lotrisone rx sporanox generic equivalent lamisil cvs buy nizoral 2 diflucan for vaginal yeast infections

Владана Перлић
HOMO INSAPIENS

 

У БИЈЕЛИМ РУКАВИЦАМА

Госпођа Поповић сваки пут, прије него што напусти стан,
навуче своје чувене бијеле рукавице.
Шта год радила, гдје год ишла, увијек су ту биле и оне,
беспријекорно чисте, као у рекламама за прашак за веш.
Загонетне руке госпође Поповић побудиле су знатижељу свијета.
Једни су говорили да су јој руке све у крастама, па их зато толико крије.
Други су говорили да, напротив, госпођа Поповић има
изванредно лијепе и очуване руке,
видио их је једном један познаник познаника.
Трећи су говорили: „Та то су измишљотине, сви знају да госпођа Поповић
не скида рукавице ни кад иде у тоалет.“
Ту негдје би се заграјало,
али у једном сви су се слагали:
Рукавице госпође Поповић увијек су се бијељеле,
као да се та жена не дотиче ничег прљавог.
Биће да јој за то служе,
да скрије све оно блато што носи под ноктима.
„Ма шта причате, људи“, бранили би је други,
„та жена је готово светица.“
Увијек би се ту нашао и неко да дода:
„Сигуран сам да има једну од оних мизофобија.“
Истина је била да је госпођа Поповић сматрала
да су бијеле рукавице баш шик детаљ и да је подмлађују,
али то рјешење мистерије није било
ни довољно метафорично ни довољно необично
да би иког задовољило.
Зато ће се у нашој чаршији још дуго говорити
о чувеним бијелим рукавицама госпође П.
Зачудили бисте се да знате шта су све просјечни, немагични људи
спремни учинити да довуку мало магије у свој живот.
Чак и онда кад то значи да ће неко горјети на ломачи.
Или можда нарочито онда?
Нису ли тако вјештице рођене?

 

НЕСТВАРНЕ ДЈЕВОЈЧИЦЕ

Марији Чудини

Била једном једна кула
У кули: библиотека
(То је било њихово мјесто)
Усред библиотеке стоје жена и дјевојчица
Дјевојчица каже жени:
То није била љубав какву сам жељела
То није била љубав какву си жељела
Али је ипак била љубав
Жена се окрене публици и каже:
Моја дјевојчица се покварила
Можете ли ми дати другу дјевојчицу
Неку којој ћу моћи објашњавати живот
Убрзо су дошли радници из Одјељења за дјевојчице
И замијенили дјевојчицу новијом дјевојчицом
Извињавамо се због неугодности, госпођо
Надамо се да се ова неће кварити као прошла
Жена се учтиво захвали радницима и свима им остави бакшиша
Била је одушевљена својом новом дјевојчицом
Која је била кротка као јање и није јој противрјечила
Чак ни кад би јој дуго говорила у императиву
Највише од свега јој се свиђало то што јој ова нова
За разлику од претходне дјевојчице
Ни по чему није сличила

Лијепо је било лијепој жени у лијепој кули
Осим на оне дане кад би је узнемиравао земљотрес
Није земљотрес него покварена дјевојчица
Челом лупа о врата куле

 

BOSNISCHE TOURISMUS

Нешто се страшно десило прије мог рођења
Нешто о чему сви ћуте
И проћи ће многе године прије него што ће
Фрагменти ужаса почети да испливавају на површину
Као у уклетим селима из америчких хорор филмова
Гдје сви сељани крију мрачну тајну од младе придошлице
И гдје велико откриће увијек заврши у самртничком хропцу
Нешто заиста страшно се десило прије мог рођења
У овој кући, на овој земљи и чини ми се да има везе са
Црно-бијелим странцем на похабаним фотографијама
О којем се никад не говори и непристојно је постављати
Питања о њему, о нама, о њима
Јер све би то одвело у нешто што је курва
(Много ствари у нашем селу је курва)
А сви знају да с курвама не треба имати посла
Иако им се сви воле подвирити под сукњу с времена на вријеме
„Моја мама каже да се тако добијају јечменци“
Једна је од fun facts које причам Швабама
У посјети нашој sehr wild Босни
Марко и ја им печемо прасе, роштиљамо ћевапе, наздрављамо шљивом
И вичемо: „Ja, ja, bosnische Tourismus!“
Ено вам коњ, ено овца, ено крава
Наши пси и мачке су вани и баш ништа им не фали
И сви се тако лудо забављамо док не пожеле
Да им продамо породичне лешеве
Бабароге у облику граната
Ако може и мало суза да не буде бљутаво
Они желе full Bosnian experience, deluxe едицију
Нема шта швапски ојро не може да купи
Зато се ваљда и продају по Сарајеву и Мостару
Оне хемијске у облику метка
Тад увијек пожелим као deus ex machina
Да ме спопадне неки привремен
Самртнички хропац
Све док неко не викне: „Сијеци!“
И заврши ову лошу, прелошу сцену

