Јелена С. Младеновић
ПАРАДОКСИ КРЕТАЊА

Дејан Илић: Долина Плистос
Народна библиотека „Стефан Првовенчани”, Краљево, 2017.

Збирка поезије Долина Плистос Дејана Илића потврђује кохерентност стваралачког опуса овог песника, који у свакој новој књизи продубљује раније увиде и спознаје. Ова књига, за коју је аутор добио Награду „Меша Селимовић”, обнавља мотиве и теме из познатих Илићевих стихова, али је резултат новог искуственог промишљања о смислу кретања и успутним местима, о путовању и простору као мери трајања, мери овог света и човека у њему. Простор и путовање као промена простора постају главни Илићеви топоси у којима се посматра удес савременог појединца, док се та општа места одликују значењском разноврсношћу, која доприноси прецизности њихових значења, а не семантичкој дифузији или расплињавању.
Долину Плистос карактерише вишепланска организација. Када је у питању примарни, путописни слој, у њему се налазе Грчка и Италија, али и место са којег се на путовања полази (на шта упућује циклус Код куће?), те се као примарна успоставља опозиција варварског севера и светлошћу обасјаног југа. Топоним Долина Плистос, подножје митског храма бога Аполона, пророчишта у Делфима на Парнасу, некада је било синоним за место извора песничке инспирације, а данас је незаоблизана станица туристичког конзумеризма, у којој се додирују и сјајна прошлост и свакодневица садашњег; и архајски простор мита и тренутност савремености. У Илићевој поезији, место истовремено оживљава и убија време, оно компримира прошлост и садашњост, и према законима савремене физике, постаје само димензија простора. Међутим, промена простора ствара осећај пријатности, будући да је свако ново место прилика да се онај који путује одвоји од себе познатог и осети новим. Пут и та друга места на којима не живимо, али која привремено настањујемо и која постају места реконституције субјекта, чине окосницу ове књиге. Само путовање пружа идеју о могућностима које стварају доласци на нова место, о покушајима идентификације, али она увек остају са извесним мањком у том остварењу, што покреће ново кретање.
Вишеслојност Илићеве књиге показује се најпре кроз први слој, у којем је централно место дато туристичком путовању, те се ова збирка може одредити као збирка путописне поезије, односно лирски путопис. У том смислу, она утиче на измену и ревалоризацију жанра путописа, који ни када је настао није био довољно цењен жанр, а који је у време масовног туризма, постао потпуно депласиран. Тим више, Илићева књига постаје интригантнија јер за своје путописне дестинације не бира неке удаљене и још увек егзотичне крајеве, већ оне европске просторе, Грчке и Италије, који су управо за људе овог поднебља постали готово обавезна места за посете.
Илић говори о путовању као масовној грозници и човеку усредсређеном на бележење утисака, али не у себи, или из себе, већ изван:

Ено га, стани, што пре, на првом
одморишту, да га сликам,
одавде се сјајно види.
(Лепант)

Савремени туристички конзумеризам осликава се у „прошлости упакованој у витрине само за нас“ (Урнебеснице), у успоменама које ће се забележити на фрижидеру „у кутку за магнете“.
У потпуном контрасту – „у сећању ће се понети оно што није виђено“ (Долина Плистос), јер сећање бележи само оно домаштано, дограђено, оно што путопис уистину и јесте. Тиме само путовање сугерише на извесну отупелост на утиске, смањену перцепцију посматрача, која се, напротив, самим путовањем покушава променити и појачати. Уводна песма Плутарх најављује да путовање ипак креће од књиге. И то од оне која сама сажима време – са једне стране историјско, у њој тематизовано, а са друге, и оно лично време песничког субјекта у трајању од двадесет пет година, колико дуго књигу има у власништву. Тај додир универзалне и личне историје, давне историје и блиске личне прошлости, затим и истовременог присуства богова и ратника, туриста и мештана, обележио је читаву ову збирку.
Први циклус је насловљен као и сама књига, са мотом из Милеровог путописа Колос из Марусија – „Било је то путовање у светлост”. Тај цитат не само да упућује на оквире путописа, већ и на други топос ове Илићеве књиге – светлост. Особена природна светлост Грчке, летња али и зимска, не само да фасцинира чула, већ бива померена и на другу, ванчулну, раван:

[…] сунце из тебе сија и могао би лако
подлећи преосветљен, изнутра,
на овим путевима нема застајања
(НА ОВИМ ПУТЕВИМА, СВАКО ЈЕ ЗАСТАЈАЊЕ)

Иако се Илић пре свега ослања на античку прошлост Грчке, не можемо а да се не сетимо који је значај управо (унутрашња) светлост имала у византијској естетици. О светлости, пре свега, говори други циклус збирке. У њему је садржана исповест песничког субјекта, који себе у страној земљи види као варварина:

[…]Попут других пре мене, долазим овде
да неопажено украдем барем делић вашег
мермера, пронађен у земљи сунца које ће ме грејати
у мојим хладним варварским ноћима на северу.
(ВАРВАРИНОВА ИСПОВЕСТ)

Парадоксална природа светлости која долази из земље, призива хераклитовску снагу ватре, али песнички субјект говори, како о славној географији, о „the history“, тако и о обичним стварима који постају мета утисака. Ту су истовремено историјски локалитети и пејзажи, а на њима непрегледна поља и стада оваца, док слике „сувих сендвича“ замењују размишљања о немогућем преласку реке Стикс. Преплитање тих перспектива, читамо у песми Е:

Још колико пре педесет година
у овом су амфитеатру Есхила гледали
сељаци са својим мулама и магарцима.

