Мираш Мартиновић
ДУГА

Један сан је ријешио све, Савле је постао Павле. Збило се то у Дамаску, гдје бијаше ученик Ананија, коме се у сну показаo Господ и рече: „Ананије!“ Он му се одазва: „Ево ме, Господе!“ На шта Господ рече: „Устани, пођи у улицу звану Равна и у кући Јудиној потражи Тарашанина именом Савле. Ено, моли се; и видје човјека именом Ананија, гдје улази и полаже руку, како би он прогледао“. Ананије поћута и рече: „Господе, од многих сам чуо о том човјеку и колико је зла твојима учинио у Јерусалиму. Он од великих свећеника има пуномоћ, покорити све који призивају име твоје.“ Господ рече: „Пођи јер они ми је оруђе изабарано да понесе име моје пред народе и краљеве и синове Израиљеве. Ја ћу му показати колико му је за име моје трпјети.“

Ананије уђе у кућу, положи на њ’ руку и рече: „Савле, брате! Господ Исус који ти се указа на путу, посла ме да прогледаш и напуниш се Духа Светога.“ Одмах му с очију паде нешто као љуске, те он прогледа и уста, крсти се, узе хране, окријепи се.

У родном граду Тарсу је радио као ткач. Град бијаше на гласу, по тканини од козје длаке. Отац му је дао име Савле, преносећи на њега два горда обиљежја: водећи фарисеј и узорни римски грађанин.
Присуствовао је каменовању Стефана, првомученика, који бијаше изведен пред санхедрин и оптужен да „ружно говори о Мојсију и Богу.“
Бранио се са пуно вјере, што раздражи свештенике, који га каменоваше. Павле је имао да пази на одјећу, коју су џелати скинули са себе, како би лакше обавили посао. Уживао је у призору свирепе смрти ђакона анђеоског лица.

Постаде прогонитељ хришћана.

Након што је подржао Велико вијеће и Стефанову осуду, крену из Рима (гдје бијаше дошао да учи јеврејску науку!), за Дамаск, с намјером да искоријени тамошњу хришћанску заједницу.

У то вријеме прогањаху апостола Петра.

Слиједе преображаји.

На путу за Дамаск, усред дана, док је јахао на челу поворке, пао је с коња. Удар је дошао услијед врелине и бљештавости пустињског сунца. Час прије тога, указа се свјетлост, из које Христ рече: „Савле, зашто ме гониш?“
„Ко си ти?“
„Ја сам Исус кога ти гониш.“ (Дјела апостолска 9.5)

Не схвати. Увели су га у град, три дана оста без вида – „није ни јео ни пио“. Онда му приђе нововјерац, који је поновио ријечи Ананија, положи руку на њега и рече: „Савле, брате! Господ Исус, који ти се јавио на путу којим си ишао, посла ме да прогледаш и да се напуниш Духа светога.“ Одмах отпаде од очију његовијех као крљушт, и одмах прогледа, и уставши крсти се… би неколико дана с ученицима који бијаху у Дамску, и по зборницама проповиједаше Исуса. (Дјела, 0: 17 -20).

Чим се излијечио преобрати се у табор прогоњених.

Би утамничен у Дамаску, али успијева да побјегне, спустивши се у корпи низ тамнички зид. Прво чудо исцјељења извод у Листри, гдје проповиједа заједно са Варнавом. Почиње да вјерује да је Хермес. У тај час стижу Јевреји и каменују га, оставивши га, пошто повјероваше да је мртав.

Избавља се из ове невоље.

У Филипима је поново хапшен, шибан камџијама, окован у ланце, бачен у тамницу. Тада се догоди земљотрес који је извалио врата ћелије из које је изашао. Запутио се у Атину, гдје причом о васкресењу изазива бијес свјетине.

