lotrisone herpes nizoral for scalp acne nizoral hair shedding sporanox itraconazol capsules janssen

Лаура Барна
СТРАНАЦ

Вашингтон, лето 1947.

Приметио сам да улазим у светлост кад год ми је Он за петама, а Он у последње време не престаје да их гази. Све дуже је са мном. И сад га осећам. Дише ми врео дах низ врат, док преклаћен преко прозора вашингтонског солитера са седамнаестог спрата гледам пожар потпаљен пламеном уметничких изама у Паризу, и видим како ће деценијама после шачица безумних фашиста потпалити ломачу у минхенском Хофгартену, а жишци се истовремено расипати и гасити по београдским Теразијама… Изгледа да је дошло време да купим наочаре, у праву је Надежда кад ми ставља своје цвикере на нос. Разазнајем само обрисе, нејасно, замућено неким густим сфуматом, у најбољем случају нолдеовске контуре, у најгорем – све је временски побркано, или катастрофално – погрешно. Нешто као јак блесак фрагмената изломљене а изображене слике чији се одживљени кадрови развијају унатрашке, и делују као анимирани приказ прошлости.
Блед сам од јутрос, што брине Надежду, не каже али јој видим страх у скупљеним зеницама. Упире сеновитим прстом прво у моју штркљасту прилику која је већ ушла у хлад сецесионистичког прочеља зелене зграде насред Теразија, потом шири шаку на сенку њеног кубета и зури кроз њу као кроз пиринчани папир. И насмејана је сажаљиво, сестрински, образи су јој црвени и натегнути од неке узрујане неизвесности, нетремице прати како скупљам с плочника и мећем у џеп тињајуће жишке са упамћеним светлостима. Осећам и њен дах око свог десног уха, пријатно својом хладноћом растерује оморину, оставља празан пролаз до ушне ресице, која на сваки шум затрепери. И видим себе како промичем кроз песковити августовски ваздух у години с два напоредо исписана броја: 19-19, који се пале и гасе са неонске рекламе на крову суседног солитера. Испод је и садашња година 1947. на реклами с Џоном Бардином који се очински смеши сопственом изуму – транзистору. Мала направа, показало се убрзо, постала је сензационално откриће за коју је дотични примио и Нобела, а свет се помамио да га по сваку цену има: у џепу и на столу.
Са ове висине моје тело изгледа као гумена лоптица која хаотично поскакује Теразијама, док је нос са душом у врху већ доскокнуо до хотела „Москва“ и њушка заостале мрвице дувана са стола, постављеног тик до корзоа. Сто са седам столица, на ком је оснивачкој скупштини укуцана табла с натписом: Резервисано за покрет – Група уметника. Додуше, хотелска башта је тог дана била мала за све који су се нашли на првом састанку, па су јуноше каваљерски седели по жардињерама, уступајући места дамама, или су се повијали око скупа не би ли чули шта глава покрета Иво Андрић има да каже, али и Исидора Секулић, Даница Марковић, Сима Пандуровић, Моша Пијаде… Седе за овалним столом и испијају горки ликер и воду. Момчило Настасијевић је, ослоњен на оближње дрво, демонстративно рецитовао стихове, што је привлачило пажњу пролазника. Из прикрајка је сваки час распламсавао ватру својим духовитим упадицама Коста Миличевић, али сместа и одбијао својом неугледном појавом. Пролазници би застајкивали и, препознавши неког од нас, намештали се одржавајући равнотежу ослоњени једни о друге, и с пажњом слушали. Убрзо се све орило од жамора и гласних узвика одобравања, прекиданих учесталим аплаузима и ударима табана о плочник.
Волим да гледам лица и пратим покрете тела. Тако сам ономад у Напуљу упознао и њега. Издвојио сам га из масе јер сам проценио да Он то жели. Прво сам га натерао да искоракне, усмерио га сугестивним погледом у правцу истока, а потом пошао за њим.
Понекад се тако загледам на улици у неког човека, а он ме погледа, и мирно прође. Ја онда не могу да издржим него се окренем за њим. И као у инат, и он се окрене. Ја тада брзо спуштам поглед и удвостручујем кораке. После неколико секунди не могу да издржим него се осврнем. Врло често и он се окрене, а ја забијем главу међу рамена и нагло убрзам корак. Нестрпљива нервоза испуни ми тело а мишићи стану да титрају као одметнути. Зашто сам морао да се окренем – не питам се, а требало би. А ја сам, у ствари, од онога човека кога сам тада први пут у животу видео, имао страх. Не знам ни сâм зашто, али имао сам га. Зато сам га и гледао са некаквом зебњом, и стезањем вилице покушавао да умирим раздражене мишиће лица, и не одам колико сам слаб. Очекујем нешто од њега. Отприлике, као да ће он сада успутним пролазницима да покаже моје најскривеније мисли, чак и оне које никада не бих признао. И као да ми је малочас изашао из главе а да то нисам запазио. Потом се ја сетим да сам негде прочитао да сви људи имају такве жеље, и да се ту не може ништа. Мада о тим мојим мислима нико и никада, па и да зна за њих, не би говорио. Ја то знам по себи: увек се човек због таквих ствари осећа лично погођен. Интимности су тешке и за онога чије су али и за онога ко тек треба да их открије, па и преузме. А тај будући откривалац и преузимач убрзо стекне утисак да и он има понешто од таквих срамних интимних мисли и жеља. И из тог разлога ћути. Јер ни он није сасвим чист. Свима је нелагодно, и сви се врпоље.
А и да сам пошао за њим, не би ме било срамота јер би то изгледало као да пратим самога себе. Али ја се, иначе, плашим, што је Он осетио и пошао за мном. Против тог страха ништа не могу да предузмем. Јер тај човек, Он је, и то ћу вам на почетку рећи – „Оно“. „Оно“ или „Онај“, и Ништа. Или само Странац! Мој лични Странац. Лично Ја2.
Дакле, тако сам упознао Странца, тачније уочио његово присуство у свом простору па и себи; одмах смо се зближили на начин који искључује емоције, а заводи правила.

