Гордана Јоцић и Лела Вујошевић
ПОЗОРИШТЕ ЖИВОГ ДИЈАЛОГА
У Крагујевцу је од 1. до 5. августа, у организацији Дома омладине, одржан први Фестивал професионалних позоришних трупа и независних продукција „БАШТеАтар“. Изведено је пет представа, у одабиру селектора Александра Ђинђића: Зором (кад је све тихо) Ријечке самосталне продукције, Смрт фашизму, о Рибарима и Слободи Рефлектор театра из Београда, Епске игрице: Зидање Скадра уметничке групе „Хоп Ла!“, такође из Београда, представа Праћка у продукцији „Публик П“ из Бачке Паланке као и Бетон махала, трупе „Јој, ево их ови“ из Новог Пазара. У жирију су били глумац Иван Томић, Ана Колбјанова, сценограф и костимограф и Гордан Матић, редитељ и драматург. Гран при Фестивала добила је представа Бетон махала, за режију је награђена Анђелка Николић (Епске игрице: Зидање Скадра), глумачке награде су добили Анита Стојадиновић из ове представе и Иван Марковић – Иља из Праћке, а награђени су и за визуелни идентитет представа Зором (кад је све тихо) и специјалном наградом представа Смрт фашизму, о Рибарима и Слободи. По завршетку Фестивала крагујевачка новинарка Гордана Јоцић и социолошкиња Лела Вујошевић водиле су разговор о представама, специјално за наш часопис.
***
ГОРДАНА ЈОЦИЋ: Прва представа коју смо гледали Зором (кад је сасвим тихо) проблематизује људску потребу за другим, за заједницом, нарочито „зором, кад је сасвим тихо“. Као хришћанка, верујем да је човек корпоративна личност, да је биће заједнице и да је инокосно постојање фантомско, јер човек може интимно о себи умишљати да је најбољи или најгори, али ко је он стварно, испољава се тек у односу са другим. Колико је тај други битан, показивало се на неки начин и после представа на округлим столовима. Посматрала сам људе који су вапили за комуникацијом и њихове (своје) реакције на то када им се поклони мало пажње, када се уваже њихова мишљења или емоције. Kрајичком уха чула сам када је један човек који је на округле столове долазио сам, покушао после пар размењених љубазних реченица једној дами да закаже састанак – и мислим да се и ту још једанпут испољила потреба сваког од нас да имамо неког пред ким се одвија наш живот, да неком будемо значајни, да не будемо одбачени и усамљени. То ме доводи до једне друштвене ситуације, веома актуелне данас, а описане: и у Светом Писму „Лисице имају јазбине и птице небеске имају гнезда, а Син Човечји нема где да спусти главу“. Занима ме шта Ви као социолошкиња мислите о том друштвеном проблему отуђености, одбачености, поготово особе која пролази кроз неки унутрашњи бол, о чему заправо и говори представа која нам долази из Ријечке самосталне продукције?
ЛЕЛА ВУЈОШЕВИЋ: Монодрама Зором (кад је све тихо) рађена је по тексту Саре Кејн 4,48 – психоза о жени која се бори са унутрашњим демонима и лечи се на клиници са дијагнозом депресије. Али, по мом мишљењу, усамљеност, отуђеност и одбаченост нису доминанти мотиви у овој позоришној представи, коју је режирала и за коју је текст адаптирала Алиса Дебљевић. Магијом речи, сценских покрета и музике, глумица Митра Полановић дочарава интиму Саре Кејн, њену страсну и дубоко сензуалну природу, која постаје њен усуд. Њена преосетљивост и љубавна ватра која у њој гори, уместо да се перципирају као клица божанског у човеку, постају узроком њене социјалне изолације и коначног душевног слома. Чак и психијатар не настоји да је разуме и да ојача њену танану, скрхану душу психотерапијом или терапијом душе („светоотачком психотерапијом“), већ је лечи превасходно фармакотерапијом. Ми живимо у времену владавине рација, у којем нема дилеме шта су људске врлине и шта је животно релевантно, а то сигурно није неговање духовног живота, емотивности и сензуалности. Зато људи чија је аутентична природа суптилна и емотивна, у жељи да их околина поштује, цени и воли, да не буду одбачени и усамљени – напуштају своју праву природу и коруптивно повлађују друштвеним конвенцијама. Попут фарисеја, ми тргујемо и својим и туђим емоцијама, манипулишемо и заводимо, јер нам је важније како се огледамо у очима других, него како да негујемо сопствену веродостојност. На тај начин ми не само да нисмо у стању да волимо истинског себе, већ не можемо ни да заволимо и предамо се другом, без остатка. Сара Кејн није могла, нити је желела да изневери себе и одрекне се љубави у којој је горела, јер би тај живот био већи пакао од саме смрти.