Каква биографија?! Господе, мора да си је ти саставио за оне који почињу да вјерују.
Упркос опасностима које су вребале, обнавља старе цркве и подиже нове. Ниже задивљујуће успјехе. Приликом проласка кроз Јерусалим, гдје га опет тамниче, указује му се Исус, тражи да крене у Рим, шири науку, што он чини. Позивајући се на положај римског грађанина, Богу изговара озакоњени израз: „Цезару се жалим!“ У Риму је у кућном затвору. Тражи да му суде пред царским судом.
Једнога дана, заједно са затвореницима осуђеним да се боре у арени, укрцава се у трговачки брод. Страшна олуја, четрнаест дана и толико ноћи, баца бродић, чију посаду захвата паника. Једини је спокојан, анђео му дојављује да ће им Исус спасити животе. Стало му је да стигне у Рим. Брод се насукао на острво звано Малта. Становници хитају да спасу двјеста седамдесет и шест бродоломника.

Лудо путешествије се наставља још луђе.

У Рим стиже 61, гдје проповиједа, не обазирући се на мјере. Може да се шета по кући коју је изнајмио, да у њу прима кога хоће, али не и да излази у град, пред вратима је римски стражар.
Пошто га је царски суд ослободио, путује и проповиједа. Не за дуго: Нерон се враћа из Грчке, гдје је учествовао на Олимпијским играма (био је издејстовао да се игре одложе двије године, како би могао да учествује у њима – пјевао је, рецитовао, песничио се, надметао у трци двоколицама – упркос кратковидости и гојазности. Његово чело би овјенчано вијенцима.
Улице којима су имале проћи његове кочије, посуте су цвијећем – требало је дочекати побједника.
Упркос тријумфалном дочеку, излива бијес против хришћана, тражи да ухапсе Павла.

Осуђен је на смрт, глава му је одрубљена на Остијском путу.

По Еузебију и његовој Историји цркве, Павле је по императоровом наређењу, окончао живот ужасном смрћу: „Утврђено је да му је глава одрубљена за вријеме његове владавине.“ Сахрањен је у катакомбама, што није потврђено.

Оно што је Павле писао поводом једног од његових тешких страдања (мислим притом на оно што га је задесило у Листри, када су га оставили полумртвог… а он устао и наставио пут), говори о предосјећању скоре смрти:
„Знам ученика Христова који је прије четрнаест година – да ли заједно са тијелом или изван тијела, не зна, то Бог зна – био узнесен до трећег неба. И знам да је тај човјек – да ли заједно са тијелом или изван тијела, не знам, то Бог зна – био вазнесен у рај и да је чуо неисказиве ријечи које човјеку није допуштено да изговори“ (Коринћанима, 12; 2-4).

О Павлу из Тарса постоје многе биографије. Неке спадају међу одличне примјере како треба писати животописе светаца. Други тврде како је на путу за Дамаск прошао испод дуге и тада доживио преображај.

Павле је проповиједао да је „љубав стрпљива, добростива је, љубав не завиди, љубав се не узноси нити се горди, не чини неваљалства, није користољубива, не зна за гњев нити мисли о злу, не ликује ако неко гријеши него се радује ако збори истину, све подноси, свему вјерује, свему се нада, све трпи. Љубав никада не престаје“ (Коринћанима 13, 4-8).

Тако је говорио Павле који бијаше Савле.
По једном предању, разапет је у Риму.
Исте године, бијаше 64, када и апостол Петар.
Потврда којом се означује ново вријеме.

Ријеч се чула даље, а сјенка крста се, попут црне дуге, извила над Царством.
Није је било могуће одагнати. Бивала је видљивија. Све док постаде узроком смрти, Царства које их је прогонило.

*

Из разговора двојице гностика, нађеном на пергаменту у близини Антиохије, сачувано је неколико редака:

БАЗИЛИД: Кажу да је ходио дугом и тако стигао до Бога.
ВАЛЕНТИН: А да ли је стигао?
БАЗИЛИД: Није потврђено.
Смијех…
Павле!…Савле!… дозивали су га.
Нема га, рекоше. Опет смијех.
Даље се није могло читати. Пергамент је оштећен
Ко се то ругао? Безбожници!…. Сумњичави, гледали су у небо. И видјели, како хода дугом.

Подели објаву

Leave a Reply

Your email address will not be published. Required fields are marked *