sporanox side effects cats lotrisone acne lotrisone pediatric use nizoral 1 vs 2 diflucan liquid

Горица Поповић
БИСТРА, РАДОЗНАЛА, ВЕСЕЛА ГЛАВА

 

Горица Поповић је рођена у Крагујевцу, дипломирала је глуму на Факултету драмских уметности у Београду (1976) у класи професора Предрага Бајчетића. Почетком осамдесeтих радила је на истом факултету као асистент на Катедри за глуму. Стални је члан Позоришта Атељеа 212 од 1982. На филму је дебитовала улогом новинарке у Мирису пољског цвећа (1977) Срђана Карановића. За улогу у филму Национална класа (1979) Горана Марковића награђена је на националном фестивалу у Пули Златном ареном.

На фестивалу у Нишу два пута је добитница награде „Царица Теодора“ за три улоге:  Јелене у филму Доротеј Здравка Велимировића и партизанке Божице у Паду Италије Лордана Зафрановића (1981) и ТВ-редитељке Дуње у филму У раљама живота Рајка Грлића (1984). 

Улоге оживљава из личног убеђења и властитог задовољства. Код Горице Поповић не постоји много компромиса, поготово када је у питању посао. Доследна је, способна да препозна психолошке профиле улогa; бескомпромисни борац за своја права и права других. Са широким је спектром интересовања и са различитим талентима, те је виђамо у улогама драматурга, редитеља, костимографа, а препознатљиви су и њени сонгови у више представа. Била је члан вокално-инструменталног састава Сунцокрет. Особа са озбиљном каријером универзитетског професора и неисцрпном енергијом. Хедонисткиња.

 

На почетку разговора било би занимљиво да нам представите породицу из које потичетеВашег оца Мојсија, сликара у крагујевачком позоришту; мајку, брата који је био талентовани сликар, стриц такође. Занимљива је и Ваша прича о бака Заги, Нани.

Рођена сам у Крагујевцу, у лепом крају града близу Великог парка. Били смо подстанари у дворишном стану, отац Мојсије, мама Олга, брат Горан и бака, нана Зага. Двориште огромно, травнато, са вењаком, великим орахом, вишњама, дудом. На дуду нам је отац направио мало склониште од дасака, где смо брат и ја проводили сате и сате, јели дудиње, гађали њима мачке и бескрајно уживали. Бака би за топлих дана износила у двориште лимено корито и на сунцу грејала воду, па смо се брчкали…

Мој отац је радио као сликар у крагујевачком позоришту и наравно да сам тамо проводила много времена. Чаробно место ‒ позориште! Шминкерница, фундус костима, очев сликарски атеље, и наравно сцена. Ту се, вероватно зачела клица моје љубави према  позоришту… А и моја склоност ка ликовном: око мене су увек били папири, боје, мамини и бакини ручни радови. Брат је такође почео да слика, стриц је био афирмисани сликар. Па ћу тако и ја једног дана моје хобије претворити у изложбе…

Када сте завршили Академију, Бора Ђорђевић Вас је позвао у групу ’Сунцокрет’.  Да ли сте имали двојбе, и шта је превагнуло да се, ипак, определите да глума буде Ваше животно опредељење?

Док сам студирала глуму, на мојој класи се пуно и добро певало. Имали смо и  предмет Сценско певање. Пред крај студија, Бора Ђорђевић, мој вршњак који је студирао продукцију, позвао ме је у своју групу Сунцокрет. Ја сам то оберучке прихватила. То ми је некако легло. Некако је то одлагало моје ступање у свет театра и филма. Као нека пећиница у коју још могу да се склоним, док не изађем на бојно поље глуме…

И то је трајало неколико година. Врло успешно. Концерти, плоче, тв. Наравно, дошао је тренутак када сам морала да се одлучим: посао глумице или музика. Стигле су озбиљне понуде и ја сам са жаљењем напустила Сунцокрет. Он је убрзо и престао да постоји. Бора је основао Рибљу чорбу, Биља Крстић је отишла у групу Рани мраз, Снешка се бацила на макробиотику, Бата постао озбиљан профа математике у гимназији…

Ви сте сликали још од школских дана?

