ме чујеше, ете, викаме: „Мушко, обавезно да наврнеш!“ Он ме запиткујеше, к’ко, з’што, волеја је да буде у току. Кобајагим, ја сам школован човек, па оће и од мене да чује нешто паметно. И к’д нешто кажеше, он застане, онакој, па ућути, па подигне главу, е, е, е. А ја, студенска работа, постане ми малко досадно, па дзвирим, врпољим се, а он викаше: Гледај ме у очи к’д причаш с’с мене!“
Поживе, Богами, накуд деведесе године. Бија је свесан све до крај. Неје ни залегаје, неје си ни опоганија, такој си отиде. Дватри д’на пре него да испушти душу беше викаја овија његови да дођу у собу куде њега. Он лежаја на кревет и наредија на жену да му малко приподигне јастук, да мож да ги гледа к’д орати. Били туј сви његови. И он им саопштија, к’ко је поделија имање, куј ће које наследи, и такој. Ов’ј стареји му рекја, „Татко, не ли је рано за тој?“, он му одговорија, „Ја си знам!“. Такој и беше. Не прође млого он испушти душу. Предосећаја је. Ал’ т’д к’д ги викаја, на овога младога, а он беше малко џанабет, одржаја вакелу. Имали су две куће, за оба сина. На ћерку си беше даја мираз одма к’д се одаде, а на овија направи куће. И на овога младога преписаја кућу, а имање преписаја на унуци. Неје нешто млого у њега имаја поверење. Овија његови се неко време после тој порчкаше око имање, ал џабе, Атанас на време завршија работу. Наставише да си воде домаћинства, и такој, убаво и д’н’с живе. „Деца мог да подигну родитеља, ал мож га и срозав, и обрнуто!“

13.

„Сат ми не дирај!“
Што викали наши људи: „К’д је рат ствар је јасна, ил ће погинеш ил’ ће останеш жив, ко и у болницу, ил ће умреш ил ће преживиш,“ ал’ које после? И мој татко беше остаја жив, ал’ после рат је умираја стопут. Бија је у дражићевци, и тој га је пратило до крај живот, ако су га мобилисали негде пред крај рат у партизани и откарали га на Сремски фронт. Радеше у фабрику, ми смо били малечки, ја и сестра. Сећам се доодешев неки с’с кожни мантили, распитујешев се за њега по комшилук. Доодешев и у нашу кућу. Не мог забравим још онеј главурде к’д ми се упиљешев и питују ме за татка: куј му дооди у кућу, куде иде, какво прича, и пружав ми чоколатку, да ме подмите, а мене ми мајкине речи у мозак, „Човек се не продава нит купује!“ Ја тек заћутим, савијем главу, расплачем се, и побегнем. После с’м се распитаја, који су. Били неки Црнотравци.
Ми смо си славили крсну славу Светога Николу, зимскога. Славили смо у једну голему собу. Имали смо пуно гости. Било си је, онакој по ред. Палили смо си свећу, секли колач, крстили смо се. Татко побегнеше к’д су тија обичаји, кобајагим, да наточи вино у подрум, и деда си је тој спроводија. Примећуваја сам да нешто неје било како треба, овија рођаци што доодешев на славу подгуркујешев се, и питујешев онакој намерно: Куде је млад газда, да га сачекамо? Деда с’м одманеше с главу и викаше, ајд, ајд, да чинимо обичај. После сам сазнаја да је мораја у партију.
На једну славу, јутред’н, дођоше и овија главурани-мантијаши, једоше, пише, певаше, остадоше до касно у ноћ, ја и препознадо једнога од њима, што ми даваше чоколатку. Ми смо си били напоље, играли смо се, додуше, деца не су ни седела уз астал с’с одрасли ко д’н’с, знало се, у ћошку. На придвече мајка ни повика, даде ни да једемо и смести ни у кревет. К’кво спање, ја с’м сву ноћ прислушкуваја знајећи да овија људи несу ко људи, да су погани, покварени, па сам се плашија за татка. Сећам се с’мо деда улеже да ни надзрне и при излазење, осува: „Мајке им га, опоганише славу!“ Т’д се па још више уплаши, јел деду никад нес’м чуја да сује, а још на славу. А оно које је било. Тражили они да гим татко донесе од суво месо, вешуљке, да замезив, на посну славу, Бог да ги убије. Татко донеја, које ће работи, у њиове је шаке бија. Е, т’д се деда дигја од астал и рекаја им: „Имате ли б’рем срам, ако немате Бога!“, и излегја из собу.
И они т’д, на туј славу, обгрлате татка и надену му самар, што га је после скупо коштало. Турили га за председника на Задругу. Татко је бија писмен човек. Знаја је с’с људи, у село имали поверење у њега. И он тој води убаво, к’ко треба све док им не засмета и наместише му. Појавија се неки мањак, и они оптужише татка за тој. Не смо имали мирку неколко месеци. Нон стоп доодешев да га испитујев, он идеше у Комуну, страшно је било. Дођоше јед’н д’н и пописаше ни ствари. Које смо имали, кола предња з’дња, плуг, казан. Однесоше све тој. Ал’ јед’н од онија пикираја дедин сат. Он висеше на дзид, и деда га је носија такој кад пођеше негде у гости, к’д идеше куде доктура, у цркву на празник. Т’д деда рипну, увати га за мантил, сецну га, и рече му, а све се тресе од нервозу: „Сат ми не дирај“! Све узните, носите , нек ви је арам, ал’ овој не. И они га мануше. Татко после тој, које ће, настави да се бави с’с неку приватну работу, у фабрику више, а ни у задругу неје могја. За оној што су га оптужували, заташка се, јел кривица неје ни постојала, и тој за тој.
Од тој време деда више неје бија тај исти човек. Преко зиму седеше у кућу, излазеше повремено пред казаницу да издувани. Лети, мајка му простираше чергићи испод дуњу у ливаду, и туј лежеше свако поподне. Неје од т’д млого ни причаја. Ћутеше и уздишеше. Видеше му по неку слузу у очи, к’д га сретнеше.
Малко пред смрт, деда б’ш онемоћа. Не могаше сам да се диза, нити да једе. И ја му помагаше, к’д несу дом мајка и татко. У туј недељу к’д испушти душу, ја с’м бија поред њега. Преобуко га, нарани га, намести му черге, и он ме увати за руку: „Доктур да будеш, сине, на људи да помагаш!“. Извади сат испод јастук и пружи ми га: „Све су ни узели, еве, да га чуваш, да ти не украдев време!“

Подели објаву

Leave a Reply

Your email address will not be published. Required fields are marked *