Питања љубави као најинтимнијег, најинтензивнијег и најосетљивијег израза људског бића никада неће престати да буду у жижи интересовања. Уосталом, и православље, нарочито у Соломоновој Песми над песмама, говори о лепоти и снази непролазне љубави. А како свака љубав има и своје патње, намеће нам се питање, има ли човек данашњице право на бол и патњу, односно, није ли модерна култура болу и патњи укинула достојанство и пресудну улогу у оплемењивању душе и духа и промишљања насушних питања моралности, осећања савести, одговорности и социјалне правде?
ГОРДАНА ЈОЦИЋ: Као хроничарки свакодневице, а посебно од како се новинарство великим делом из класичних медија преселило на друштвене мреже, немогуће ми је да не приметим ту потребу да се лична стварност ушећери, учини ружичастијом, а да се темама као што су бол, патња, болест, смрт, па и (са)жаљењу у вези са тим, у јавности да кич нота. Кад се неко и усуди да каже нешто тако интимно о себи, на пример да објави своју фотографију из болнице где лежи прикључен на гомилу апарата или кисеоник, или када неко обелодањује да се налази на „одељењу за рак“ и иде на „хемијско чишћење“ (хемотерапију) – прибегава се лажном оптимизму, у стилу „није ми ништа, јак сам ја“, малтене, уживам у том „контејнеру са три звездице“. Скривамо од себе и пред другима трагичну чињеницу наше пропадљивости, још трагичнију у ово духовно и емотивно разарајуће време. И не само пропадљивост, него и наше осећање страха, очајања, унинија у вези са тим. Са смрћу је још горе. Што рече моја колегиница, хрватска новинарка и списатељица Слађана Буковац, смрти не успева да остане анонимна у доба Фејсбука, а с друге стране, одузима јој се озбиљност самообманом умирућег и оних око њега. Нема живота, и никада га није ни било, без дозе страдања, коју неко подноси са мање, неко са више суза, снаге и достојанства, а обично је то измешано. И то нас доводи до једне друге представе коју смо гледали на овом фестивалу, представе из Бачке Паланке Праћка по драми модерног руског писца Николаја Кољаде, а у режији Соње Петровић. У њој је један од главних јунака Антон (игра га Никола Кнежевић) разорен аутодеструкцијом због немоћи да се суочи са својим унутрашњим ја, односно, са својим родним идентитетом, који није по мерилу друштвено прихваћених улога мушко – женско. Мене тај чин аутодеструкције, коју препознајем у животу многих људи, онда када се због нечег осећају неадекватним, посебно потреса, а то постаје и друштвено важно оног тренутка када се аутодеструкција претвори у деструкцију над другим, и када се и у најплеменитија осећања као што је љубав једне особе према другој, или најплеменитије односе као што су породични, пријатељски – унесе насиље, ментално или физичко. А сви смо у понечему рањиви и неадекватни; само неке „неадекватности“ трпе додатни друштвени притисак због чега њихови носиоци осећају као да морају да буду неко други, а не они сами. Уместо да кроз заједницу са Другим испоље сву своју јединственост и умреже је са различитостима којима нас је Бог окружио, они разарају и себе и ту заједницу, материјално и морално.
Јесу ли, по Вашем мишљењу, глумци из Бачке Паланке успели Праћком да погоде прозоре оних незаинтересованих, оних друштвено подобних, који не желе да виде туђе унутрашње биће, а када га виде, и не свиди им се, хоће насилно да га укалупе у познате шеме и обрасце?
ЛЕЛА ВУЈОШЕВИЋ: Мене је ова Кољадина представа уздрмала до сржи управо зато што пропитује питање слободе личности кроз право на љубав, али и право на лични идентитет, који се коси са групним идентитетом. Иља и Антон су индивидуе које су саме насупрот мноштва, разапети су унутар себе и изван себе. Млади Антон који потиче из више средње класе узалудно покушава да свој сексуални идентитет прекроји у друштвено пожељан, хетеросексуални идентитет, па макар он био мизогини и хулигански. Иља, који је друштвени отпадник, клошар средњих година а уз то и инвалид, амбивалентни расцеп своје личности покушава да превазиђе кроз снове. Снови имају важно место у Кољадиним драмама, и у сновима се, по угледу на Јунгово или Фројдово тумачење, ослобађају потиснути страхови и жеље и дају се упозорења човеку да треба да учини радикалне промене у себи или у свом односу са околином. Иљу често муче кошмарни снови, али је и реалност сама по себи толико кошмарна, да се укидају границе између сна и мучне јаве. Напуштен од вољеног младића и одбачен од друштва које презире посустале, он чује само зов властите смрти. Али, остваривши праву љубав макар и на трен, он спознаје есенцију људског бића и зато хрли у смрт у заносу, раширених крила.
