Милан Мицић
ЧИКАШКИ БЛУЗ

То је био човек са тешком кором дисања, огроман, са дебелим венцем пора на телу, храпаве површине, повременог мозга, научен да дуго живи без главе, лак на револверу, који је ходао као вртлог.
Око себе ширио је талас страха, у белим коферима носио је смрт. (Био је обдарен да баца нож тако да сече мисли!) Дебели метеж изазивао је тамо где је долазио; сви што су га сретали имали су предивно осећање шкрипца и хроничан умор живих људи.
Године 1922. Јован-Џон Рикало владао је jужним Чикагом. За тај део града био је свилено савршенство; ходао је улицом као господар и гегао се попут облака када пада киша. Џон Рикало носио је елегантна црна одела са белом свиленом марамицом у горњем џепу сакоа; шешир му је заклањао велико чело слично глави бизона на коју одавно није насрнуо разум.
Јован-Џон Рикало био је страх и трепет тог дела града. (Гангстер што поседује трен зарастао у браду, масовно изостајање бола и три минута отворена за милост током дана!) Његов поглед смрдљивог дима секао је без милости људе, а пси поред којих је пролазио оседели би преко ноћи. Уз њега била је банда Ираца и Пољака која се окупљала у „бурту“ „Алабама“ на граници Јужног и Северног Чикага.
(Којом је пролазила невидљива сенка којом шикља живот и танак брк васионе.)
Банда је контролисала илегалне точионице алкохола у јужном Чикагу.
(У точионицама владало је оно дубоко, паралелно време и велики влажни свет са повременим и чудним облицима и записима паучине. Тим светом кретала се нека оштећена врева, трчале су сенке од шећера и истанчана зараза отрова што се вртео у кругу. У те точионице свраћали су неважно добри људи што никада нису открили у себи тајни кључ ока и свој другачије одређен век. И који су потицали из оних градића дуж којих је дуго владала суша.)
Сама банда Јована-Џона Рикала, која је изникла из људи тек изашлих из рата што су звиждали на сумрак, овладала је илегалним точионицама алкохола у јужном делу града у јесен 1921. године, када су чланови банде осетили јак бол непознатог цветања у ваздуху и у серији обрачуна са противничким бандама изашли као победници. Наравно, снага и безобзирност Џона Рикала у тим сукобима била је одлучујућа. Његова реч тако је постала реч са тврдом љуском, поглед му је био нерањива бомбона, а његово приватно ништавило било је изнад свих других ништавила. (Пред окршај обично би говорио својим људима: „Пуцајте прецизно, међу очи! Добићете зору са два свитања!“) Последњи обрачун, који је банди донео превласт у јужном Чикагу, догодио се 11. новембра 1921. године на граници северног и јужног Чикага и завршио је са пет мртвих „ђеновеза“ којима је Џон ножем нежно оглодао трепавице.
Јована је од тада банда беспоговорно слушала. Он је њеним члановима омогућио добар живот и извукао ваздух предака из њихових душа. Људима из своје близине наредио је да само њега чују и од тада, уз стомаке, једино су им расле уши. Својој банди, као посебан дар, дозволио je да попију четвртину залиха алкохола сваке точионице коју су контролисали.
У тренуцима када је Џону и његовој банди све изгледало идеално и када се на територији коју су контролисали слушао само њихов задах, појавио се он. Био је то човек који је пуцкетао језиком док пије, који није имао руке него збирку шапа и који је поседовао две главе пуне наизменичних невоља. Био је то тип што никада није ознојио лобању, човек без врха носа којег је откинуо метак што је свуда око себе њушио живућу слабост и разликовао лојалне овце од оних других. „Киша ромори по овци“ обично је говорио узимајући „рекет“ по бакалницама северног Чикага и сви су га по тој реченици памтили. Да, то је био он: Слим – Симо Курљаја.
Слим Курљаја деловао је сам. Био је самотан попут муве у океану; душа му је била прикачена за камен и није волео да се окружује људима. Симо Курљаја слутио је свуда око себе издају; пишао је по тој лажној заштићености и по тим шетачима иза леђа, гадовима што воле туђе умеће умирања, а у себи носе страх од сопствених муда. У великом сукобу априла-јуна 1921. године сам је ликвидирао банду Наполитанаца који су контролисали бакалнице у северном Чикагу. Једног по једног, крајње досадно, увек на исти начин, увек у спорим обрачунима у којима Наполитанци нису препознавали трен у којем су скончали.
Све невоље за Џона Рикала и његове почеле су онда када се Курљаја пропио. Било је то концем 1922. године, децембра, када су древне нискости у Чикагу почеле да узимају маха и када је број убистава толико порастао да су чикашки погребници добили жуљеве од превеликог посла. Наравно, то није имало никакве везе са случајем Симе-Слима Курљаје, нити са његовом немогућношћу да дланом пређе брисани простор између два младежа своје љубавнице Мери. (Оног на дојци и оног на глаткој и нежној бутини!)18. децембра 1922. године Симо Курљаја извагао је празан простор у себи, загрцнуо се, ушао у чудна и гнусна разматрања и – дошао до открића од којег се скапава. Потом је, поменути мистер Курљаја, распростро своје дуго, чврсто и мишићаво тело и њиме ушетао у јужни Чикаго.
У ноћи 18/19. децембра 1922. године Слим Курљаја упао је у илегалну точионицу алкохола на Њу Орлеанс скверу, прешавши лавиринт зла на њеном улазу, засипајући ситном кишом презира присутне и уносећи своју велику, широку душу попут празне канте у простор у којем се перутала себичност. Док му је доња вилица силно умирала од смеха, Слим Курљаја урликнуо је нешто страшно на неком непознатом и чудном језику од чега је присутнима замрло оно мало претекле свести и када су пијанији него што треба истрчали на Њу Орлеанс сквер. (Један од људи из „оних крајева“, што се те ноћи затекао у точионици, причао је после да је Слим Курљаја узвикнуо нешто као: „Вани!“, али није био уопште сигуран у то.)
Седам дана и седам ноћи остао је Слим у точионици на Њу Орлеанс скверу, са власником и једним точиоцем пунећи испражњену канту своје у маље зарасле душе. Седмог јутра капи алкохола у точионици није било; власник точионице плакао је за шанком; точилац на столици у заседи је дремао чекајући да му се памет врати. Слим Курљаја изашао је у густу чикашку зору мало утрнуо од седења гегајући у претећим значењима прса.
За Нову 1923. годину Слим је поновио препад. Овог пута налетео је на точионицу у Шарлот улици и њеног власника којег је већ дуже време болело оно траљаво место у којег више није био сигуран. „Пићемо заједно“ предложио је Слиму ситни, ћелави човечуљак. (То је био онај трен што дуго умире у трави, у којем се лакше креће време и у којем Курљаја брзо губи свест!) Врисак што је уследио три дана и три ноћи замрзнуо је човечуљка за шанком и њему се на клизавом и ситном дну душе за свагда ухватио лед. Власник точионице у Шарлот улици тада је прошао кроз велика гвоздена врата ничега и повратио се у оно јутро кад у точионици пића више није било.

