lotrisone 0.1 lamisil tablets where to buy otc diflucan nizoral shampoo prescription strength fda sporanox

Зденка Валент Белић
Граничари TERRA INCOGNITAЕ

Слика Срба у путописном роману Дунав у Америци Михала Хворецког

Путописна репортажа и путописни роман су гранични жанрови, који су у прошлости били раширенији него данас. Путопис, иако је примaрно усмерен на откривање другог и другости, говори о вредносним категоријама аутора и изворној култури a уједно представља асоцијацију древних записа о откривању света. Овај жанр побудио је значајније интересовање када се нашао у центру пажње компаративне имагологије, такође граничне и интердисциплинарне науке о књижевности, која управо из путописа може да црпи највише извора за своје истраживање. У овим истраживањима имагологија се граничи са културологијом, са постколонијалним студијама, али и са социологијом културе, културном историјом, проучавањем интертекстуалности… Компаратистичка имагологија настоји да уочи форме слика, препозна њихов настанак, да их контектуализује и објасни њихово значење и утицај. Имагологија тежи да допринесе осветљавању улоге књижевних слика у контакту појединих култура. Поврх тога, важније је да имагологија није саставни део идеолошког мишљења, него да je допринос деидеологизацији.
Путописна репортажа и путописни роман су жанрови као створени за приказивање страног и идеални простор за конфронтацију познатог са непознатим, сопственог са страним, себе и других. Путописе можемо поделити на фиктивне (авантуристички роман, путописна фикција), који не захтевају напуштање сопственог културног контекста и путописе у ужем смислу (путописна репортажа) који настају као резултат путовања и упознавања непознатих крајева. Ове две, условно речено, врсте путописног жанра разликују се по форми, намери и функцији естетских категорија. Док је естетска намера аутора путописних репортажа секундарна, зависна од друштвено-политичких околности и у њима доминира документарност и фактографија, у фиктивним путописима приоритет су естетске и семантичке функције, a са аспекта имагологије најважније је да слике имају стилистичку функцију и естетску вредност. Оба жанра су одговарајући извор за имаголошка истраживања, али ми смо као приоритетно поље истраживања одабрали белетристику, тако да нам је у конкретној дихотомији интересантнији путописни роман.
У фиктивним путописима се страност не документује, него се онеобичава. Естетска намера овог поступка је изазивање узбуђења и осећања код читаоца и често, као што је случај и у путописном роману Дунав у Америци Mихала Хворецког, ово онеобичавање не излази ван оквира постојеће геосимболичке поделе света из прошлости, не деконструише раније успостављене стереотипе, него их аутор користи као епске категорије за изградњу дела.
Слике Балкана, какве проналазимо у овом роману, а у којима је присутна траума од учитавања нових идентитета и изазивање когнитивне страве, потичу из XIX века из западноевропске књижевности, пре свега из енглеских путописа и авантуристичких романа. Словачки (такође европски) читалац романа Дунав у Америци се идентификује са средњоевропском културом. Читајући овај роман оживи древну географску поделу реке на Дунав и Хистар (горњи и доњи ток Дунава), која одражава културну блискост северних подунавских земаља и дистанцира се од културне хибридности Балканског полуострва, које доживљава као опасно и непознато подручје. Читалац романа освести границу између познатог и непознатог света, шокира га могућност пропусности ове границе и умири се осећањем легитимности потенцијалне колонизације територије контаминиране културном хибридношћу, на којој је дозвољено успостављање важећих културних вредности или његово одлучније дистанцирање.
Функције које је у прошлости вршио путопис у ужем смислу, данас је делимично преузео путописни роман. Савремени путопис се променио, тако да путописне репортаже немају ону функцију коју су имале у прошлости. То се догодило услед промена потреба друштва. Интернет данас омогућава високу информисаност. Блогови, информације са страница туристичких агенција или телевизијске репортаже врше неке од функција које је у прошлости имао путопис. Настале промене су, с једне стране, допринеле маргинализовању ове форме као књижевног жанра, a с друге стране у текстовима који данас настају, дошло је до стилистичког и гносеолошког осиромашивања, редуковања текста на практичне информације o превозу, ценама, временским приликама, клими, смештају, на штету спознајног и уметничког доживљаја.
