Весна Тодоровић
У ЗНАКУ СВЕТЛОСТИ
Пролегомена
Будући да је свјесност најдубља природа и суштина душе,
што си више свјеснији, то си више духовнији.
Руми, МЕСНЕВИЈА VI
Посвећеност, у контексту значења појма, препознајемо међу људским чиновима лаичког карактера – као посвећеност некој особи, неком циљу, задатку од личног или општег значаја. У ту категорију спада и посвећеност уметничком позиву, а подразумева се и било који други професионални избор. Посвећеност је без сваке сумње веома сложена животна категорија, јер подразумева структурну вишеслојност на бази психолошко-етичких одлика скупине хуманих врлина: љубав и вера у властити избор, оданост животном опредељењу, одговорност према одлуци, истрајност, чак и пожртвовање, потреба за напредовањем, истраживањем, продубљивањем знања…
Посвећеништво, са друге стране, представља појам који припада духовној сфери људских делања, чији се смисао у ранијим вековима везивао искључиво за религију, или магијске ритуале. У основи се односи на унутрашња персонална напредовања на плану свести, усмерена ка спиритуалном подвигу. Модерна времена озбиљан посвећенички статус аплицирају у проширено поље, међу световна професионална делања, свугде где се очекује могућност отварања ума у процесу вољног проширивања индивидуалне свести. Према нашем сазнању, била би то поља математике, астрономије, биологије и физике, те филозофије, теологије и психологије – уз уметничке делатности (књижевну, ликовну и музичку), области које представљају најплодније тле за врхунски духовни напредак јединке, тле које отвара озбиљне могућности за обликовање отворености ума и померања граница свести ка спознаји властитог места у поретку ствари, у односу на читаво човечанство и текуће друштвено-историјске процесе, али и у односу на положај човека у Универзуму. Истина, у првом случају засигурно знамо да постоји интерактивност. Но, да ли и Универзум реагује на наше активности? И ко даје одговор на то питање: искључиво наука или је у стању да то учини и наш отворени ум? И, ако реагује, да ли, као и у односу са Богом (јер религиозност не искључујемо из овог круга) можемо да очекујемо да будемо третирани као добра, односно непослушна деца? Или је Универзум напросто хладан и незаинтересовани ентитет? Верујемо, да одговор лежи у разлогу нашег постојања, а да већ и само трагање за њим припада процесу ширења свести.
ЛИКОВНО СТВАРАЊЕ КАО ПОЉЕ КАТАЛИТИЧКОГ ДЕЈСТВА
Пола века праћења ликовног стваралаштва на нашој сцени, и шире у мери доступности, потом и критичарског деловања усмереног на појединачне или групне појаве, природно омогућује издвајање маркантних појава и уобличавање тема општег значења. Међу њима се, као веома посебно, искристалисало питање уметниковог освајања сфера духовности посредством стваралачког чина. Увид нам говори да су ретки уметници, који су у потпуности освестили тај чин, при коме се спајају путање стваралачког дара, интелигенције и образовања са емотивно менталним процесима самоспознаје. Из такве моћне симбиозе, као испод плашта божанског надахнућа, неминовно ничу ликовна решења кристалне чистоте, чија симболика у целости одише енергијом највећег унутрашњег подвига једне људске индивидуе. Сасвим смо свесни да у великом низу уметника, наших савременика, неке нисмо уопште запазили, а неке можда нисмо умели да препознамо у оваквом контексту. Односно, или нисмо умели, или нисмо имали праву прилику да проширимо тај уски круг. Са друге стране, непобитно је да без обзира на више него очигледну уметничку обдареност (а сходно томе и њихов значајни уметнички допринос историји уметности), велики број уметника овакве могућности не узима у обзир, а можда их и не препознаје.