Вест о другом упаду Симе Курљаје у његов забран у јужном Чикагу дочекао је Џон Рикало у недељу ујутру 3. јануара 1923. године, усред велике и дуге побуне тог дела дана.
(Побуна недеље ујутру дешавала се на простору око језера Мичиген у периоду 1919-1929. године и манифестовала се као покушај свих да роде себе, као истинска побуна живота у којој су људи, животиње, ствари, зграде и биље покушавали да добију што дуже сенке и досегну свој најудаљенији трен. Ниједна од тих жестоких и крвавих побуна није успела, сем оне побуне хорде гладних новчића у аутоматима за кафу и поврћа које је трулило на позорницама града Чикага!)
Џон Рикало наљутио се на своје људе. Спопао га је неки силан бес и у њему се, у души, разлила велика слободна територија горчине. Нико од њих није изашао испред Симе Курљаје да то понижење спречи и он их је у бесу у бурту „Алабама“ тог поподнева назвао „тмурним зечевима“, што је била увреда која се у крајњем бесу изриче. Никога од њих Јован Рикало није желео да убије, нити да им нанесе неко зло. (С обзиром на велике трошкове мучења). Најгоре од свега било је што са Курљајом није могло да се преговора, јер он није трговао алкохолом. „Причати са Симом, то је као слушати хор лудака“ мислио је у себи Џон Рикало. „Курљаја је опасан, он сабласно делује на даљину и има необично пространу мршавост, попут хрта, од које се људи плаше“.
„Живот је најнечаснији од свих затвора“ помислио је тог поподнева Џон. Да пуца у Курљају и Курљаја у њега то није могао ни замислити; била би то појава међусобног непоштовања и веровања у рат који нигде не води. Не, Џон Рикало, када је то говорио у себи, није имао светлост страха нити оно тужно певање соли у човеку када пада сумрак. Не, никако. Није то било ни оно разумевање точка живота који се негде креће, јер Џон је и на коси носио лењост мисли што је билa само слика доба њиховог свеопштег изумирања којe је обично долазило иза епоха ратова. Не може се рећи, такође, и да је Јован Рикало волео свог ратног друга, јер ратни друг је само невоља и наоружана дуга и подмукла ноћ. Ипак, Јован је знао да у рату, када људи једно другоме спасу живот, заувек мењају душе и да је његова душа у ствари она велика празна канта коју, већ годинама, Слим Курљаја носи Чикагом. (Као и да дуга, мршава душа Симе Курљаје почива у њему и гради му ону узбудљиву, моћну пустош којом он руши свет око себе, градећи свој нови и лепши!)
Наредних дана Јован-Џон Рикало није спавао. Настали су дани кад настаје глиб услед одсуства ветра, кад се цепају и руше зидине сна, када се дели небо на кришке и када се на свет таложе птице које се смеју и жеђ што краде воду. „Курљаја лудује градом“ допирали су гласови до Џона. „Већ у ваздуху види дрвеће које цвета а безнадежни ветар милује му косу. Где крене не може одатле да се врати. У граду среће људе и копа по њима. Пролазници беже од њега јер прича да тражи душу. По граду га јури љубавница Мери; она има три спољашњости: за излазак, за кухињу и за кревет. Сад градом носи своју спољашњост за кревет, да лакше добије вести о Слиму. Да га досегне и спасе. Да не нестане, јер она слути да он има глад за новим почетком и да се неће смирити.“

