lamisil tablets generic name sporanox yan etkileri nizoral a-d anti-dandruff shampoo. lotrisone and ketoconazole lamisil creme beipackzettel

Илија Бакић
(НЕОЗБИЉНО) МУДАР И (ОЗБИЉНО) ДУХОВИТ

Зоран Пешић Сигма: Улица усамљених аутомобила
Народна библиотека „Стеван Сремац“, Ниш, 2017.

Нова књига Зорана Пешића Сигме, запаженог књижевника средње генерације (пише поезију, прозу, драме), велико је и пријатно изненађење за познаваоце његовог досадашњег опуса и, истовремено, по свему ретка појава на овдашњој литерарној сцени којој је тешко наћи парњака (не само ове већ и неколиких година, па и деценија уназад). Након две прозне књиге које потписује као коаутор (Hronike o Hhloygeu, 1991, Terra Marginalis, 1997) које су се првенствено могле читати у кључу темељеном на жанровским оквирима научне и епске фантастике – Сигма се 2017. најпре огласио збирком Стровалија – приче о месту са кога пропада наша последња нада у којој искушава различите моделе-начине приступања стварности приче. Улица усамљених аутомобила наставак је тих искушавања, али су она сада фокусирана у једну фикцијску раван која се, потом, слободно развија до крајњих граница ауторове домишљатости и осећаја за смисленост, уверљивост и меру. Наравно, сем позиционирања овог дела у окриљу Сигминих до сада објављених књигa неминовно је и пожељно њено одређивање („смештање“) у шири литерарни контекст; по том питању знатижељни читалац ће се досетити да Улица усамљених аутомобила има додирних тачака са литерарним светоназорима легендарног Бориса Вијана односно, међу овдашњим савременицима, Ђорђа Писарева.
Поднаслов Улице усамљених аутомобила је „роман у крхотинама“, што је ближа одредница форме дела – низа кратких целина-фрагмената који се не настављају једни на друге, мада су просторно-временски и према личностима повезани. Ипак, овакво „разбијање“ приповедачких линија у потпуности подржава основни тон романа – својеврсну дистанцираност од дешавања. Номинално место догађања је улица чије су просторне коте-границе „Северни тротоар“ и „Јужно паркиралиште“. Ово редуковање одредница-информација наставља се специфичним именовањем актера, од свођења личности на занимање (Зликовац, Зубар, Чувар, Чистач Ципела, Медицинска Сестра, Министар Протокола) до адекватно-описних ознака (Муфтаџија, Неочекивани Мамлаз, Вештица Плаве Косе; Новинар Звани Црни је спој два начина именовања); уз људске креатуре постоје и (мање-више) надљудске (Анђео који ће постати Пали Анђео, Никотинска змија/Вила Никотина) односно животињске (Пас Луталица, Пацов); коначно своју улогу имају и тајанствени елементи (усамљени аутомобил, електронска тишина). Сврха брисања „обичних имена“ и свођења појава на функцију/карактеристику је анулирање свега што може да помути примарније нивое стварности приче. Пошто је прочистио визуре, писац осваја слободу да открива темељне односе и поиграва се њима. У равни дешавања могуће је пратити поступања ликова и њихове интеракције који су, профилтрирани и ослобођени талога помпезности, кристално јасни у својим намерама (те се могу ишчитавати као „практична примена“ теорије „трансакционе анализе“ Ерика Берна знане из проницљиве књиге Коју игру играш); на другој страни, прочишћеност односа дозвољава и уживање у лепршавости односно чистом лудизму (радости стварања и поигравању том моћи). Коначно, неминовно је да наслаге свакодневног и стечено-наученог „уграђују“ у написано и талог другачијих значења. Отуда су алегорија и басна прве читалачке асоцијације/очекивања који прате развој романа и бивају потврђене али и (намерно) изневерене. Као додатни драматски (конструктивно-збуњујући) ефекат, аутор причи додаје невидљиви хор (на темељу искуства античког позоришта) односно приповедача који, чак и ако је скривен, отвара и закључује приче. Приповедач-говорник неретко своје излагање започиње тврдњама-описима којима, после разраде, и завршава сегмент указујући да се, без обзира на след догађања, у суштини ништа не мења – али хоће јер, како (пророчански) стоји на почетку романа и повремено се понавља „Мора нешто да се деси: / неиздржљиво је!“. Како год, дистанцираним третманом (који се потенцира) ствара се утисак познавања целокупног заплета и селективног, намерама (да се било шта доказује) неоптерећеног приповедања у коме се, пак, указује на поједине хуморне или трагичне епизоде (као чин практиковања неограниченог лудизма).
Фрагментарна дифузност романа нуди мноштво могућих линија дешавања, углавном утемељених на појединачним односима ликова (исказаних дијалозима, као стална потпора позоришног штимунга). Апсурдност ситуација тада опстаје, раме уз раме, са тривијалношћу егзотичних појединости (којима је могуће – али није обавезно – учитавати виша значења) обојена „ишчашеним“ хумором. Ипак, (анти)јунаци се труде да доследно прате и спроводе логику свог постојања како би расуло у коме живе имало смисла. Наравно, ти су напори појединачни, недовољно истрајни и неорганизовани, упркос слагању да „Мора нешто да се деси: неиздржљиво је!“ Управо на том фону појављује се „из чистог мира“ самозвани Министар Протокола који ће агресивним, самоувереним, фингираним ауторитетом покушати да у безбрижну, необавезну хаотичност улице уведе строги ред који, пре свега, одговара њему јер му обезбеђује повлашћени положај. Похвалама и покудама, претњама и сплеткарењем Министар покушава (и успева) да умерене личне нетрпељивости становника појача и стави у службу својих намера. Из приче у причу он гради своју моћ (без икаквог стварног утемељења) и распламсава сукоб. Антагонизми воде до сврставања у супротстављене таборе, до пребројавања глава и манипулисања њиховим припадништвом, све док отворено насиље не постане једини начин да се проблем реши. Тек када нефокусирана принуда групе постане, силом прилика односно рефлексом самодржања, усмерена на одређену личност-објекат, улица стварно постаје друштвени ентитет-заједница. Ипак, сјај победе брзо слаби под умором и апатијом учесника односно разоткривањем, као противтежом успеха, једне од тајни која је одређивала претходна понашања – тајне усамљеног аутомобила. Завршна песма коју декламује Невидљиви хор стога је (уместо веселе и похвалне) тескобна и злокобна: „- Шта се то чује иза стакла? / Ззз ззззз ззззззз ззззззззз. /То мува зеленокрила / прелеће изнад пакла. / Зззззззззззззззззззззз.“
Улица усамљених аутомобила духовито и виспрено спаја високу артифицијелност и чист есенцијални креативни лудизам, доказујући да ови принципи (мада могу постојати независно) тек када су спојени добијају ону нужно потребну сенку која им дарује дозу (свевремене) мудрости. Зоран Пешић Сигма овим је романом освојио за себе и своје читаоце слободу да буде неозбиљно мудар и озбиљно духовит.

Подели објаву

Leave a Reply

Your email address will not be published. Required fields are marked *