Премда ова представа има више слојева који нуде различита, понекад и опречна тумачења, по мени, основна порука ове представе је у Фројдовом ставу да љубав, као ни лична слобода, нису производ културе, нити друштвене конвенције. Оне су исконски део људске природе и чине да је сваки љубавни однос требало да буде јединствен, непоновљив, независтан од било чега.
Нажалост, данашње време је, као што сте и ви написали, банализовало све искрене емоције и важне животне догађаје; банализовало је смрт, па чак и сам живот. Конформизам и са њим повезана пуританска праведност која осуђује све друге осим нас самих, постали су доминантне вредности, а љубав је постала клише, страст, или што је још страшније – инвестиција.
Теоретичари чисте, бескомпромисне љубави, који су истовремено и теоретичари револуције, попут Еме Голдман, Александре Колонтај или Че Геваре учили су нас да без љубави нема ни револуције. Да ли мислите да је цивилизацијски преображај несебичне, безрезервне, искрене и нежне љубавне емоције у псеудољубав, страст или манипулацију, повезана са преображајем хуманизма у антихуманизам, у погодно тло за неговање егоизма и патолошке нарцисоидности? Да ли бисмо могли тематизовати овај мотив кроз представу посвећену сећању на револуционара Иву Лолу Рибара?
ГОРДАНА ЈОЦИЋ: За мене, Љубав је једно од имена Живог Бога, део Његове суштаствености, самим тим непојмива у својој пуноћи, неисказива речима, иако се свакако манифестује и као Његова видљива енергија која се утискује у сваког од нас, а онда смо ми слободни да је као Прометејеву ватру преносимо другима, или да је не преносимо. Када се удаљимо од овог извора – удаљили смо се и од сопствене иконичности, и то се манифестује гашењем жара љубави као и прихватањем њених сурогата: заљубљености, страсти, сексуалности као кључно важних за љубав.
Не верујем у револуцију колико у еволуцију, али, да, мислим да наиђу друштвени периоди у којима се одлучније мора заузети страна, борити се и, колико је то могуће, изборити за вредности у које верујемо, жртујући сопствену удобност. Револуционари су често „врели“, али и то је боље него бити млак, нарочито када све око нас тоне у таму. У представи о којој говоримо Смрт фашизму: О Рибарима и Слободи, која је била мој фаворит на овом Фестивалу, мене је узбудило пре свега сазнање да смо склони да заборавимо, не само јунаке неког времена и вредности за које су они дали своје животе, него и своје сопствене вредности, ако прилике од нас траже колаборацију са нечим сасвим супротним, ради опстанка или лакшег живљења у свакодневници. Из интереса, комформизма или самозаборава. Фашизам, на пример, против кога су се борила браћа Рибар и Слобода Трајковић, као и на хиљаде и хиљаде других незнаних јунака данас је поново идеологија која привлачи „неке нове клинце“. После представе, постављала сам себи питање – која је то тачка у којој младост, која је у бити револуционарна, почиње да се мења и постаје трпељива према злу, чак реакционарна? Иво Лола Рибар није имао ту судбину зато што је погинуо млад, у 27. години; али, сетимо се свих оних других његових сабораца које је „револуција појела“, који су завршили у стаљинистичким фотељама. Могу ли праве вредности, за које смо се једном изборили, трајно опстати – или је нужна њихова пропаст, да би се онда неке друге генерације бориле из почетка за све? То је питање и за Вас. Дакле, избрисали смо из историјских читанки старе јунаке, створили неке нове, не нужно боље, чак бих рекла много горе од првих и кренули њиховим, ако не крвавим, а онда свакако прљавим стопама. Кад дође до потребе за отпором, често је колебање: хоћу, борићу се, мењаћу услове са којима не могу да се помирим, не нећу, гледаћу своја посла, живећу у свом малом свету, ма, не, не, треба се супротставити, ко ће ако се сви окренемо и одемо негде у бољу будућност, ма можда је, ипак, боље да седим и ћутим – „за идеале гину будале“.
