Милан Громовић
КОНТИНУИТЕТ СРПСКЕ КУЛТУРЕ НА МЕДИТЕРАНУ

Никола Маловић: Бока Которска и Србија
Књига комерц, Београд, 2018.

Савремени српски писац Никола Маловић у море српске књижевности упловио је књигом кратких прича Последња деценија (1998), а до данас је објавио романе, књиге документарне прозе и друга дела по којима је постао препознатљив на српској књижевној сцени. Паралелно са књижевним радом Маловић објављује и колумне праћене по једном фотографијом симболичног наслова Светионик у листу Недељник.
У новој књизи Бока Которска и Србија Никола Маловић објавио је заокружени низ својих кратких текстова – колумни које у контексту књиге добијају нов, знатно потпунији облик. Без обзира на чињеницу што су ови текстови појединачно функционисали као колумне, њихово узглобљавање у овакав каузални колоплет пробудило је литерарност и пред читаоцем отворило интензивнији доживљај јединственог књижевног текста. Рецензент књиге Вељко Лалић назначио је јасну дистинкцију на формалном и садржинском плану овог дела: „Јер ово и нису колумне, осим у форми, већ књижевност“ (205). Колумна у свом изворном значењу упућује на стуб, стубаст кратак текст, чланак мишљења које се саопштава у континуитету и од којег се не одустаје. Није ли задатак књижевности, што би Вук Караџић рекао, „исто то, само друкчије“.
Књига се састоји из четири дела: Море, Небо, Земља и Планета Бока. Већ из формалне организације књиге читалац уочава да се Бока Которска налази у симболичком међупростору, попут чардака ни на небу ни на земљи. Реч је о својеврсној планети која истовремено прожима сва три конститутивна елемента: море, небо и земљу.
У поглављу Море Никола Маловић скреће пажњу на насушну вековну потребу српског народа за морем, али и на неправедно одсуство мора у српској књижевности и култури. Читаоцу је дата прилика да сазна у коликој мери се дешавају цивилизацијске промене у једном медитеранском микрокосмосу – Боки Которској. Књига почиње текстом Врећа бибера, у којем се осликава промена система вредности. Аутор урања у историјски контекст где је бибер скупоцени зачин из егзотичних „ћошкова“ света, али са свешћу да је изгубљено зрно бибера за време ручка дужно поштовања и у његовој стварности – данашњици.
Излазак Боке Которске на море представља њену везу са светом, на симболичком и дословном плану. Колумна Поглед на море објашњава економски, културолошки и духовни значај погледа на море који није „запречен“ другим грађевинама.
Кроз књигу је осветљена историја српског поморства на Медитерану и његовог учешћа у светским токовима. Посебно место заузима галерија историјских личности значајних за поморство: Петар Замбелић – главни чилеански поморски стручњак за картографску анализу Магелановог мореуза, Вукотић из Грбља – први Србин који је опловио свет, Петар Желалић – чувени малтешки витез, али и Магелан, Васко де Гама и др.
Нарочиту пажњу Маловићу привлачи својеврсни политички теснац у којем је српски народ заглављен на прагу XXI века. Аутор се својим стваралачким пером отворено супротставља новом концепту економског колонијализма у којем су мали народи само привидно независни. О националном идентитету, културној политици, историјском и митском памћењу Маловић говори са одређеном дозом забринутости и из перспективе хроничара „пошљедњих времена“ у којима „Све је отишло к’ врагу…“ и без хитног националног освешћења нема ни будућности, а ни опстанка.
У књизи Бока Которска и Србија посебну пажњу читаоцу привлачи одабир лексике. За разлику, нпр. од романа Лутајући Бокељ у којем је регистар мање познатих израза и речи (жаргонизама, локализама, дијалектизама) дат на крају књиге, овде је реч о текстовима доступним знатно ширем аудиторијуму којем је неопходно истант објашњење „неуобичајених“ лексема, као нпр.: „Магеланов мореуз је трапула – како замку називају Бокељи“. Својеврсна речник-колумна Са српским на мору читаоца враћа на прву реченицу Маловићевог романа Лутајући Бокељ: „Још увек мислим на српском“ и сведочи о богатству српског језика на приморју. О томе како се језички израз српског језика удомио у медитерански лингвистички оквир најбоље говоре домишљата објашњења локалног говора Бокеља.