Већ сам рекла како сам одрастала у атмосфери ликовног изражавања, поред оца, брата, стрица, маме, баке. Срећна сам због тога, јер је и мени ликовност била блиска и неопходна, рекла бих. Од малена сам жврљала неке моделе, шила луткама, плела, везла… Одувек сам у томе уживала. И у неком тренутку, када је моја „каријера“ била на сигурним ногама, почела сам да своје хобије претварам у нешто озбиљније, доступно пријатељима и јавности. Почела сам да излажем. Данас иза себе имам преко двадесет изложби, углавном самосталних, или са мојим братом, који је нажалост прерано преминуо. Такође сам излагала и у оквиру удружења Баштина, чији сам члан, а које негује старе занате. Дакле, бавим се пачворком, везом, сликањем на дрвету. Недавно сам имала изожбу у Торонту, која је имала сјајан одјек.

Од 1982. године везани сте за Атеље 212, и то је до данас остала Ваша друга кућа. Да ли сте некада размишљали о одласку у иностранство?

Члан сам Атељеа од 1982. године. Ускоро ћу у пензију, али будући да имам четири наслова у репертоару, још сам активно на сцени. Атеље је моја друга кућа. Позориште богате историје, сјајних глумаца, велике Мире Траиловић. На моју велику срећу, била сам сведок и актер те историје. Никада ми није пало на памет да одем, у иностранство поготово. Нисам ни имала неку нарочиту прилику. А не бих ни отишла.     

Играли сте у многим ТВ серијама, филмовима. Шта је за Вас већи изазов, рад на филму или рад за ТВ?

Иза мене је огроман број филмова и телевизијских остварења. То је рад који се веома разликује од рада у театру. Потпуно друга врста концентрације… У позоришту сте фокусирани на двосатну представу, имате публику која вам враћа (или не враћа) емоције, можете да поправљате решења, да доносите нова. На филму и телевизији је све другачије. Камера немилосрдно овековечи ваш тренутак који може да буде добар, тачан, а и не мора. Нема „пуј-пике, не важи“… Филм и ТВ се технички не разликују много, осим по брзини рада. На ТВ се ради брже, можда и површније.

На филму сте дебитовали улогом новинарке. Које улоге сте прижељкивали, а није Вам се посрећило?

Нисам од оних глумаца који жале за неком улогом коју нису одиграли. Пре бих рекла да жалим што неке писце нисам чешће играла. Чехова, рецимо или Нушића. Али, Атеље 212 није позориште које је имало те писце на репертоару, због свог уметничког профила. Тако да… није важно… Играла сам довољно током 44 године рада у театру.

 У којој улози сте највише пронашли себе? 

Када глумца питају која му је улога омиљена, шта би желео још да одигра, будите сигурни да нећете добити прецизан одговор. Толико тога је иза мене, толико представа, филмова у којима сам уживала, радећи их, да би било неправедно да нешто изоставим и занемарим. У сваком случају, волим комедију, нарочито сада, у зрелим годинама. Најтеже је засмејати људе. Али и најслађе.

’Ију, поплава’, ’Госпођа Милихброт’, ’Изволите сличице’, и ’Пелине ђаконије’ – све сте то Ви написали?

Ја никад нисам седела беспослена. Глумачки позив је такав да зависиш од многих људи. И то је лепо. Али и тешко. Неизвесно. Не зову ме? Хммм… Јесу ли ме заборавили? Шта сад? Е, то „шта сад“ код мене никад није дуго трајало. Кад посла нема, ја га измислим. И тако сам писала, режирала, правила костиме, сонгове, бавила се продукцијом и организацијом. Моји комади Ију, поплава, Звездарске звездице, Извол’те сличицу, Госпођа Милихброт, имали су много извођења, сваки преко 100 пута… Некако препознајем шта публика воли и водим се тиме. Један комад, Кад Стевица оперише написан је и чека реализацију… Прија ми да заокружим пројекат, да урадим све. Можда је то мало уображено, али тако је цела идеја спроведена онако како сам је замислила.