ЛЕЛА ВУЈОШЕВИЋ: Можемо се колоквијално сложити да љубав, као и истина и правда, јесу од Бога, шта више, према православној духовности, човек се не може спасити сам, него искључиво кроз љубав: љубав према Створитељу и створењима. То истовремено значи да само заљубљен човек или човек који воли, може бити жив и делатан, може имати дозу надахнућа и инспирације за борбу, за спасавање себе и света око себе. Одржавање те ватре у себи есенцијално је важно и то чини и суштину људске врсте и одржава нас младима, без обзира на године живота. То напомињем зато што је култ младости, здравља и лепоте доминантан култ модерне цивилизације, а велика светска индустрија богати се уверавајући потрошаче да ће младост и свежину имати само ако купују њихове производе.
Тај развијени свет у који смо нетремице загледани даје нам и поруке да је нарцистички појединац јунак нашег доба, а успех у животу мери се спољним критеријумима, који су превасходно изражени кроз постигнуће у каријери. На несрећу, наша економска и друштвена ситуација нас је одвела на пут сурове борбе за свакодневицу, отуђила нас је и усамила. У том контексту, губе се сви идеали и свака жеља за улагањем себе или барем дела свог времена и енергије у опште добро.
Ансамбл у представи Смрт фашизму: О Рибарима и Слободи састављен од глумаца Ђорђа Живадиновића Гргура, Нине Нешковић, Страхиње Блажића, Сунчице Милановић и Николе Живановића, који су истовремено и коаутори редитељског остварења Милене Богавац, веома сугестивно обликују вредносна опредељења генерације младих људи који су веровали у могућност остваривања социјалне правде и једнакости и за ту идеју дали и свој живот. Ова документарна представа, бритка и консеквентна у свом изразу, огледало је друштвених и политичких токова и публици старије генерације обнавља сећање на јунаке са којима смо се идентификовали, а младе оставља запитане да ли је могуће, овде и сада, од свог живота направити подвиг (као што је су то учинио Иво Лола Рибар, на пример) и не препуштати се суморној колотечини, или емиграцији, спољној или унутрашњој, свеједно.
Препуна сала Књажевско-српског театра и препуна сала Дома омладине у којој су се водиле трибине након сваке представе, у којима је доминирала млада публика, као и ентузијазам и добре вибрације које су преовладавале током свих пет фестивалских вечери, даје наду да су око нас паметни, бистрооки млади људи, одлучни да праве некомформистичке изборе – само се бојим да их друштво које смо им изградили не одврати од те намере. Шта мислите о младим глумцима из Новог Пазара, који су поставили себи још теже и захтевније задатке?
ГОРДАНА ЈОЦИЋ: Сам назив представе Бетон махала мене асоцира на снагу и затвoреност кроз коју тешко шта може да продре. Чини ми се да сам некада давно негде прочитала да бетон може да издржи и нека нуклеарна зрачења, те ако се нека „махала“, свеједно да ли новопазарска, крагујевачка или нека друга, било где у свету, тако затвори, у њој неће бити ваздуха за живот тамошњег становништва, нити за рађање или усељавање новог. Ето, узрочника беле куге. И то је трагедија Новог Пазара и не само Новог Пазара, као што рекох, него целе Вучићеве Србије, Орбанове Мађарске или Трампове Америке… што неуморно зидају зидове од бетона око својих малих прћија, уместо да граде мостове. Једини пут који води из таквих духовних махала је, наравно, онај који води напоље – „побећи негде, далеко што даље, где не требају пилуле за спавање“… Предстaва новопазарске трупе „Јој, ево их ови“ добрим делом је као и назив продукције, ведра, духовита. Носе вас топла осећања кроз већи део представе. А онда, бар када сам ја била у питању, дошао је онај тренутак када су се двоје пријатеља на аутобуској (железничкој, авио…) станици снажно загрлили у опраштању и све се у мојој души променило. У том чврстом загрљају „држи ме, не пуштај ме“ је сва трагика нашег времена: губите пријатеље из детињства, било зато што одлазе негде далеко, било зато што постају јуришници неких десничарских странака и организација; лупом тражите доброту у људима, и све дубље тонете у кал средине у којој се „памет ућутала, будале проговориле, а фукаре се обогатиле и завладале“. Не бих да звучим песимистички, уосталом после Радосне вести, нема песимизма, јер знамо шта долази на крају, али пре тог Другог доласка и васкрсења свега што се да васкрснути, изгледа да морамо да прођемо кроз Апокалипсу, која се манифестује зидањем бетонских граница, све тешњих и тешњих, око нас. Но, нису зидови од бетона оно најгоре што нас може снаћи, зар не? Најгоре је када се за грађевински материјал будућег „бољег живота“ користе живи људи, јер су нам виле и газде тако заповедиле, о чему нам говори и представа Зидање Скадра?