– Гос’н Растко – ословљава ме ретко по имену, онако интимно, без оног Петровићу, и тад сам сигуран да жели нешто важно да ми саопшти. Пригнуо сам главу, носом додирнуо врео симс, окренуо му слободно, лево ухо. – Нешто сте, чини се, од јутрос убледели – не пита него самоуверено тврди, глас му је храпав до сувоће коју осећам на непцима.
– Мислите? Како, забога?! – шапућем да се Надежда не би додатно узнемирила око мог све очитијег бледила. Безуспешно штипкам образе, огледам се у просјајима лименог симса, лик ми је искривљен до гротеске, црта раздељка оштрије истакнута, један згуснути прамен пао је и прекрио ми десно око и половину лица, и асоцијација на Фирера ме додатно иритира. Смичем га снажним одувком и завијам иза уха, што је Надежда с олакшањем приметила.
– На пример, као крпа – каже, и препознајем лицемеран тон од ког ми се и у бољим фазама дизао желудац; сад ми је подигнут до мучнине.
– Крпа, које боје? – покушавам да се нашалим и тиме га демотивишем за даља изазивања. Гротескни Фирер је сад већ црн у лицу и јасније се контуре његовог лица осликавају на симсу, видим то по Надежди која се забринуто истегла, наизменично над гротеском па нада мном; зауставила се нагло и готово ми се упиљила у беоњаче.
– Како, које? Оне која је бледа, зар то уосталом не рекох ма¬ло¬час?! – истурио је браду и делује надменије и још орнији за дијалогизирања. Подсетио ме начас на Мусолинија, и би ми лакше; шаком прекрих лик Фирера, осетих врелину усијаног лима на кожи, али нисам устукнуо.
– Мислите, блед сам од јутрос као избледела кр¬па? – пратим његов надмени став, исправљам се и ја, надимам трбух, истурам браду, издижем десну руку, пружам је тако да ми поглед клизи преко надланице на рекламу са крова суседног солитера. Са насмешеног лица Џона Бардина скидам осмех и спајам два броја у један светлуцави – 1919.
Надежду не смем више ни да погледам. Спустила је војничку шапку ниско на лице, од стида ваљда, а можда и очаја; набреклим прстима размрвљава гротескни лик са лима, он нестаје и бива ми наједном лакше.
– Добро, ако се противите, може и зид. Или она неонска антиреклама на којој је исписана цифра 1919, уместо бркова Бенита Мусолинија.
– Сад крпа, сад зид, сад неонска антиреклама, и бројчани бркови једног фашисте. Одлучите се коначно. Дакле, како крпа, како зид, како реклама, како бркови? А где је Бардинов транзистор? И откуда сад Мусолини?
– Добро, узмимо креч; манимо транзистор и фашизам. Приз¬на¬ћете, креч је без дилеме бео, а ви сте, ето, од пре секунд-два за нијансу бељи. Бе¬ли сте као креч. Можда због агресивног звука трубе што тутњи из тајанствене кутије. Али, заш¬то сам уопште помињао да сте од јутрос убледели?
– Можда сте имали добру намеру да ме упо¬зо¬ри¬те – упоран сам, иако због Надежде говорим толико тихо да ни сам себе не чујем; беспотребно, јер се она већ уиграла у тактове све гласнијег војничког марша, и стала одрешито да корача.
– Упозорим? Ја вас? Но, добро, на шта?
– Ето, на пример, да сам од јутрос ризично убл嬬део услед недостатка владања над самим со¬бом.
Био сам одлучан да га гурнем у провалију. И то хладне главе учиних.
Надежда занесена марширањем, срећом, ништа није приметила; пушила је цигару, кроз колутове дима загледана на испражњен теразијски трг, и све брже шпартала од зида до зида. Шапку је издигла високо на чело. Меланхолију са лица заменила је набуситост, а такве је се најрадије сећам: ратнице и љубавнице. Осетих олакшање какво до сада нисам спознао. Деловао сам лако и растерећено, без тежине или каквог духовног утега који би ме могли задржати да не скочим за њим.

