Мила Медиговић Стефановић
ПОЗНИ ЛЕКСИКОН

АНТИФАШИЗАМ

Од рођења живим у окружењу антифашиста: Отац, од малих ногу задојен комунизмом, на једној стијени испод Космача је као дјечак исклесао срп и чекић – подстакнут чињеницом да је Петровац био прва комунистичка општина на Јадрану још 1920. године. Италијански црнокошуљаши су га ухапсили и спровели у логор Колфјорито, гдје је био до 1943. године. Мајка је из познате фамилије гдје су браћа била предратни комунисти – најстарији Петар Прља је народни херој – а млађи Божо и Мило, поред брата били борци Прве пролетерске бригаде. Разумљиво је да су потомци из таквог окружења васпитани у духу доследности у гајењу те идеје до краја живота. Моја мајка је као дјевојчица заједно са сестром Милицом преносила илегалну пошту за познате припаднике партијске организације у Подгорици и због тога су је ухапсили италијански фашисти. (Павле Р. Кадовић, Непокорни град : Изводи из мојих ратних записа – дневника, о илегалном партијском раду у окупираној Подгорици за вријеме НОБ-е) у 2. дијела, Београд : сопствено издање, 1974).
Због тог илегалног рада обрела се у женском дијелу логора Клос у Албанији. Многе историјске чињенице, везане за напредни покрет и антифашизам, данас су потиснуте, нова дешавања, демократске промене, нове странке и партије, левице и деснице – понекад крајње супротстављене – запретале су идеје антифашизма а то су учинили приврженици супротних идеја, који се понекад присете конвертибилности помена одреднице „антифашизам“, па отпор било којој врсти фашизма преузму као своју, не би ли „омекшали“ срце гласачке оловке.
На сцени Атељеа 212 изведена је премијерно 9. маја 2018. представа Смрт фашизму! О Рибарима и Слободи! Милене Богавац, рађена у продукцији „Рефлектор театра“. Није случајно одабрана ни сцена, јер беше то некад улица Иве Лоле Рибара, народног хероја о ком се, између осталог, говори у представи, ни датум, јер на тај дан су недићевци и фашисти 1942. стрељали Ивину Слободу, која је као и браћа Рибар и толики други, дала живот за слободу. Истина, тај се датум дуго славио и као Дан победе над фашизмом, а у међувремену постао Дан Европе (9. мај 1950, када је Роберт Шуман представио предлог креирања организоване Европе, тзв. Шуманова декларација).
У првом делу, из сцене у сцену, група младих глумаца занимљивим сценским извођењем оцртава кроки лика, дела и судбине Ива и брата му Јурице Рибара (перспективних, имућних момака, врсних студената, полиглота…), који су се борили за праведније друштво и против фашизма, не марећи за комфор у коме су живели. а 1943. погинули; као и њиховог оца, чувеног др Ивана Рибара, који се као председник Скупштине Краљевине Југославије доселио у Београд, подржавао омладинске слободољубиве идеје, 1943. постао председник АВНОЈ-а, после рата председник Савезне скупштине…
Можда логика налаже поређење браће Рибар и њихове генерације са данашњом омладином (пре свега, у смислу односа према слободи, правди, вери у себе да нешто учиниш…) али је то, заправо, неупоредиво. Данас се ни не зна ко су они били, а некмоли шта је нпр. Јурица (даровити сликар) говорио о црвеној линији, после које је ангажовање да би спасао живот као такав битније од личног живота и бављења овим или оним.
Или како су дужност и вера у боље сутра помогли оцу да над два мртва сина настави даље. Или како је 1936. Лола говорио: „Остваримо јединство живих да не бисмо у заједничким гробовима остварили једнакост мртвих“. Или ко је била Слобода Трајковић, девојка којој је Лола написао чувено писмо. И нису криви што не знају, ни што живе у земљи у којој је, како сами кажу, највећи успех отићи из ње – али, плаћају високу цену. А постаће и криви ако исто то ураде својој деци.

ALLEGRO MA NON TROPO

Трудиш се да не будеш депресиван и дезоријентисан. Смејеш се свом физичком посрнућу, дижеш главу, она те не слуша, очи гледају у рекламу за зглобове и учвршћивање протеза. Хиперактивни залазак, изгубљеност у тренутку кад наумиш једно, а друго скрене пажњу и поништи претходну намеру. Мислиш да све можеш као некад, а повремена изгубљеност вуче са површине опстанка у дубље зоне лаганог, понекад и изненадног, силаска у ништавило.
„Дође тренутак кад човек увиди да више нема чему да се нада“, помислила је песникиња. „Тренутак када је све завршено: кад је свака прилика прошла, кад су све могућности исцрпљене или напуштене, тренутак у којем су се затвориле капије.
Тада је време да се одустане. Не може човек бесконачно дуго сам да борави тамо где је за постојање узајамност неопходан услов. Или, можда – може? Још један дан… и још један дан… и још један дан…“.
(Ивана Димић, Арзамас, 2. изд, Београд: Лагуна, 2017, стр. 184).
Распони сениорских емоција промене се у току дана неколико пута, лепеза се разлиста од осмеха на призор баке са унуцима или једним потомком, затим страха од чопора остављених кућних љубимаца, до помисли – обавезно извадити кључ из браве пред спавање.