ЛЕЛА ВУЈОШЕВИЋ:
Пре него што изнесем утиске везане за последњу фестивалску представу, дозволите ми да се осврнем и на један актуелан социолошки проблем који тематизује представа Бетон махала, а то је – незадовољство младих људи политичким поретком, културним и социјалним миљеом којим доминирају национална и верска подвојеност, приглупост, мржња и страх. Млади глумци из Новог Пазара, под редитељским вођством Рифата Рифатовића и Бранислава Трифуновића, одважно и експлицитно критикују национализам као „колективну и појединачну параноју“ (Данило Киш), која не само да банализује сваки покушај за достојанственим животом, већ унижава и сам живот. Они су спознали суштину политичког система у којем се националним и верским осећањима манипулише ради одржавања на власти – док по страни остају важни друштвени проблеми; рецимо, према броју незапослених, млади људи у земљама Балкана су на врху светске лествице, из Србије емигрира више десетина хиљада годишње, итд.
Супротстављајући се друштву у којем не могу да се изразе и изграде своју егзистенцију, млади Новопазарчани су изградили амбијент за остваривање праве егзистенције, која је могућа једино кроз развијање духа побуне и борбе за слободу. Они се, попут већине њихових вршњака не предају осећањима разочарања, малодушности и бесперспективности, већ преузимају активну политичку одговорност за свој живот и живот своје генерације. Критикујући друштво у којем живе, они су искорачили из зоне комфора и усмерили се на пут друштвеног ангажмана. То није, како је у Јеванђељу по Матеју описано, простран пут којим многи иду. То је тесан пут и уска су врата кроз која пролазе, али само корачајући тим путем, они улазе у животну матицу и осећају пулсирање живота, јер као што је рекла Роза Луксембург: „Борити се за слободу, значи бити слободан.“
Публика је изашла са представе уздрмана, али бодра, у уверењу да ће ови млади људи заиста нешто променити. Можда је то и пресудило да ова представа добије специјалну награду фестивала који носи име „Славица Слаја Урошевић“.
Систематски процес зидања зидова око нас као појединаца, као припадника једне нације, једне политичке партије или клана, одлика је затвореног друштва. „Затворено друштво“ је ауторитарно друштво, друштво које нуди готове истине, одн. једну верзију те истине, у њему нема упитаности, као ни духа побуне. Представа Епске игрице: Зидање Скадра редитељке Анђелке Николић, у драматуршкој конструкцији Олге Димитријевић, управо пропитује улогу школског система који образује и васпитава децу, и његову одговорност у недостатку развоја комуникације, отвореног дијалога, критичког мишљења.
Уобичајен је закључак да је наш школски систем традиционално окоштао, ригидан, налик чика Јовиној „пачјој школи“. Највећи изазов у промени тих методичких правила у образовању је на наставницима књижевности и грађанског васпитања у основним, као и наставницима друштвених наука у средњим школама. У представи Епске игрице: Зидање Скадра глумци Анита Стојадиновић и Ђорђе Живановић Гргур, у улози наставника и школске теткице на интерактивно, играјући се са публиком, отварају низ друштвено важних тема које извиру са анализом песме.
Један од доминантних, шокантних а уз то недовољно разумљивих мотива ове народне песме – мотив зазиђивања жена у изградњи Скадра – ставља се у патријархални дискурс вековног „зазиђивања“ жена у развој мужевљеве каријере, у одржавање домаћинства и породичног живота, као и у разне националне пројекте, ратне или мирнодопске. Чак и данашњих дана, много је жена које ће радије градити идентитет као мајке, ћерке, супруге, љубавнице, него преузети одговорност за свој живот и изграђивати идентитет per se.
Ако се пође од претпоставке да књижевна дела која се проучавају у школама, имају статус уметничких дела која носе универзалне поруке, онда би њиховој анализи требало приступити као својеврсним путоказима за живот, местима у којима се нуде одговори који се односе на свачији живот и за сналажење у реалности.
Коначно, ова представа говори о својеврсној корумпираности школског система и, као и све претходне, категорично се супротставља тој доминантној опортунистичкој корумпираности друштвеног система и већине грађана. Протагонисти овог позоришног фестивала, на челу са директором фестивала Ђорђем Ђоковићем, дали су нам лекцију из грађанске храбрости и одговорности коју свако треба да преузме за сопствени живот, али и за животе других. Зато је овај фестивал субверзиван, јача личне капацитете и тиме испуњава мисију античког позоришта.