Без освешћене склоности да дајемо предност било ком облику ликовног писма, издвајамо неколицину имена уметника из наше средине, у чијем делу смо препознали или наслутили духовне разговоре са властитом свешћу. А чије је дело у тих пола века настајало на наше очи. Уз битну напомену, да смо већини из круга издвојених овим специфичним разлогом, били у прилици да изблиза пратимо стварање од њихових почетака, до данас. Са друге стране, захваљујући датуму властитог рођења и мало животне среће, могли смо да испратимо стваралачки зенит неких, за нашу средину веома значајних уметника. Све њих које смо препознали као одуховљене посвећенике, предочавамо у хронолошком реду према години рођења: Иван Табаковић, Љубица Цуца Сокић, Коста Богдановић, Леонид Шејка, Бојан Бем, Љиљана Бурсаћ, Миодраг Мишко Петровић, Коста Бунушевац, Биљана Вуковић, Јагода Живадиновић, Љиљана Стојановић, Ранка Лучић Јанковић, Милета Продановић, Емир Шкандро, Катарина Зарић, Драгана Тодоровић Скорић, Бојан Оташевић… и Мехмед Слезовић. Слезовића наводимо при крају овог списка, јер је управо његов скорашњи опус темељно покренуо артикулацију увида у појаву које смо већ неко време свесни. Са жељом да је макар у краћем обиму опишемо и обележимо као једну од могућих поставки унутар тумачења поетско-семантичких слојева уметничког дела, предочићемо ток аналитичког размишљања на тему Слезовићевог последњег уметничког циклуса, Медитације на Сени.
РЕЧ, ДВЕ О ПОДАЦИМА ИЗ СЛЕЗОВИЋЕВОГ CURRICULUM VITAE
Мехмед Слезовић је ђак београдског Факултета ликовних уметности, где је осим дипломе основних студија сликарства стекао и двоструку магистратуру (сликарства 1987. и графике 1990), две специјалности чије ће се дисциплине непрекидно и равноправно преплитати у његовим уметничким деловањима од завршетка студија до данас. Том споју ваља припојити и трећу, за уметника значајну, независно схваћену категорију – цртеж.
Слезовић је у бити интровертна личност, али радозналог и отвореног ума према свем знању овога света. Упућујући се стазом непрекидног додавања личном образовању, са лакоћом је увелико превазишао оно што, иначе, сјајна београдска школа уметности пружа. Његова специјалистичка путовања и учешће у уметничким радионицама су омогућавала бројне сусрете са људима, културама и уметношћу широм света, постајући извор надахнућа и спознаја непроцењивих вредности. У свом дневнику, вођеном током боравка у Истанбулу, Слезовић пише: „Сада већ знам да време проведено овде у Цариграду није изгубљено и да сам заправо овде не само да бих упознао ову земљу, сагледао њену културну и историјску баштину, већ и потражио одговор на запитаност о релацијама Истока и Запада у духовном сагледавању и испољавању њихових цивилизацијских модела. Тај судар је овде врло изражен а мене занима да ли ова пукотина између светова отвара простор за једну уметничку визију која се не мора везати за било коју припадност“1 . Драгоцени увиди на лицу места, допуњени помним ишчитавањима теоријско филозофске литературе, обликовали су уметникове чврсте интелектуално ерудитске конструкције. Из таквог животног концепта, који негује темељан приступ знању и спознајама свих врста, происходи и тема његовог доктората Уметнички цртеж у савременој пракси и теорији. И, сасвим у складу са изабраним путем, он остварује и универзитетску каријеру, као професор сликања и цртања на Департману за уметност Универзитета у Новом Пазару.
Студијски боравак у Паризу 2012. године иницира настајање маркантног низа слика, извођених применом цртачке методологије, под називом поетско алузивног призвука, Медитације на Сени. Непрекидан раст овог опуса прати се до данас, захваљујући самосталним изложбама, почев од Париза 2012, те у Београду 2014, 2015; 2017. и у Београду и у Нишу. Ваља нагласити да је за свако излагање Слезовић представљао новонастала дела на ову тему, уз понека из претходно приказаних, а која се дискретно појављују на сваком излагању, што тумачимо као неку врсту мотивско-мисаоног везивног ткива. Овако конципиран ланац, уз значајну ликовну, шаље и веома сложену поетско-значењску поруку.