АРХИВ

Тајанство неистражене приватне и друштвене историје. Депо будуће папирне прашине. Место за пријатељство и јефтину кафу у паузама дуготрајних пребирања да би се нашло пожељно зрнце. Зато тамо нема много младих, они троше расположиво време у суседним кафићима и снек баровима. Архив је, по мом скромном мишљењу и вишедеценијском искуству претраживања у читаоницама – сабиралиште истинских доказа, варљивих успомена, сећања и сумњивих опсена.
Током претраживања грађе – фонд Двор, у Архиву Југославије за моје историографске књиге, наиђох на писмо мајке Бранимира Ћосића (1903–1934), заборављеног писца романа Покошено поље, упућено Двору 27. новембра 1925. године. Учитељица Даринка Ћосић моли за помоћ у лечењу сина оболелог од катара плућа. Тај последњи роман Бранимира Ћосића драматизовала је у девет слика Мила Димић: представа је 1945. приказана у Народном позоришту у Београду.
Mила Димић (1902 – Београд, 1942), глумица и књижевница, билa je управница Дома студенткиња (1936-1941), сарадница Омладинске секције Женског покрета и листа Жена данас. Била је чланица партијске ћелије на Чукарици. Ухапшена је у окупираном Београду, мучена у Специјалној полицији, где је и умрла током ислеђивања. Написала је: Приче о Заги и Силе – a најпознатија је по поменутој драматизацији романа Бранимира Ћосића Покошено поље. Текстови су јој објављивани и у Жени данас (1936-1941). Посмртно је одликована Орденом заслуге за народ. Једна улица у Раковици носи њено име.

БИБЛИОФИЛИ И БИБЛИОКЛАСТИ

Да није било и да не постоје одабрани библиофили, не би било ни легата а ни библиотека целина. Захваљујући доброчинствима, прегалаштву и мотивима појединаца да улажу материјална и духовна добра у личне библиотеке, формирани су многи легати широм Србије и у окружењу. Нажалост, цивилизацијске тековине формирања библиотека пратиле су бројни ексцеси уништавања књига. За српско библиотекарство најтрагичније је шестоаприлско бомбардовање Београда 1941. када је, поред трагичних људских жртава, уништена национална библиотека на Косанчићевом венцу. После тога фашистичке егзекуције биле су усмерене и на Универзитетску библиотеку, немачка војска је заузела библиотеку 12. априла 1941, испретурала фондове и наметнула уредбама, правилницима и списковима обавезу склањања књига неподобних аутора. Селекција књига у складу с новим наметнутим прописима трајала је до ослобођења 20. октобра 1944. и захваљујући одуговлачењу рокова спасен је фонд Универзитетске библиотеке. (Марковић Никола, Даница Филиповић, Забрањивање књига у окупираној Србији 1941-1944, Београд : Универзитетска библиотека „Светозар Марковић“, 2012).
И поред свих опомена понављају се светска стратишта. Хоризонти хуманости, и поред силних упињања, често буду на клацкалици историје, час важећи принцип, час заборављен пред хордама црних коњаника. Та прича одзвања у кући Јована Мирковића, гимназијског професора (некадашњег библиотекара у алексиначкој библиотеци) који је, захваљујући знању немачког језика, успео да умилостиви немачког војника да не уништи књижни фонд крагујевачке Народне библиотеке – прве јавне библиотеке у Србији. Одмазда, нажалост, није мимоишла библиотечког служитеља Марка Каличанина, стрељаног са осталим суграђанима у Шумарицама 21. октобра 1941.
Још један трагичан моменат, везан је за уредника Књижевног севера – Крагујевчанина, уплео се у причу о страдању и стратиштима. Наиме, Миливоје В. Кнежевић учествовао је у одбрани Београда априла 1941, заробљен је и до 1943. био у италијанском, а после и у немачком логору. За време савезничког бомбардовања 16. априла 1944. погинула су му два сина и супруга, а страдао је рукопис његове докторске тезе Вук и наше народне песме. После Другог светског рата Миливоје је био библиотекар Правног факултета у Београду од новембра 1945. до 1952. године. Његове велике заслуге односе се на псеудонимологију, важну за библиографију и библиотекарство; захваљујући њему разрешени су многи псеудоними у југословенској и српској књижевности.