is lamisil safe during pregnancy diflucan vaginal yeast lamisil pills cost lotrisone eyelids lamisil alcohol drinking

Горан Гребовић
РУСИЈА, ЗАУВЕК

Било је лепо јутро у градићу Малаја Царевшћина, северно од града Самаре, Самарска област у Русији. Већ се ближио крај маја и време је бивало све топлије и погодно за рад, изузев још увек јако хладних ноћи. Одвијао се уобичајен радни дан у животу Радисава Лакичевића, који је боравио већ ко зна који пут у Мајчици Русији, радећи као зидар, тесар, армирач или шта се већ тражило од занимања везаних за зидање и грађевинарство. Радисав је био задовољан што је могао да види још мало од Русије, будући да његово градилиште није било далеко ни од Самаре, нити од Тољатија. Тако је, недељом, када није имао обавеза, одлазио до ових градова, па и оних мањих, чудећи се, као дете, чак и после толико година проведених у Русији, њеној величини, пространости, њеним рекама и људима.
Кад год би се чуо са својима у селу Алексинцу код Сурдулице, причао би им о Русији, са изузетним поштовањем и чуђењем. Његова жена Ранка, није више придавала значај његовој причи – после толико година приче о Русији су јој досадиле. И када би, после размењених пар речи о општим стварима – како су они ту у Србији, како Ранка и њихова три сина која већ стасавају за мистрију (најстарији Живота, увелико ради код једног предузимача на доградњи нишког затвора) да ли су сви живи и здрави, имају ли довољно пара, итд. – Радисав почео о Русији, шта је све видео и шта имају, Ранка би једноставно спустила поглед са камере, променила тему или би скратила разговор, знајући да ће, можда већ прекосутра, поново да се чују и виде преко Скајпа. Радисав је био вредан радник, здрав, снажан и издржљив, а оно дечје у њему није му дало да замери својој жени такво понашање, јер она једноставно није разумела, никад није била у Русији нити је видела шта је све Радисав видео, пробао, чуо, јео. Ранка је била добра, простодушна жена, сасвим слична свом супругу, али после толиких година усамљеничког живота и свакодневне борбе са децом и рачунима, није више имала стрпљења за мужевљева одушевљења. У њиховим последњим разговорима, он је говорио да му је изузетно пријатно ту где је, у Малој Царевшћини, да се осећа чак подмлађено, лепо и лако као птица. Размишљао је наглас пред њом, разматрао је да узрок том осећању нису можда локални вода и ваздух. Или може бити храна, јер имају и доста рибе сваки дан, коју он често узима уместо меса. Ранка би му пребациавала да се можда осећа тако младим јер намерава да се ожени ту, у Русији, и подсећала га да је код куће оставио жену и три сина, која му је она изродила и с муком сама подигла. Радисав је знао на коју воденицу Ранка тера воду (већ се неких седморица зидара са којима је радио оженило Рускињама и остало у Русији, иако су имали жене и децу у Србији; неки од њих се нису ни разводили – једноставно су престали да се враћају кући, да пишу, зову, и што је најбитније, да шаљу новац). Радисаву је био смешан Ранкин страх за њега, мада је знао да она ипак више брине о новцу, који он шаље, него о њему самом.
Његов осећај лакоће нису делиле његове колеге, углавном огрубели печалбари. Било је ту и Руса на грађевини, и Македонаца и Узбека и Таџика и осталих, али се он држао Срба, мада је познавао, колико-толико и остале. Чинило му се да је свако од његових морао да има његов осећај или да га барем неким малим делом наслути; био је убеђен да толика лакоћа, чак и осећаји слободе и среће који су ту лакоћу пратили, нису могли да буду само његови.
Од свега што је осећао, Радисав је просто почео да зрачи, што најзад није могло да промакне ни његовим огрубелим колегама. Они су били убеђени да је у питању нека Рускињица, или већа количина вотке, која се редовно кријумчарила, мада је била строго забрањена на градилишту. Њима није било ништа сумњиво иако су знали да Радисав не пије пуно и када се баш пије суботом увече, а знали су и да нема неку сталну жену поред Ранке. Нико га није узимао за озбиљно када је тако лаган лепршао около и кроз њих неких десетак дана, јављајући се увек добровољно да донесе још материјала или алат који је некоме испао сад већ са осмог спрата солитера, који је брзо напредовао, јер се градио од бетонских елемента који су готови стизали. Радисав је пар пута рекао да се осећа лагано и лако, „као, као трјасогузка“, чему су се сви грохотом насмејали и почели да му добацују увредљиве пошалице, будући да име те птице на српском, плискавица, не може да изазове такве коментаре нити асоцијације. Додуше, само је блесавом Проки пало на памет, те добаци: „Да ниси ти постао мушка праскавица кад си тако пролепршао?! Да те неко не праска или прска, па си данима срећан?!?“ После салви смеха које су уследиле након овог прљавог коментара, Радисав је престао да се упоређује са „тресогузком“, али је наставио да их убеђује да је „овде све добро, и ваздух и вода и људи“ и како би волео да ту остане заувек.
Негде баш ту, крајем маја, после ручка и паузе за одмор, када се смена вратила на градилиште и почела са радом, огласила се сирена за опасност. Нико ништа није сумњао, нити видео, како ће се касније испоставити, истрагом. Радисав је нађен испред солитера у изградњи, са његове дворишне стране, у локви крви. Изгледа да је несрећник пао, можда изгубио свест, јер нико ништа није ни чуо – нити крик, нити врисак, нити ломљење његовог тела о скеле. Док је трајала истрага, његова породица се нећкала око преноса тела у Србију јер је то било поприлично скупо. Након аутопсије, која није ништа показала осим смрти због пада са незавршеног осмог спрата, и закључене истраге, Радисав је сахрањен на локалном гробљу, а породица добила симболичну месечну одштету од двеста двадесет евра као месечну пензију за најмлађег сина, коју ће примати до завршетка средње школе.
Једино је Узбек, Акбарјон Џон, који је радио као помоћни радник, на све тресао главом. Није веровао у људске законе и моћи, тако да се није ни јавио као сведок Радисављевог пада. Тај догађај га је само још јаче утврдио у вери и почео је још више да клања, јер је видео чудо божје. Никоме то није смео да каже, и овако су га сматрали чудним и ћутљивим. Тог дана је Акбарјон Џон, док је лопатом прикупљао расути песак, зачуо туп ударац. Окренуо се у прави час да види како из Радисављевих груди излеће и узлеће пут неба – тресогузка.

Подели објаву

Leave a Reply

Your email address will not be published. Required fields are marked *