КРЕАТИВНИ ЧИН – ПУТОВОЂА КРОЗ ХОДНИКЕ КОНТЕМПЛАЦИЈЕ
Слезовић од свог стваралачког почетка показује озбиљан интерес за пејсаж, препознајући без икакве сумње најпре лепоту, но, истовремено, никада није заведен само непосредном питорескношћу призора. Слутимо да је у самом бићу предела препознавао властити микрокосмос, сагледавајући га као делић дохватног, опипљивог универзума. Његово унутрашње око је вазда истраживало суштински карактер свега, а предео је део целине, коју је тежио да спозна. Носећи у себи безброј питања, суочавајући се са низом непознаница, слика предела која би настајала од његове руке постаје симбол одговора. Ликовно уобличење предела у његовим делима, понекад, у извесној мери доживљава топљење чврстине мимезиса посредовањем неухватљиве светлости, недефинисаног порекла за оне који неће, или нису у стању да виде. Ипак, у сваком посматрачу може да покрене барем узбуђење, ако не и асоцијацију на просторе бескраја.
Склон мисаоном трагалаштву, поред тога што са лакоћом остварује портретски приказ предела, било отвореног, било урбаног, он га у мери жељеног исказа трансформише у врло индивидуализовани призор, којим су често и оне опште познате визуре – какве су париске – подигнуте из поднебља реалности на метафизичку раван. Као да тиме ставља до знања, да све што види намах бива пренесено у раван његовог унутрашњег збивања и захваћено процесима, најпре дубоке контемплације, потом и медитације. Или сањарења, како би то окарактерисао Башлар, Слезовићев омиљени теоретичар. А слика која из тих вртлога израња, стиче ауру неземаљског, космичког збивања. Ауру, ликовно оличену у светлуцавој измаглици, која призор благо удаљава из уобичајене реалности, смештајући га у област сањаног, или какве визије. Стога верујемо, да је циклус цртаних слика Медитације на Сени озбиљније од свих досадашњих приказа предела прошао сложене процесе сликаревих унутрашњих путовања лавиринтима свести. Ово путовање очито још није завршено, јер Слезовић није престајао да га ствара током шест година од свог зачетка. Нити престаје. Притом, плетући клупко озбиљне ликовно-семантичке интриге, овај циклус упућује снажан изазов аналитичком уму, подстичући га на потрагу за уметниковим магичним разлозима истрајавања.
Но, најпре да дефинишемо због чега ова дела називамо „цртане слике“. Имајући у виду читаву уметничку баштину, дакле цртеж уопште, полазиште за разумевање овакве кованице извире из ликовне структуре цртежа, која се видно мења у зависности од врсте уметникових потреба да нешто изрази – почев од једноставне линије крокија и брзим, широким гестом изведеног облика (који назначује тренутак неког стања или покрета) – до студије која настаје пажљивим низањем већег броја потеза, у контексту тражења и истраживања, било форме, било суштине изабраног објекта. Исход је знатно сложенији приказ, уз очито присуство деловања светлости која обликује волумене присутних објеката и перспективе која иницира постојање простора.
Структура Слезовићевих дела из уметничког низа Медитације на Сени у великој мери превазилази уобичајене студије, јер низањем потеза, већином у густом поретку налик ткању, прекрива читаву површину подлоге. Стиче се утисак да је сликарска четкица уступила место оловци, а да је исход сложеношћу ликовне структуре налик слици изведеној уљем. У контексту оваквог поређења, посно својство цртежа оловком или пастелом, има својих предности, јер у први план поставља изражајну мекоту валера у колоритском склопу дела. Што је очито и била Слезовићева намера, у циљу идејног повезивања са темом и поетским садржајем. Дуготрајно и стрпљиво слагање потеза упућује на увежбани контемплацијски приступ, који уметник спроводи и у свом графичком опусу, по коме је познат и у Србији и у свету, а у коме водеће место заузима префињена и изузетно захтевна техника мецотинте. Намеће се закључак, да овакав избор техника у оба случаја – како графике, тако и цртежа – не може бити случајност, јер перфектуирано постизање тајанства валерске игре представља визуелно идеалну подлогу за прецизно указивање на херметичност садржаја Слезовићеве поетике.