У циклус Небо увршћени су текстови о духовној вертикали, јединству човека и Бога, који нису исцепкане теолошке студије, већ осврт на исту тему – Боку Которску, али са духовног становишта. Бока је Медитреном повезана са Јерусалимом, светом земљом у којој се до данашњих дана срећу три највеће религије света – хришћанска, исламаска и јеврејска. Море је и веза српске културе са Византијом – оним њеним духовним зрачењем на Медитерану које није могао одувати ветар историје.
Маловић у колумни Јерусалим изражава молитву за мир, али и забринутост због непрестаног увећавања сукоба на фронту у Сирији. Рат у Сирији аутор назива Трећим (светским ратом), јер, по свему судећи, он то и јесте. Идеја о изградњи Соломоновог храма, стара два миленијума, актуелнија је него икада, упозорава аутор. Реч је о јеврејском пројекту који ће трајно угрозити светски мир, а многи о томе до данашњих дана говоре са подсмехом и са објашњењем да је реч о неозбиљној теорији завере. Колумном Бог писац указује на хипотезе астрономије из XX века, које су, како из данашње перспективе изгледа, имале само један задатак – да избришу свест човечанства о постојању Бога. У томе су успели само делимично, а савремена наука настанак планете и човека све више види кроз призму блиску теолошком становишту, које је пре 70 година тумачено као анахроно или произвољно.
Са пучине између мора и неба пишчев фокус сели се на земљу, а истоимено поглавље књиге Бока Которска и Србија указује на недостатак мора, који је непремостив и ненадокнадив код свих држава које се са њим не граниче.
Колумна Земље без мора говори о континенталним државама које су заробљене земљом – „landlocked“, аутор даје јасну њихову економску и геополитичку слику: „Имати поглед на море у државном смислу није само ствар симболичког карактера. Имати поглед на море питање је националног поноса“ (92). Аутор инсистира на становишту да српски народ данас има поглед на море, јер у Боки живи и опстаје српска култура. Бока је, нажалост, једина „енклава“ српског народа на Медитерану.
На трагу Доситејеве химне Востани Сербије која каже: „Ти воздигни твоју царску главу горе / Да те опет позна и земља и море“ настаје колумна сличног наслова – Востани Сербине. У циклусу Земља који говори о отпору српског народа у Боки Которској, историјском и савременом, нагласак је нарочито стављен на борбу за слободу. Како би устао, Србин мора имати „јунака нашег доба“, без којег нема суверености: „Зовимо јунака нашег доба увијек Лазаром“. Тај јунак мора имати у себи чојство и јунаштво, мора бити опредељен за царство небеско и увек спреман да свој живот положи за свој народ.
Посебан тематски круг заузима осврт на неолиберални поредак у којем владају корпорације и капиталистичка свест. Дилема савременог човека којем царству да се приклони, земаљском материјалном или небеском духовном, у књизи Николе Маловића окарактерисана је као пошаст, болест човечанства која није заобишла ни простор Српства. Непрестано увећавање потрошње условило је све брже богаћење богатих, али и сиромашење сиромашних. Наступило је време дужничког ропства у којем је слобода само привид: „Слободарски су народи крваво платили што не љубе ланце, али се ланци, посебно данас, наочиглед стежу, у временима када сиромашни постају сиромашнији, а богати – богатији“ (134).
