Дарко Цвијетић
ИШИН ШЕЈТАН

 

КРОЈАЧ ИВАНОВА

Стигао сам, изгледа, на место са којега никад није требало полазити.
Није ни страшно, ни величанствено. Добро ми је, зло не може бити.
Није никако и није ништа.
(Иво Андрић, биљешке пред смрт)

1.

Кажем М. како Раденко није пушио.
Како ми је у рову увијек давао и своје сљедовање духана.
А умро је од рака који је с плућа метастазирао.
Видиш да је то право нешто од њих, преко линије, каже М.

2.

Из позоришта, у рату као војник, погинуо један човјек.
Мајстор позоришне расвјете Павле П.
Има у позоришту, у службеном ходнику и мраморна спомен плоча, подигнута
од стране колектива Позоришта 2004. на десетогодишњицу погибије.
На плочи пише: „У једној соби заувијек је мрак.
Освјетљивачу сцене“
На бихаћком ратишту дојавили му, да су у оближње хрватско село упале пијане битанге
у униформи српске војске, коју је и он носио, и побили село, дјецу његовог брата међу њима. Паја Југославен, Паја Хрват у српској војсци.
И Паја намјерно одшетао у минско поље, прве ноћи по добитку зле вијести.
Експлозија освјетлила сцену.
Дјеца у публици.

3.

Мој пријатељ Ален, сваке године своме сину је писао писмо које шаље Дјед Мраз.
Тако је вјеровао његов син.
Већ годинама, писмо напише Ален, на седам или осам страница, и након подјеле пакетића, он сину у соби, дуго и с пажњом чита писмо.
О томе како је био добар, како га је Дјед Мраз посебно ове године пратио, његова залагања и пожртвовност…
Сада је његов син велики момак.
„Драги Алене“, читао је Аленов син писмо Дједа Мраза написано овај пут оцу.
„Данас сам своме сину читао твоја писма захвале.
Смрзнуо се.“

4.

Наш казалишни кројач напустио је пројекат Иванов по Чехову, јер главни глумац и он
никако се нису могли сложити око кошуље у којој се има убити несретни Чеховљев јунак.
Кројач је напустио припрему представе и однио са собом спорну кошуљу.
Премијера је прошла одлично, и Иванов се, у представи, убио у обичној црној ролки.
А у кошуљи се убио кројачев пријатељ, годину касније,
кад су му продали вишњик.

 

РЕКЛА ЈЕ ДА ЋЕ МИ СМРТ НАРЕЗАТИ НА РЕЧЕНИЦЕ

Она је његоватељица
У старачком дому на градској периферији.
Она и пјева у црквеном хору.
Лијепа је, висока, с продорним гласом у њедру.

Бакица којој сам дошао у посјет, шапће ми
Како је његоватељица туче кад нитко не види.

Али да је синоћ био Исус.
И питао је да бира од колико дугог рака грла
Његоватељица да умире?

Рекла му, још пришапну –
Па тко ти пјева боље него они што туку.

А он очи исколачио,
И све ме милује.

 

ИЗ ОНЕ СОБЕ ОД ЗИМУС, НЕМА ВИШЕ НИКОГ, РЕКЛА ЈЕ СЕСТРА НИНА

Имам у себи довољно пута
да ми више не треба путовање.
Чак је и цијељење рана отишло с брда, без иког.

Попијено млијеко опет ће једном
кипјети и не морам се због тога враћати из пустиње.

Подвезујеш некој ружи раме,
без шестокракице –
бебе иза предрхтане ноћи.

Рекао сам да је ћук селица и да воли
раскомадавати цврчке
и да под кровом на којем ћуче
смрт већ заподијева воду с неким.

Ријечни се галеб обрушава у мало магле,
једва нахватане у корито Сане

Чим је тата умро и књигу су ми одбили и чувар
ангео по небу се почео скривати минут по
минут по минут.

И као да сам некоме нанешена рана,
нема ме тко сашити
нема ме тко спријечити да га болим

 

ОФИЦИРОВ ДНЕВНИК: МАЈКА

Снајпер је узела два мјесеца иза силовања.
Легла би на стомачић – да га што боље притисне.

Хитац је паучина
Између два меса, срећо,
Рекла би, одебљавана другим стањем.

Исцијепат ћу ти нарамак неба,
Тако се каже.
Мораш мировати да
Можеш чути како у води видри куца срце.

Е, то је месо између двају паучина.

 

ТОЛИКО ВРТА ЦВИЈЕТ МОЖЕ ПОДНИЈЕТИ

Дјеца се не моле богу да га не би озлиједила.
Језива и лијепа као ларва
пљувачка положи мртве натраг у имена.

Заставе се закопљају, закапљају, капљу.
Послије смо јели,
Учинило ми се да је сарма дио свачије смрти.

Тко сада чека да му се вели предграђе или шума, језеро,
Чека узалуд и има крви у ципелама.
На једанпут удахнут зрак
Рачуна нож у лубеници.

 

ИШИН ШЕЈТАН

У рату је био баш зајебан.
Од онога који је шамарао пред солитерима за кликере, који је крао по самопослугама и дијелио чвоке пред кином – до Алаховог ратника, како се самопрозвао.
Тетовирао је на табанима обају ногу Кристово распеће – е да би га сваким кораком газио!
Хвалио се и свима показивао тетоваже, и они што с њим клањаху, гледали су да му не буду иза леђа и да клањајући не угледају Исуса на његовим табанима.

И тако је газио, док не легне, док хода гази криж с Исусом, Боговим Сином.
А кад легне, а кад легне…
Исусови ексери, цијели дан корачајући набијани у табан, почну бољети – између малих прстију и палаца на ногама. Исусово лице од блата, тјеменом сљепљено за криж – појави се, кад легне, само кад легне.
Зато не лежи, зато стопала не смије подићи, јер подизање ноге за сваки корак боли од ексера који цуре ван.
Зато не лежи, зато не лежи, него се разапиње стојећи.
Ради на улазу у луна парк, ратни је војни инвалид. Без ногу.