Београд, лето 1919.

Не волим да касним, тачан сам, чак на састанке долазим раније, али Андрић ме увек претекне, па и за то „раније“. И док прилазим хотелској башти, видим његов профил, исијава хладноћу и на овој жеги, као глечер. Пригнут је ка Исидори али на уљудној раздаљини. Нешто се домунђавају, сенке носева им се безмало додирују, и знам да ће чим се појавим обоје исправити рамена, накривити главе и уз усиљен осмех климнути истовремено ка упражњеном месту. Седите, Растко, први ће се огласити Иво, гласом дубоким и строгим. Ја ћу пре него што седнем пољубити Исидори руку иако она то не воли, сести на пола дупета и бесомучно се освртати тражећи место да одложим шешир; на крају ћу га на Исидорин предлог ставити у крило, и наставити да гледам испред себе. А гледао сам правац у хотелски прозор, леђима окренут корзоу, и јасно се могао видети наш зимски сто под великим огледалом на стропу. Празан је, на њему су разбацани послужавници са чистим чашама и бокалима; особљу очигледно служи као припомоћ, за одлагање вишкова и потрепштина за услуживање гостију. За њим о великим хладноћама седе углавном уметници, ко како и кад стигне, али увек је пун. Углавном у трку, попију с ногу чај или горки ликер, и безглаво одјуре куд који.
А данас је гужва, обично је недељом изјутра тако, сви баштенски столови су пуни, чују се жамор и женски кикоти који стакласто допиру с околног трга, са улице зујање ретких аутомобила и граја пролазника, а из хотелске баште звецкање порцелана и посребрених кашичица. Нарочито је бучно из правца шеталишта из Кнез Михаилове улице, откуда се шире и мириси свежих переца и кокица. Али данас није недеља него четвртак. Моша Пијаде је изабрао тај дан придајући му магијски значај какав има златни пресек.
– Настасијевић данас вероватно неће доћи, рекао ми је да га не чекамо, а јуче нам је баш био од користи својим рецитацијама; уме да растужи али и увесели, као сваки велики песник. Срели смо се малочас у књижари код Цвијановића, колико ми је љубопитљивост дозвољавала да ослушнем, имали су неких послова око Момчилове спремљене књиге песама – каже Исидора и кажипрстом и палцем хвата шољицу чаја.
Боже, ова жена и лети пије врео чај, мислим али се не усуђујем да изговорим. Гледам како се траг паре увија по рубовима порцелана одлажући да се стопи са врелим ваздухом. Плаши ме, и радо бих призвао Надежду да загрлата и заштитнички се надвије над моју уштогљену прилику; али седим и не мичем ону намештену половину задњице. А умела је са Исидором, навикла на њену непредвидљиву ћуд још док су као наставнице радиле у Вишој женској школи.
Трапаво петљам по крилу и шешир ми испада, котрља га ветар таман пред ноге конобара који се ту изнебуха створио а да нисам приметио ни кад, ни колико је стајао тако љубазно услужан, не скидајући поглед, наизменично са Андрића и Исидоре. Да сам тад познавао Странца, помислио бих да је ово његово масло.
– Господа уметници желе још нешто? Гос’н Петровићу, ви сте тек стигли, шта изволевате? – пита, фиксирајући сад врхове мојих ципела. То ме тера да их механички глацнем од ногавицу, али он се већ изгубио међу шеширима напирлитаних дама које су управо каниле да се сместе у хладу липе. Схватам, остаћу жедан, гологлав, опрљен сунцем, будући да је место на које сам сео једино измицало хладовини надвијених крошњи.
Моша Пијаде је забоденог носа у свеску писао таквом брзином да сам једва успевао да му пратим прсте. Приметих да су танки и буржоаски неговани, безмало прсти пијанисте.
– Дакле, остаје нам име Група уметника? – упита изненада Даница, и окрену се ка Исидори. – Требало би због државне регистрације да знамо како ћемо се звати. Мени делује сасвим прикладно, баш због неформалности. Вуче на авангарду, што данас у Србији једини и јесмо – и прешла је погледом по присутнима, очекујући одобравање.
– Моша саставља статут, он је у томе највештији и с највише административног искуства – рече Исидора. – Ја сам увек за ново и другачије – дода тише и звецну шољицом о тањирић као да ставља тачку.

Одломак из романа у настајању Група уметника

Leave a Reply

Your email address will not be published. Required fields are marked *