Приредили сте изложбу породице Поповић (2009). Најавили сте пре две године да ћете написати драму о глумцу Аци Цветковићу, то је ваш деда-ујак, а стрељан је током рата, јер је наводно исмевао Стаљина. Изложба прође, књига остаје, да ли ћемо је читати ускоро?

Мој деда-ујак, глумац Аца Цветковић, био је веома популаран и цењен. Био је глумац Народног позоришта, пре и за време Другог рата, али је играо у Централи за хумор. То су били скечеви, кабаретски, радо гледани у то тужно окупацијско време. Када се рат завршио, победници су га прогласили издајником и стрељали, са још неким глумцима. Жанки Стокић су на срећу, само одузели грађанска права. Ни данас не знамо гробове тих несретних људи. Дуго желим да направим представу о тој вечитој дилеми уметника: да ли треба заћутати у тешким временима… Још увек ме та тема чека. И још увек то дугујем безазленом деда Аци….

 Посебно су занимљиве ’Пелине ђаконије’, са својим тајнама традиционалне кухиње наших бака. Да ли су је то био омаж Вашој породици? Где сте све скупљали те рецепте?

У мојој кући се увек добро јело. Сви су кували изванредно: бака, мама, тата, мој брат. Па и ја, мада сам почела касно, тек после студија. Пре доста година, када су емисије о кувању још биле ретке, написала сам играну тв серију о традиционалној кухињи. Посветила сам је нашој баки Заги. Она је била права, српска, грађанска, честита и храбра жена која је рано остала удовица (деда, официр српске војске умро је у немачком заробљеништву). Извела је две кћери на пут у најтежим временима. И кувала је дивно. Сви смо учили од ње. И онда сам заједно са братом направила ту серију за РТС, која је била веома гледана.

Кроз музички комад ’Звездарске звездице’ (2011) оживели сте дух Београда тридесетих година прошлог века. Ви сте и ауторка текста и редитељка, костимограф, а изабрали сте и музику. Какво је било то време (1935), како сте га ви видели? Да ли још увек има заљубљеника у уметност?

Једном сам на Каленић пијаци пронашла ноте старих шлагера из тридесетих година прошлог века. Уз помоћ супруга, музичара, растумачила сам те ноте и заљубила се у предивне, наивне и мелодичне песме, веома популарне у то време. Почела сам  пасионирано да прикупљам те клавирске изводе и направила одличну колекцију. Из ње често црпим инспирацију за различите пројекте. Тако је настала представа Звездарске звездице, о женском певачком друштву тридесетих година у Београду, које спрема своју прославу и програм, а успут се, даме, свађају, оговарају и препричавају најновије аброве… Као код Нушића. Са колегама Тањом Бошковић, Даром Џокић, Јелицом Сретеновић, Софијом Јуричан, Кајом Жутић, Катарином Гојковић, Гораном Султановићем, направила сам веома гледану и урнебесну комедију, коју ћемо ускоро обновити…

Из обиља сарадника, са којим колегама сте најрадије играли? Како се носите са празнинама које су остале након одласка бардова нашег позоришта и филма?

Иза мене је велики број представа и дивних глумаца са којима сам делила радост играња. Нажалост, многих више нема. Нема сјајне генерације атељеоваца са којима сам имала част да играм: Зорана Радмиловића, Ташка Нанчића, Неде Спасојевић, Бате Стојковића, Петра Краља, Драгана Николића, најмлађег, предивног Маринка Маџгаља… Отишао је Ејдус па мој Гига, Марко Николић… Све су то били посвећени заљубљеници, чудесни глумци…

Данашње млађе генерације глумаца покушавају да остваре глумачки успех у иностранству. Имате искуства у раду са студентима; шта им говорите на почетку, шта је превасходно имати у првим корацима ка остварењу глумачке професије?