Четврти део књиге поднасловљен Планета Бока садржи круг текстова о аутохтоним историјским, географским, културолошким, туризмолошким и другим особеностима Боке Которске; о томе шта Боку чини Боком и шта Бокеља чини Бокељом. Тематизујући проблем „одлива мозгова“ из Боке и након десетина наведених дефиниција шта значи бити Бокељ, у колумни Бити Бокељ Маловић наглашава: „Бити Бокељ значи имати добру цивилизацијску одскочну даску“ (139). У колумнама Бокељски језик и Рјечник бокешке кужине Никола Маловић пред читаоце поново поставља питање језика кроз низове лексема, синтагми и реченица које су у свакодневној употреби на простору Боке. Реч је о локалном говору са мноштвом романизама који су у српски језик упловили још у време Млетачке републике, а затим се одомаћили, да би у употреби остали до данашњих дана.
Синтагма „повлашћена географија“ појављује се као природан и сврсисходан епитет када се спомиње Бока Которска. Реч је о културолошки језгровитом и збијеном простору континуитета српске културе, о чему сведоче многобројни културноисторијски споменици, али и нематеријална усмена баштина. Колумна Опрез: повлашћена географија ће попут саобраћајног знака упозорити читаоца да пази док вози аутомобил или бицикл кроз Боку Которску, јер је пут од Котора до Херцег Новог веома опасан: „Опасан је због превелике гравитације лепоте“ (149).
Две колумне говоре о Андрићевим везама са Боком Которском, док је Његошева филозофска промисао израсла из духа светосавља везивно ткиво великог броја Маловићевих текстова. Колумне Андрић и Луције и Андрићев врт откривају мање познате или заборављене детаље о великом српском нобеловцу. Наиме, приликом доделе Нобелове награде Андрић је био угошћен од стране Луција – девојака са венцем од упаљених свећа које су служиле колаче у облику сунца. Још мање је познат податак да су Луције посетиле Андрића у његовој летњој резиденцији у Херцег Новом 1962. године, о чему сведочи фотографија са свечаног ручка у хотелу „Бока“. На трагу Павићеве приче, али и добро познатог Андрићевог ђердана, Маловић ствара колумну Андрићев врт. Баш као што су Енглези пописали и избројали све биљне врсте у Шекспировим делима, о чему пише Милорад Павић у причи Шекспиров врт, тако и Маловић проналази исти регистар биља (али биља из пишчевог врта у Херцег Новом) у сабраним делима Иве Андрића из 1981. године.
Петар II Петровић Његош недвосмислено велики је Маловићев узор, а списатељски омаж или панегирички осврт према његовом стваралаштву присутан је у готово свим делима нашег писца. Поред књижевног рада, Никола Маловић бави се и издаваштвом и уредништвом тзв. бокељских издања у Књижари „Со“. Из угла издавача и приређивача написао је колумну двосмисленог наслова Издати ,Горски вијенац’. Ново бокељско издање Његошеве књиге објављено је 2017. године, а потреба за овим гестом засигурно је чињеница да је ова књига један од основних путоказа којом стазом треба усмерити српску културну политику. Значај Горског вијенца за српски народ, према Маловићевом мишљењу, библијских је размера: „Жанровски, црногорски је владика написао филозофско-теолошки еп у драмској форми. Да превод Библије којим случајем није стигао до Црне Горе, довољан би био Горски вијенац“ (76).
Целокупно књижевно стваралаштво Николе Маловића настоји да очува континуитет српске културе на Медитерану од заборава, немара и преименовања. Књигом Бока Которска и Србија отворена су врата колумнама, ситним стубовима, да постану део знатно већих књижевних грађевина. Настанак колумни подразумева трајање, континуирано публиковање, али од овог дела Николе Маловића и њихово уобличавање у књишку целину зарад збирног утемељења и укорењивања у српску и светску књижевност. На овај начин колумне постају целовитија хроника једног времена, не мање важна од хронике у форми есеја, уметничке прозе и сл.

Подели објаву

Leave a Reply

Your email address will not be published. Required fields are marked *