Тако је бол изашао из неодраслог огледала Симе Курљаје и разлио се Чикагом. Слим Курљаја добио је необично старе дане иза којих обично долази ништа и којима бежи глас, а коса путује сама. Слим је на тај начин постао ноћ и то она ноћ што обично жури у небо.
(Били су то дани који су од Слима тражили да се врати у бунар. Да буде мањи од пса луталице или од свитања што стиже у подне!)
Тачно 2. фебруара 1923. године Слим Курљаја ушао је у бурт „Алабама“ на граници северног и јужног Чикага. Био је то сумрак попут отете скице у гримизу; сумрак напуњен неком важношћу, са зубима пуним лажи и новонасељеним глумцима у причи и трену. Девет машинки, за ту прилику доведеног специјалног одреда њујоршке полиције, загрцнуло се одједном; меци су пљуштали по чврстој и мршавој Слимовој сенци и од њега отпадали су последњи њени комади.
Над Чикагом вејала је ноћ; прерушена оштроумност ходала је „буртом“. Пукотина се ширила на топлој одећи песме о Слиму Курљаји…
Песме о зори што греје боје и лажима ноћне птице која тражи сопствени кљун у кутији пуној топлог мрака…

Подели објаву

Leave a Reply

Your email address will not be published. Required fields are marked *