 

СВЕШТЕНИЦА

више се не плашим.
чврсто вјерујем да ће на крају
по свим нашим ранама попадати ружине латице
и Мјесец ћемо звати на чајанке да причамо
како смо оно једном главу са рамена губили
и шта би све могло бити да нам је макар на трен
узвраћено лудилом и дахтањем.
више се не жалим.
све је већ давно записано у камену,
онда кад је отац извукао карту из шпила и заледио се.
моје дјечје очи су сјале у тој љетњој вечери као мачје
и нисам схватала шта све то значи.
само је лаки дрхтај пошао од мојих пета да ме пољуби у чело.
знало се већ онда да ће ми судба бити трновита,
а леђа опремљена крстом.
ипак сам се надала.
дуге године сам се надала.
али никад по мене нису долазили.
покаткад би нека лисица донијела кратку поруку:
„свршено је с потрагом. ниси пронађена.“
тада бих ја дуго очајавала покрај породичног бунара
и љубила жабе што су ми се отимале из руку.
све су имале окус гвоздених јагода
и неутјехе.
више се не батргам, не љутим и опраштам небу.
жао ми је мог никад проживљеног дјевојаштва,
па своје посљедње дане међу лаицима украшавам
једном скромном сузом и прегрштом свитаца
који формирају нимбус око моје главе.
све је у реду сад.
спремна сам да постанем свештеница.

 

ДЕМИЈАН

начин на који лемимо слогове
псоријаза је на готово природној кожи умјетног свијета
усне су нам покретне ране што приповиједају о свом рађању
свијет је пун опсјена и киша није киша
већ капљице врелог калаја који покушава да нас споји
потргани трчимо кроз надвожњаке и жице ландарају за нама
мислимо „хладно је“, а не знамо да
све има своју топлоту, и вулкански камен и мрзла ријека
јануар је произашао из кожних глава
срне не држе календаре у јазбинама
пробуди се, Демијане, из свог зимског сна
јер нема зиме и све је сан

 

POITIERS MAUDIT

Поатје је низ несретних случајева још од 732. године.
Сва зла која су ме могла снаћи су некако пронашла пут до мене
и ја ту нисам могла баш ништа.
„Мора бити да ходамо по сараценском гробљу,
па је зато уклет“,
теорија је коју излажем својој пријатељици Ани Виеру,
док она бјесни на степеницама факултета:
Сука, блять и још нешто што нисам разумјела.
Говорим јој: „Calme-toi, све ће бити у реду,
једног дана ћемо обожавати да причамо ову причу.“
Говорим то, а ни сама не вјерујем у своје ријечи.
Онда причам неке глупости, ваљда из немоћи, из страха од тишине,
јер тишина нема такта ни потребу да буде вољена.
Говорим ствари попут:
„Гле, Ана, ми смо залутале у комедију, а не у трагедију.
Треба да се смијемо себи, Ана, треба да цркавамо од смијеха.“
Кажем то, а сама не могу извући довољно снаге ни за полуосмијех.
Касније, у нашој студентској кухињи,
Молдавка ће рећи, увијек котрљајући своје р:
„Pourquoi je suis venue ici?
Зашто сам дошла у овај град који ме тако унесрећује?“
Анишоара Ћимпоешу ће се сложити с њом да је овај Еразмус de la merde:
„Већ сам мјесец дана ту, а ништа нисам урадила,
само се нервирам откако сам дошла.“
Ја сам их данима гледала завидно попут рањене звијери,
док нисам наједном љутито испљунула:
„Ви сте бар здраве!“
Њихове очи – сажаљиве и немоћне,
као да сам једно од оне дјеце која се лијече СМС порукама,
а оне без кредита на рачуну.
„Je ne voudrais pas être dans ta peau“, рекла је Анишоара.
Поклониле су ми лијекове, све могуће витамине, бригу
и погледе у којима сам читала искрено саосјећање.
Тако су ме задобиле за сва времена.
„Дај само здравља, све остало ћемо лако“,
говорим и не вјерујем шта ми то излази из уста.
Па како, јебем му миша?
Пређох толики пут и изборих се са толиким недаћама
да бих се на крају вратила на филозофију своје неписмене бабе.
То сазнање ме није натјерало на смијех до суза,
али је барем испод свих суза ставило један осмијех.