Сада на сцени један господин оперским
гласом испитује домете античке акустичноси.
Остали задовољно тапшу.

На месту где је изгубљена Елеусина осећа се смрад индустријских зона (Превлака), а промене има и на плану метафизике, где се кабина аутомобила јавља као једини преостали храм у покрету, након смака света.
Други слој ове књиге јесте у равни породичне интимности. Читаво путовање је путовање једне породице која се кроз тај пут мења, неминовно троши, што је и судбина сваке породице, односно на посебан начин метаморфозира – „ти која растеш ја који старим“ (Превој). Путовања постају ситуације у којима се мењају позиције:

Док се пењем уским степеницама,
скоро без ограде, изгледа ми
као да ме твоја рука држи,
да сам ја дете.
(ПОПЕЛИ СЕ ГОРЕ, ДА БИ СЕ САКРИЛИ)

На том нивоу интимости посебно место добија и циклус који носи наслов Код куће? – са упитником као првим маркером несигурности у овај дом. Он постаје заменљиво средиште, јер свако ново место на којем се породица налази поприма карактеристике дома, будући да бива уређено према законитостима, потребама и перспективама овог удруженог организма. Та нова средишта израстају у пасеудозавичаје, са свим карактеристикама које одликују и праве:

Кућица у којој смо одсели
одавде ми изгледа као наш једини дом
(Попели су се горе, да би се сакрили)

Путовања стварају псеудозавичаје, али и основе за псеудоносталгије. Нови домови приснији су од стварних:

У светло сам дошао, како да се из светла / вратим кући?
(ВЕЛИКА МУЗИКА)

Путописна збирка завршава се циклусом Фидбек, који, како његов наслов каже, и јесте посебна врста одговора, повратног аутопоетичког промишљања самог путовања. У три ненасловљене и две насловљене песме, читамо коментаре о природи самог кретања, из филозофске и перспективе логичког размишљања, а у дослуху са Зеноновим парадоксима. Пре свега, имамо у виду парадокс дихотомија. Зенон показује да све што се креће пре него што достигне циљ свога кретања мора најпре да пређе половину пута, онда половину те половине, и тако у бескрај. Закључак је да кретање не може имати почетак, јер почетак претпоставља да се у ограничено време пређе неограничено много простора, што је логички немогуће:

Од сада па надаље, стално ће те
пратити та илузија, да се кретањем
некуда иде. То је почетак
остатка твог живота. Зенон, апорија,
зец и корњача. И видећеш само оно
што си већ видео, и у другим ћеш
градовима бити само у свом граду,
као да се ниси ни померио.

Кретање се више не односи на саму промену места и путовање на какво смо навикли у ранијим циклусима, већ и на читав живот представљен кроз метафору пута, где се завршетак кретања доводи у везу са свођењем животног биланса, а провејава иронија према дискрепанцији између жеља/могућности и реализованог:

Урадио си нешто, ипак, на тренутак
и ти био у светлу, па слободно
можеш да умреш, рече ветрић
на окуци, те скрете весело
ка заливу.

Илузија кретања о којој се говори на крају, потврђује се Зеноновим парадоксом стреле. Наиме, стрела која лети у сваком појединачном тренутку заузима одређени положај у простору, што значи да мирује, а није логично да збир мировања може да створи кретање. У том смислу кретање је само привид чула и заправо не постоји. Међутим, парадокс кретања не оправдава одустајање од њега: „Треба путовати из хладног у топло, / ослободити се таме вилајета, постати / лакши. […]“
Кретање се поништава имагинацијом („Као да је за ходање довољно / мислити да ходаш“), што и јесте књига која је опис пута, односно путопис:

[…]Има пута,
и он је у теби, као што су сунце
и небо, ако боље погледаш, у нама.

Парадокси кретања су заправо поткрепљени илузијом постојања времена. За Илићеву поетику уопште, а што се у овој збирци и потврђује, димензија простора стаменија је од оне временске. Отуда је порстор не само најчешћи топос његове поезије, већ и мера логике, мера живота, мера човека, док је време само илузија, на шта упућује и последња песма:

И шта су, онда, олује и претње, ако
не постоје ни јуче ни сутра, него само
данас. […]
[…] ускоро ћеш
видети Рим, којег више нема, не само старог,
или мање старог, нега га уопште више
нема. Па кад дођемо тамо, шта ћемо видети,
које сада? Али, наша је обавеза да идемо
даље, да испуњавамо дужности пута.

Књига Дејана Илића се може читати у оквиру ревалоризације путописног жанра, али је она много више од лирског путописа. То је књига која позива на путовање, иако га истовремено, на сваком кораку (метафора није случајна), поништава, јер управо у парадоксима лежи „дужност” појединца да се кретањем изнова осмишљава. Фидбек који најављује ново путовање, истовремено је и крај ове збирке, која уистину и нема правог краја, будући да је читалац већ био упознат са опасношћу од застајања („опасна су одморишта“).
Напослетку, можемо поменути и један од средишњих циклуса ове збирке, насловљен после. Уроњен у само средиште, и сачињен од свега једне песме, он представља размишљање о природи утисака са путовања и њиховој могућности да буду преточени у речи, тј. у путопис: „ја пишем у бележници, док ти бележиш у глави.“ Питање остаје – ко успева да опис пута доведе до поезије? – онај који га с намером чини доступним другима или онај који путовање, сопствено кретање простором као и паралелно кретање кроз историју, изнова у себи оживљава.

Подели објаву

Leave a Reply

Your email address will not be published. Required fields are marked *