Михал Хворецки успоставио је јединство гносеолошких и формалних особина дела, тиме што је одабрао путописни роман а не путописну репортажу, мада је дело настало након пловидбе бродом у оквиру програма Grenzgänger фондације Роберта Боша. Одабравши фиктивну и естетизовану a не документарну форму, Хворецки се дистанцирао од обавезне истинитости приказаних геосимболичких категорија па се роман може читати и као коментар, реплика или пародија путописних текстова из старијих периода. Управо овај роман је илустративни доказ тврдње имаголога Хуга Дизеринка да „слика може бити битан саставни део књижевног дела у најужем „иманентном“ смислу“1 Хуго Дизеринк је ову тврдњу написао у оквиру одбране имагологије као дисциплине науке о књижевности и као одговор на нападе америчког компаратисте Ренеа Велека.
У прошлости је популарност овог жанра код читалаца директно зависила од онеобичавања страног и стварања узбудљиве атмосфере и зато су аутори путописа и путописних романа користили наведене поступке. Можда би данас овакво онеобичавање у репортажама деловало анахроно, али то не важи за фикцију, ако се слика као епска категорија користи функционално.
O Балкану се у XIX веку, у време када је кулминирала напетост у вези са Источним питањем, на западу Европе писало као о неоткривеној земљи (Terrа incognitа). У књижевности је Балкан приказиван као место на ком више не важе правила; као дивљина, где се свако мора бринути сам о себи и где је све могуће; са великом вероватноћом, могућ је и повратак на изворни хаос. Балканско полуострво је приказано као територија на којој влада неспоразум и свака ситница може да ескалира у ратни сукоб. Зато је Terra incognita зона дуготрајног и тињајућег конфликта, на који се смештају слике насилне смрти, сиромаштва, болести и сл.
О оваквој слици Балкана и њиховом смештању на граничну територију у западноевропским путописима писала је Сања Лазаревић Радак: „Готски локалитети су по правилу лиминални, они су смештени на ободима одређене географске области, углавном у удаљеним пределима и на граничним просторима, уз потребу за дихотомијом између познатог и страног, па је и прелаз балканским средиштима радње био резултат већег занимања за полуострво, непознати простор који је могао послужити као инспирација стога што је био довољно забачен и у једнакој мери изложен кризама, устанцима и сукобима, праћеним развојем свести о другојачијости и сложености једног географског дела Европе.“2 Лазаревић Радак наглашава да оне појаве која полазишна култура не жели у својој близини, у центру, на сопственој територији, смешта изван својих граница. То су по правилу: болести, хаос, ратови, прљавштина, убиства и сл.; на овај начин се ствара симболичка територија, која је с једне стране довољно удаљена, да би се на њу безбедно одложиле непријатне појаве, али се с друге стране налази у довољној мери близу да се створи напетост у нарацији. Сем тога, Балкан је довољно близу да поглед допире до њега, али са друге стране је на потребној удаљености да буде ослобођен терета и обавеза традиционалних пријатељстава и историјских савезништава. Измештање проблематичних осећања и понашања на маргину помагало је да се дистанцирају друштвено маргиналне појаве. Ова појава такође има и психолошко објашњење: на ову територију аутор текста смешта све оно што у својој средини примети, а што његова култура не прихвата. То су елементи који се симболично не уклапају у аутослику, а у којима се преплиће прошлост и садашњост, у којима влада непрекидни страх, напетост, несигурност и хаос. Ова територија је место на које се смешта све оно што смо сами створили и рефлектовали. Локализацијом хаоса обезбеђује се мир на сопственом културном простору.
Сем граничном по географском положају са Азијом и Оријентом, Балканско полуострво било је погодно да буде обележено као Terra incognita и због хибридности његове културе. На овој територији услед познатих историјско-политичких чињеница долази до мешања културних утицаја a тиме и до преплитања културе Оријента и Окцидента, односно у прошлости је дошло до „прљања“ култура и, као такве, те области Окцидент више не доживљава као чисто европске, него као „унутрашњу другост“ или „наше страно“.