 

КАД ПОРАСТЕМ, БИЋУ АМЕРИЧКИ ТУРИСТ

завидјела сам америчким туристима
тим смежураним маторцима
чију душу више не походе оркани мелодраме
њихов брод је одавно смирен и ужива сва изобиља
која може да пружи лука у сутон
„oh it’s marvelous, john!“
„just outstanding!“
такве и сличне ствари говоре
а ја их имитирам, ругам им се
иако бих све дала да се могу тако лако одушевити стварима
снуждена их посматрам
њих којима смијех долази тако природно
који никад не гледају цијене у ресторану
и имају увијек довољно да оставе бакшиш келнеру
њих не трга никаква чежња
нити носе на грудима какву тежину у облику
далеке љубави која има моћ да сваку арију
претвори у позадинску буку
док раскошни пејзажи португала одједном не вриједе више
од оних кичастих пластичних слика ајфелове куле
што их азијати нуде за евро-два

праве ружне фотографије, носе још ружније шешире
и за све то их баш заболе патка
пожељела сам да сам нека кејт, маргарет или џек
одрекла бих се и студентских попуста
хтјела бих да ме напусте озбиљне и гњаваторске
европске улоге које тако често играм
да мој живот постане један од оних
малоумних америчких филмова за средњу бјелачку класу
тако лаган, угодан, без неког посебног смисла
филм чији се заплет заборавља по изласку из кино сале
послије којег остаје само нејасно осјећање блажености
потврда да је све у реду са свијетом

треба учити од америчких туриста
вољети камен само зато што је камен
дивити се птици само зато што је птица
цијенити цвијет само зато што је цвијет
и не тражити да буде ништа друго
јер све што постоји већ је узвишено
и заслужује да буде више од симбола за оно што није

 

HOMO INSAPIENS

Поносан сам што сам човјек
Што имам ноге, руке, главу, врат
Поносан сам што сам човјек, а не неко дрво
Дрвећа имају грање, лишће, дебло и не знају да трче
Било би ме срамота да сам дрво
То зна само да стоји у мјесту и фотосинтезира
Не зна ни да плива
Поносан сам што сам човјек, а не нека животиња
Замислите да сам кер
Да смрдим и њушим гузицу других керова
Да ходам свуда го и пишам по улици
Керови ништа не знају
Ни да читају ни да пишу
Ма ни да говоре
Знају само да лају
Сва срећа па нисам кер
Било би ме срамота да сам кер
Поносан сам што сам човјек, а не неки инсект
Не знам шта бих да сам пчела
То по цијели дан само нешто зуји
Од цвијета до цвијета
И тако сваки дан
Нит излазе суботом
Нит љетују на мору
Ама ни возити бицикл не знају
Па какав је то живот?
Баш би ме било срамота да сам пчела
Са њиховом глупом анатомијом
Ни боцнути оном жаоком не знају
а да одмах не проспу властиту дроб
О рибама да и не говорим
Оне су још глупље
Ух што ми је драго што нисам риба
Па то се не зна ни кресати како треба
Код њих чак има мушких риба које леже на јајима
док се женке проводе
Све наопако, неприродно, боже ти сачувај
Али шта очекивати од врсте која је довољно глупа да прогута удицу?
Баш ми је драго што сам човјек, што нисам нешто друго
Баш би ме било срамота да сам нешто друго
Да нема нас, ни животиње ни биљке ни сунце не би имали разлог да постоје
Ми људи смо измислили смисао живота
Прије нас нису постојали
ни аути ни цивилизација ни самољепљиви улошци с крилцима
Нису постојали ни богови ни пушке ни фудбал
Еј па да нема нас не би било ни интернета ни гуз папира
А чему свијет без интернета и гуз папира?
Баш сам поносан што сам човјек
Због мене су и богови страдавали у највећим мукама
Саградили ми рај и пакао колико сам битан
Живот посветили бројању мојих добрих дјела и грешака
Ја сам човјек, најопасније створење у галаксији
Толико опасан да могу убити и другог човјека уколико пожелим
Ма не једног него стотине, хиљаде и милионе других
Тек да знају да сам битан
Да се са мном не може као са неким мајмуном, цвијетом, птицом
Јер ја сам човјек
И не могу да замислим свијет без себе

Подели објаву

Leave a Reply

Your email address will not be published. Required fields are marked *