Много је младих којима се чини да је глума бајковита професија, као створена за њих… Таленат, пре свега… Емотивност, енергија. Па кад све то појмиш и постигнеш, онда ће доћи и успех. Можда. Потребна је и срећа.

Прича о таленту је посебна прича, али кроз представу ’Славна Флоренс’ Питера Квилтера таленат је парадигма. Бити славан а немати талента. Добро певате, а за потребе улоге, ишли сте у фалш са гласом. Њени наступи су  примани са смехом, а опет се тражила карта више. Веруј у своје снове!

Веома волим да играм Славну Флоренс, причу о жени која је обожавала музику и оперске арије, а певала је катастрофално. Али, она је имала свој сан и била срећна. „Знам да има људи који кажу да не умем да певам, али нико не може да каже да нисам певала!“ Та њена љубав, наивност и вера, чинили су да јој се људи и смеју, и да је обожавају. Волели су у њој слободу о којој свако сања, али је ретко ко оствари…

Ако можете да бирате између комедије и драме, да ли ћете се радије определити за комедију?

Кроз године бављења глумом све ми је дража и ближа комедија. Најтеже је насмејати људе. И најлепше. Трудим се да на живот гледам са хумором и осмехом. Мада се живот томе итекако опире. Онда ја запнем, и засмејавам и себе и друге… Јер ми смо трунчице у свемиру које зачас нестану… И боље је да се томе смејемо, него да због тога плачемо…

Године 2017. био је Ваш јубилеј, 27 година брака коју сте прославили на Сребрном језеру са својим животним сапутником саксофонистом Ненадом Петровићем. Брак двоје уметника тешко је ускладити, а ви сте, могу ли тако рећи, нашли свој мирни кутак.

Мој отац је давних седамдесетих изградио кућу на Сребрном језеру. Хвала му на том предивном, чаробном месту на које супруг и ја бежимо кад год можемо. Имам супруга који је сјајан уметник и који разуме и овај мој позив. Никад нисмо угрожавали једно друго, допуњавали смо се, често сарађивали, саветовали се… Ево 27 година…

 ’Како је добро видети те опет’, представа у Атељеу 212 (2017) о љубави и пријатељству између старих људи. То је представа после које се излази са сузама од смеха. Да ли глумице у годинама, ипак, ређе добијају улоге, што се за Вас не би могло рећи, као ни за Миру Бањац па ипак?

Представа Моја ти веома је значајна по темама које је ставила пред гледаоце: старост, скрајнутост, игноранцију, истополну љубав, безобзирност нових газда… Свуда публика одлично разуме и воли ову представу: у Београду, Бечу, Торонту, Загребу, Зајечару, Ријеци. Сјајна представа.

Године 2017. у филму ’Козје уши’ по роману Владиславе Војновић, маестрално сте тумачили баба Стојанку, коју је стицајем околности, из града, живот вратио у родно село где сама одгаја унуке. Немам питање, осим што желим да Вам честитам и захвалим за све што сте подарили нашем филму и позоришту.

После много година добила сам дивну, велику филмску улогу, ретку у нашем филму. Изванредан сценарио Владиславе Војновић пружио ми је велике могућности да одиграм Стојанку. Има у том лику и духовитости, и трагике и снаге… Дивота. А добих и пет награда за Стојанку, од чега и две међународне.

 „Не може више тело оно што глава и душа хоће и желе“.

Што се тиче старости ‒ њу не признајем. Моја глава је још увек бистра, радознала, весела… А тело ‒ борим се.

 

 

Разговор водила

Радмила Гикић Петровић

 

 

Leave a Reply

Your email address will not be published. Required fields are marked *