Пада у очи незаобилазно присуство једног од најуочљивијих показатеља, који попут утиснутог сигнума судбине обележава целокупно Слезовићево стваралаштво – то је стрпљење, особина иманентна његовом креативном бићу. Овај дар непроцењиве вредности уметник је пажљиво и са пасијом неговао, уносећи га у стваралачки чин, што намах упућује на несвакидашњу, посвећеничку дубину која по природи ствари води духовној аскези. Готово зачудно и прожимајуће присуство стрпљења откривамо унутар пажљивог обликовања ритамски веома сложених структура непосредних призора, којима уметник ниже мање-више препознатљиве секвенце урбаног пејсажа града Париза, позициониране у својеврстан дуални однос са реком Сеном. Потврду за такво виђење налазимо у миметички јасно диференцираном и ликовном и мотивском приступу, у сврху темељне градње семантичког система укупног садржаја овог маркантног уметничког низа, јасно означујући постојање јединства супротности двеју тема: град/небо и вода/река, сликани одвојено а постављани заједно, унутар слагалица за диптихе и полиптихе.
У овим спојевима одмах упада у очи различитост приступа ликовном сижеу: чим се секвенце сликаних призора наспрамних мотива упореде на основу ракурса – опажамо да је град вазда флуидно прострта хоризонтала, окупана меком, неодређеном светлошћу без икаквог присуства драме, да је од ока донекле просторно удаљен за ширину воденог тока, и да се осматра помало одоздо, са нивоа воде. Насупрот томе, поглед на реку је уперен са висине и наликује зумирању објектива, фокусираног искључиво на одабрану водену партицију, на којој зрак светлости обавезно плеше неку из низа тајанствених, веома знаковитих спиралних игара, пуних скровите страсти. Водене кретње, таласање, љескање светлости, увир погледа у недокучивост дубине, верујемо да су изазвали више од редовне ликовне инспирације, подстакли су емоционалну, менталну и духовну енергију. Отуд, можда и нећемо бити у заблуди, ако претпостављамо да Слезовићеве слике на известан начин (суптилан, али и децидан) подржавају доминацију воденог елемента, постављајући у његов мизансцен маркантнија и драматичнија ликовна и семантичка дешавања. Већ први бачени поглед на реку у уметниковој ликовној обради, указује да је она носилац његове тајне, његових најдубљих промишљања. И више од тога, она слови као њихов симболички приказ.
На овом месту не одолевамо малој дигресији, ради поетске парафразе реалне топографске поставке града Париза и реке Сене, уочене на мапи, на основу које би се могло рећи, како река, меандрирајући, пресеца надвоје кружно тело града, а он се упорно свија око ње у немогућем настојању да је задржи само за себе. Својеврстан суживот, Слезовић је мудро уочио, постављајући цртеже са представама града изнад реке, иако би могли да стоје самостално, причајући свако своју причу. Али, нису само из тог разлога и на тај начин сложени ови појединачни стихови Слезовићевог ликовно-мисаоног епа. Као и све добро осмишљене уметникове интенције, и ова поседује вишезначну слојевитост. Један од слојева је, без икакве сумње, уочавање дуалности, која је градивни део свега постојећег. У оваквом аналитичком контексту, није случајна асоцијација на песника Румија, за кога је речено да му је поезија „средство за достизање циља, а не сам циљ“2 .
ПУТЕШЕСТВИЈЕ КРОЗ МЕДИТАЦИЈСКУ ЧИСТИНУ
Од твоје светлости учим како да волим.
Од твоје лепоте, како да стварам песме.
Играш ми у грудима,
ту где те нико други не види,
само те ја понекад назрем.
Тај поглед постаје ова уметност.
Руми, ГДЕ СВЕ ЈЕ МУЗИКА
Кључни мотив Слезовићевих необичних слика – светлост – волшебно израња под његовом руком, исписујући на први поглед амбивалентне приказе – спокој светлог бескраја у ваздушним секвенцама, а на води вртложну динамику ритмички правилне путање, наликујући дијаграму пулсације можданих меандара – призива магијском снагом, наговештавајући непрекидно одвијање сложених дубинских процеса унутар уметниковог интимног полазишта. У овако двојствено приказаном главном протагонисти драме, коју аутор опуса на тему Медитација није ни имао намеру да прикрива, већ је њено дејство деликатно оденуо у алузивно рухо, управо у њему опажамо подстрекача потраге за суштинском Слезовићевом мишљу-водиљи. Или, ако то није мисао у уобичајеном појавном облику, назовимо га онда тајанственим ентитетом духовне природе, који све време усмерава уметниково делање током трајања стваралачког набоја. Слутимо, да ћемо управо у том контексту одгонетнути тајновиту симболику Слезовићевог маркантног ликовног приказа процесуирања амблематског принципа на тему светлости, у чијим је сведеним оквирима сажео најсложеније хумане категорије космичких размера, какав је духовни геном. Који је на свакој слици оличен присуством прожимајуће енергије.
