Марија Миџовић
BEYOND BORDERS – КАД, АКО НЕ САД?

Синтагму „beyond borders“ најбоље могу да схватим као реч „бласфемија”. Она је разлог мог писања. Sine qua non. Било да је реч о транссексуалности1 , постапокалиптичној причи о рату и ратном поразу из женског угла или питању такозване денацификације виђеним, наравно, из женског угла. С мог гледишта, морала је бити написана српска верзија Hiroshima, mon amour.2
Кад, ако не сад?
Људско биће има право на слободу говора, живота и тела. Бласфемије су у одређеном смислу хиперболе и хипостазе, оне функционишу као саблазан само у односу на рестрикције које одређује ауторитет, консензус општих места, индиферентност добрих обичаја већине. Када бисмо заиста уважили ауторитарна ограничења и те такозване истине, не бисмо никада закорачили у жилаво ткиво литературе, једино место где заједно обитавају џелати и жртве, вољени и преварени, историја и њен крај. Субверзија која допире до границе узнемирујућег, једини је начин да о још важећим трагичним и тоталитарним концептима самоуништења може да се мисли.
Класична дефиниција писања као побуне – није довољна, јер ни истина више није довољна. Све истине од којих тражимо опрост у прошлом и овом веку најпре су трауматске.
Појам краја историје, од неоконзервативног до пасторалног тумачења, схватам као једну од највећих релативизација. Па чак и у таквом свету, у коме се нисмо родили, али ћемо по свему судећи умрети, појам катарзе не може да изгуби смисао.
Појединац, ако је клинички још и жив, уморан је преко сваке мере. Тема допинга, односно човека под утицајем, једна је од кључних тема трећег миленијума.3 Часопис Nature најавио је да до краја XXI века неће постојати ниједно тело и ниједан ум који неће бити под утицајем, дакле „на нечему”. Притисак савременог друштва и његови френетични захтеви (они олимпијски – брже, више), којима смо данас изложени колективно – поодавно су прешли границе наших могућности – данас гласе: „брже, више, боље“ – по сваку цену!
Данашње друштво допинг не може да санкционише, просто зато што смо сви позитивни. Кофеин, бета блокатори за хипертензичаре, кокаин за банкаре или само експериментисање измењеним стањима свести у уметности ‒ показује нам да је људско биће потпуно исцрпљено. Та исцрпљеност је креативна, емоционална, физичка, морална. Она… као да је дефинитивна.
После низа година заокупљености нарцизмом књижевне форме или оним испод њене коже ‒ дакле језиком, литерарни хибрис нам треба на другом полу, као реанимација или потрага за целовитошћу човека; из данашње перспективе то делује као субверзија.
Оно што је заиста чудесно је да тај скрхани, постапокалиптички дивљак изгледа потпуно нестварно, као да је изашао из литературе.
Last frontier за мене је свака елаборација која том посрнулом, обамрлом и помиреном осуђенику може да врати све одузете му епифаније – без којих, очигледно, живи већ сувише дуго и сувише несрећно.

Lviv Internationl Literature Festival

  1. Прва збирка поезије Београдска сиротица (Градац, Чачак, 1997) имала је као феминистичко-иронијску окосницу транссексуалност (нпр. песма „Желела сам да постанем Ентони Хопкинс”).
  2. Збирка прича Екстазе (Градац, Чачак, 2015), прича „Како наћи, преживети и ослободити се НАТО дечка”.
  3. Књига Друга страна медаље (Антидопинг агенција Србије, Београд, 2008), са др Ненадом Дикићем, разговори са тридесет најугледнијих српских уметника, спортиста и лекара, о употреби стимуланса у уметности, спорту и бизнису.
Подели објаву

Leave a Reply

Your email address will not be published. Required fields are marked *