НАСТАНАК И ШИРЕЊЕ СЛИКЕ TERRА-е INCOGNITА-е

У време експанзије путописа и авантуристичког романа као жанра крајем XVIII и у XIX веку, расло је интересовање за Балкан као егзотични део Европе. О настанку ових слика и њиховој експлоатацији империјализмом маште писала је Весна Голдсворти у делу Измишљање Руританије. По њој, интересовање за ове области јавља се на крају XVIII века a слике су се интензивно рашириле крајем XIX и почетком XX века, што је било уско повезано са индустријом забаве. Управо у то време настале су неке од најтрајнијих слика овог региона, колонијализацијом и експлоатацијом балканског мотива од стране британске и америчке индустрије забаве. За ову индустрију Балкан је дуго био егзотична потка путописа и витешко-љубавних прича, али и авантуристичких и политичких заплета. „Може се рећи да пораст занимања за балкански фолклор широм Европе започиње објављивањем књиге Алберта Фортиса Путовање по Далмацији (1774), преведене на енглески 1778. године.“3 „Британска‚ наративна колонизација‘ Балкана је почела почетком XIX века Бајроном у улози Колумба; она и даље траје. Као ‚колонизовани‘ регион, Балкан је огледало традиционалнијих области постколонијалног истраживања усредсређених на ауторове поступке у оквиру физичке експлоатације једног подручја од стране једне западне силе.“4
Бројни енглески писци у XIX и почетком XX века приказивали су Балкан као место шокантних злочина и убистава (Александер Кинглејк, Томас Кнокс, Херберт Вивијан, Мери Дарам, Малколм Бер, Флора Сендс, Лејла Пеџет, Шов, Филмор и други). О томе како су путописи и авантуристички романи ширили страх од Балкана описујући га као место које угрожава читав континент, писала је Сања Лазаревић Радак: „Специфичност (…) била је одређена околностима које су захватиле Балкан и Европу, а темељи на којима је креирана атмосфера мучног, шокантног, стравичног, постављени су у деветнаестом веку и били не само повезани са страхом од удаљеног и непознатог, него са анксиозношћу коју је подстакло Источно питање.“56
„Када деловање фикције није доприносило ширењу страха од потенцијалног уласка непријатељских вредности у тело Окцидента, стварним путописним извештајем се саопштавало да је тај део света у великој мери безбедан јер су опасности локализоване. Оне су (другачије културне вредности. Прим. З.В.Б.) заустављене на маргинама континента и могу се пригодно изнова користити када отпочне нова претња и нови сукоб.“7 Амерички авантуриста Хари де Виндт је Балкан приказивао као део Европе „која чека на интервенцију белог човека.“8

TERRA INCOGNITA У САВРЕМЕНИМ ПУТОПИСИМА

Слике Балкана као контаминиране територије истрајавају до данас. Мада је савременији начин живота мобилнији и путовања чешћа, Балкан (а пре свега Србија, Црна гора, Бугарска и Румунија) остале су заробљене у геосимболичним категоријама из прошлости, тако да савремени аутори путописа овај простор описују као непознат и егзотичан. Балкан је још увек непознати део Европе, који треба открити, истражити, и даље је то једна од две стране симболичке опозиције Оријент/Окцидент. Истрајавање ових слика – упркос историјским, политичким и другим променама – сведочи о снази коју има симболички говор.9
Исто као пре неколико векова, путник који га открива, налази се у позицији покретног субјекта, који диспонира фиксираним представама. Имаголог Јоеп Лерсен у есеју Одјеци и слике овакво понављање назвао је цикличним откривањем: Једном успостављена подела културолошких целина и њихове слике на менталној мапи живе и даље и постепено почињу да делују „логично“, тако да престаје потреба да се објашњавају. Овако је објаснио преузимање раније написаних и креираних слика: „Путници траже све шта је већ речено, написано, нацртано. Док траже прашину, сиромаштво, социјалне разлике и Таџ Махал, промакне им доживљај онога што није смештено у већ постојеће оквире.“10
У првој деценији двехиљадитих година, када је престала ратна претња на Балкану, у Европи су се поново јавили гласови о потреби новог објективог откривања Балкана и појавио се већи број младих путника. Овакви путописи се данас пишу за блогове, форуме или електронске медије. Американка Меријен Рајд, које је пошла у откривање Европе, овако описује Србију: „Нисам се осећала као странкиња, била сам ванземаљац. Видела сам саобраћајне знакове који не воде никуда или оне који су показивале смер градова ван Србије.”11 Бред Коен је у тексту за ББС Србију назвао земљом, „у којој су сусрећу фолк и криминал” и додаје да је Србија у светској јавности позната по својој улози у дезинтеграцији Југославије.12 Управо Коенов путопис илуструје како функционише генерализација. Када се одређена територија редукује на пар слика, ових неколико слика детерминише ту територију на нивоу дискурза. Џулија Кук за Вол Стрит Журнал пише да је Србија доживела културну експлозију и да се данас радикално разликује од Европе. Отпутовати у Србију значи „открити најбоље чувану тајну Европе.“13 Фил Сивестер у свом путопису приказује Србију као земљу корупције и криминала.14 Слично Мајкл Нјумен примећује да је Србија „најбоље чувана тајна Европе”, а пошто још увек није довољно позната и истражена, описује је овако: „Народ који је вековима био у ратовима, поново се формирао и поново се прилагодио конфликтној ситуацији.”1516
Сличне слике о Србији креирају и словачки путописци, авантуристи и блогери. На једном словачком моторашком форуму непотписани аутор пише: „Србија је за мотораша на први поглед махом досадна земља. Тачно тако сам се и поставио и зато сам као неискусан (али, зато, детаљно припремљен) мотоциклиста, сам је са пријатељем прешао за 3 дана, ако се добро сећам – и ништа нисмо видели, тога се добро сећам. Једини доживљај била је лепа српска конобарица у неком селу, где апсолутно ништа сем гробља, цркве и њива није било.”17
Словачки блогер и светски путник Роман Херда у свом путопису из 2012. године пише о Вуковару: „Желимо, међутим, данас да стигнемо Вуковар заједно са оближњом фармом Овчара, где се одиграо неславни масакр, и гробљем. Наравно желимо да стигнемо у Осијек и да се сместимо. Путем према Вуковару ме је зауставила полиција, али је само преконтролисала документа. Пет километара испред Вуковара je скретање ка Овчари, која је својевремено била фарма, која се „прославила“ тиме што је овде било масакрирано око 200 мушкараца из Вуковара.”18 Мада не пише директно о Србима, него о хрватском градићу Вуковару, ова слика индиректно приказује Србе као агресоре а обилазак Овчаре има димензије ходочашћа.