А ум, вазда провоциран загонетком, ненадано или не, неминовно бива усисан у ово лавиринтско вртложење двају основних елемената наших живота – воде и ваздуха. Све су визуре града окупане светлошћу такорећи невиног плаветнила, у коме нехајно бачени поглед чита инспирацију недокучивим пространствима париског неба, заштитнички пруженог изнад сликовите градске архитектуре. Но, зачудно је, како се њен лик, неким тајновитим разлогом, једва огледа у реци, или скоро никако, да би фантомски сасвим нестајао, помирљиво препуштајући реци искључиво право избора на саговорника. А она, изгледа, бира небо, дајући одговор рефлексијом облика, налик на облачасте творевине. Но, је ли то одиста њен истинити одговор? Можда она и не хаје за дијалогом са елементом изнад ње, већ сасвим независно еманира завојите формулације симболичног својства? Које тренутно буде алузију на мелодијско богатство меланхоличне музике суфија, која ненавикнутом уху делује као низ завојитих понављања, асоцира на њихов ритуални плес у циљу сједињења са духовним узроком. Стога, уз велику дозу сигурности спекулирамо да овај лирско-филозофски игроказ унутар вирова реке Сене потиче од ума обимне ерудитске ширине и сложеног интелектуалног капацитета, кадрог да у наочиту знаковну метафору сублимира непрегледне токове пређеног, властитог духовног пута. Пута, на коме се загонетка доминантно присутне светлости гонета и као подстрекач и као исход, штавише, као господар сижеа. И да се обзнањује као животна нужност на врхунцима индивидуационог пута. За веровати је, да је трајање овог пута сасвим сигурно далеко дуже од шест година уметниковог рада на Медитацијама. Јер, није само истрајавање једини показатељ изузетности значења овог циклуса.
Истрајавање сасвим сигурно слови као Слезовићева карактерна особина – поново се треба сетити његовог стрпљивог рада на графикама у мецотинти. Што нас наводи да помислимо како је он, заправо, читавим током свога стваралачког рада у непрекидној потрази за оптималном формулацијом властите духовности, за њеним одговарајућим ликовним образложењем унутар целокупног уметничког остварења. И, још више, за стварањем оптималних услова, да ликовно дело постане поље за непосредно одвијање духовног ритуала. Изгледа да је загледаност у простране плавети неба и воде била тај непосредни окидач.
Употреба плаве боје, као колористичке доминанте на Слезовићевим сликама, наводи на помисао да њено присуство није само одраз уобичајене примене у приказима воде и неба, већ да подвуче уметниково знање о симболици боја, где је плава, а посебно у византијском свету, симбол светог, симбол духовности. Одрастање у непосредној близини Сопоћана, сазревање свести, како бића, тако и уметника уз непревазиђену духовну лепоту древних фресака, изродило је разумевање и поштовање, потребу за досезањем несазнатих вредности. Оних универзалних. Унисоних за све светове. О томе говори укупност присуства плаветне светлости, у оба диптихална нивоа Слезовићевих слика. Осим што указује на уметникову логичну намеру да обрише физичку границу између воде и ваздуха, наглашава могућност и потребу урањања бића у јединство бескраја. Симболично подсећајући на пуну извесност постојања јединственог пута ка одуховљењу бића, пута на коме се ради остварења циља, као у алхемијској реторти спајају основни елементи, различити по појавности и тактилним вредностима, као и облицима коришћења, но блиски по генетској формули. Елементи, који ће алхемијским венчањем омогућити остварење врхунског циља – отварање портала ка спиралама медитативно-духовних узлета. Ка Једном и Једином.
- Изводи из Дневника уметника, вођеног током студијског боравка у Истанбулу 1995/96. године. Објављено у каталогу изложбе: Mehmed Slezović, Grafike, Galerija Grafički kolektiv, Beograd 1998, str. 18.
- E.D. Džavelidze, Pesnička reč i simbol, u: Sufizam, Biblioteka „Zodijak“, knj. 53; Beograd, Vuk Karadžić, 1981; str. 177.