lamisil cream over the counter nizoral 2 percent shampoo for hair loss nizoral for acne nizoral shampoo preis

Тања Крагујевић
АНАТОМИЈА ЗИМЕ

АСТРОНОМИЈА

Толико топлине у очима
боје кафе. Младе помагачице
у мојој скромној куповини.
Да цело жаморно кружење
шопинг центра застало је.
Док бирала је. Као пут судбине.
Величину и боју моје кошуље.
За сутрашњи пут.

Као да и сама ће поћи са мном.
Прислањала је час плаву
час ружичасту. Уз своје.
Па уз моје тело.

Уз њу су прелепе биле обе.
И ниједна одвише потребна.
За тело младе гибајуће звезде.

Управо она са извезеном
ружом. Рече.
Најбоље пристаје тену
мојих препланулих година.
Месечевим праменовима
моје косе.

Испратила ме је. Угодно
сређеном алејом модних
новитета. Све до застакљених
врата. Осмехујући се
као да се и не растајемо.
Као да ми у пакетићу пружа
трепет. И сјај. Сопствену
невидљиву кошуљу.

Те ноћи. Уочи пута.
Обузео ме је бол снега.
Као кад сањаш пут анђела.
Тугу доброте која пролази.

У ШКРИПЦУ

Затечени. У препуном
аутобусу. Лицем једно
ка другом. Уздржаног
дисања. У шкрипцу.

Млади човек у јакни
спушта капуљачу. Гледа
ведро. Бодрећи ме.

Или се тако само чинило.
А могло је бити другачије.

Уз опаске. Да пријатно је.
Тамо куд сам се запутила.
Да може се разгледати.
Лежерно куповати. И попити
кафа. Умирујуће је наводио.

Или је то могло значити
и нешто сасвим другачије.

Одговарах. Одбројавајући
речи. Под одбрамбеном
језом урбане мачке.

Како бих и могла другачије.

Под кишом пљуштећих опомена.
О сањарима и луталицама.
Детету и преваранту.
О Жени у клопци. Оклизнућу.
На путу замрзнуте соли.
На путу без пута. Стиснутих
уста. Завезаних очију.

А можда је био само
љубазан. Можда је све
ипак било сасвим другачије.

Помислих. Сишавши напокон
у реку деце. Људи.
Реклама. И балона.

Изгубивши се. У метежу.

У шаренилу трепераве.
Нејасне слободе

ПРИМЕТИЛА САМ

У подземном пролазу.
У трку за већ одлазећим
аутобусом. Што назирао се
у луку излаза. Гурнуо ме је
нехотице. И не осврнувши се.
Трчећи у супротном
смеру. Дечак са огромним
руксаком на леђима.

Сакупљајући по квадратастим
плочама са мозаиком
бескрајних пролазећих
корака књиге и дискете.
Расуте. Из папирне кесе
у мојој руци.
Приметила сам.

Мајушна стопала жене.
У лаганим. Још од некад.
Црним ципелицама од чоје.
Готово кућним. И тако
неприкладним за урбана
планинарења. Уз степенице.
Низ пијачне уличице.

Извадила је из џепа мантила
новчаник за ситниш. Једнако
антикварни. И тражећи дуго.
Међу цедуљицама које су
падале као рани ненадани
снег. Пронашла тај новчић.
И пружила га ка руци
оне друге жене.

Што je ослоњена о зид
пролаза. Ноге у завоју.
Седела је. Безизразно туђа.
Себи. И свом болу.

Анатомија зиме.
Анатомија беде.
Среле су се. У додиру
две шаке. Полусавијених
окошталих прстију. Извијених
и под теретом одслужених лета
једва пловних вена.

Како су се само муњевито.
Без речи. Без додира.
Једна у другој стекле.

Приметила сам.

Те две жене.

Сасвим лако би. У некој
другој прилици. Она
која сада пружа могла
бити она која прима.

Сиђи до реке. У подземни
пролаз. Приметићеш.

MАЈКЕ

Од раног јутра. Хитају
путеви. Улице. Пруге.

И у пуној брзини. Сударе се.
На окретници. Попут муњевитих
погледа непознатих.

И свакога дана. У журби.
Остане ти у чекаоници заборављен
по један пртљаг на клупи.

И сасвим другог значења
бива. Када нађеш га.
И поново привинеш к себи.

Добро је стога. Стално
и без увијања. И већих застоја.
Распакивати заборављено.

Ево и сада видим Дан наших
зарука. У очима наших мајки.

У погледу једне било је
помало сеновитости. И туге.
Што испраћа нас. У једину
извесност. Да на нашем путу
од сада само је неизвесност.
И опаки пресудитељ. Пуки трен.

Друга нам пак поверава сво
своје знање. Како да везујемо
крај са крајем. И развезујемо
чворове. A посве је јасно.
Да у нашим рукама је већ
и њено пренежно Све.

Та страшна реч. Због које
учимо се поткрадању времена.
Касном доручку. Дугом седењу
на обали. Сазнању да има
смисла. И када бациш удицу.
И не уловиш ништа.

А ипак ти се око глежњева
увијају алге детињства.
Близина. И неприметно
постајеш сакупљач пејзажа.
Затежеш и опушташ
ужад пловидбе.

Јер шта би ти друго
преостало. Сем непрекидног
надметања журби и кашњења.

И све време знаш. Биле су
посве у праву. Пуне љубави.
Истинољубиве. Све до
невине. Младалачке.
И старачке. Мудре сржи.

И тако. Тако рањиве. Рањене.
Обе мајке нашег времена.

Подели објаву

Leave a Reply

Your email address will not be published. Required fields are marked *