ГРАНИЧАРИ TERRА INCOGNITА-е У РОМАНУ ДУНАВ У АМЕРИЦИ

Роман Дунав у Америци je авантуристички путописни роман, који не деконструише постојеће стереотипе, као ни успостављену слику Срба, него их користи као епске категорије и тиме стереотипе још јаче учвршћује. Детаљним информисањем читаоца са бројним културошким и историјским елеменатима у првом делу, у ком описује горњи ток Дунава, њихово документаристичко уврштање и тежња за детаљем као доказом истинитости и веродостојности, осваја наклоност и придобија пажњу читаоца, да би у другом делу – у доњем току Дунава – доминирала фикција а на штету фактографије: смањење географско-историјске дескрипције, градација сижетске напетости и кулминација у виду титаниковске катастрофе и бродолома. Симболична граница, на којој долази до заплета, je српско-хрватска граница и сусрет путника са агресивном групом Срба. На овом месту се наруши пријатно, мирно и безбрижно путовање, завршава се наративна увертира и читалац доживљава шок на капији доњег Дунава и на уласку на Балкан – улази не само на Terrа-у incognitа-у, него и у причу. Од ове границе, све до краја романа, читалац се креће фикцијом са јасним геосимболичким путоказима који представљају сценографију за главну наративну линију. Симболички – са бродоломом велелепног брода који представља једино познато, али парадоксно не и безбедно место у непознатом и непријатељском свету – расплине се и осећање безбедности, сигурности и стабилности читаочевог идентитета културе.
Осмострано поглавље Капија на исток, део путописа чија је сценографија Србија, одиграва важну функцију у структури романа, јер њоме почиње заплет радње, али такође има и истакнуто место у оквиру поменуте геосимболичке поделе света, у којој Србија представља митску капију, код које се завршава позната а почиње неоткривена територија. Тиме што је аутор ову капију сместио управо у Вуковар, на још једну апсурдно непроходну границу култура и трагично место ратних конфликата између Србије и Хрватске, изрекао је мисао o опасности и непожељности прелажења граница између култура и наговестио је трагичне последице културне хибридности и мешања култура; и, као што је Пјеро Занини написао: „Прећи границу независно од њене симболичке позиције значи упутити се ка простору који чине окрутни предели насељени чудовиштима против којих се треба борити, што подразумева напустити присан, познат и умирујући простор да би се ступило на тло несигурности.“19 Представе које шокирају и које нас плаше, један су од начина да се успостави граница, али не као простор на ком ће се идентитети мешати, него као начин да би се полазишна култура дистанцирала од територије запрљане културном различитошћу. То је упозорење да границу не треба прелазити, зато што би њено прелажење значило улазак у зону конфликта и хаоса. Управо о овоме да је прелажење границе опасно, чак кобно, говоре путописи a игнорисање овог упозорења се (нужно) завршава катаклизмом. Застрашујуће сцене служе томе да дају легитимитет колонизатору да је „у реду“ да се колонизују односно цивилизују проблематичне, нежељене, неуређене области.
Већ почетном реченицом кратком дескрипцијом на почетку поглавља аутор наговештава заплет: „Пред очима путника се пружао призор разореног града. Близу мола се у вис уздизао велелепни, али мецима брутално изрешетан водоторањ у облику изврнуте купе. На крову се на јарболу виорила хрватска застава. (…) Мартин је на лицима путника видео страх.”20 – и читалац осети да на овом месту роман добија другачији ритам. Уводној градацији тензије доприноси и драматично подсећање на ратне године од стране хрватског водича: „Реком је текла крв и бежали су по њој они који су желели да се спасу.”21 Aгресивна група младића, са капуљачама на главама и мартинкама на ногама опколили су аутобус са америчким туристима, представљају митског Кербера на уласку у подземље.22 – што је последње упозорење пред улазак на напознату територију, на Исток. Симболичку функцију митског чувара подземља аутор приписује Србима. Даље у тексту, агресивну групу обележи (али уједно речју „извесно” наговести да је то само процена и претпоставка) као припаднике српског народа: „То су сигурно били разним мировним европским програмима пресељени љути Срби, којима су их, како су то су смислиле бриселске бирократе, враћали у завичај.“23
Аутор је свестан отпора граничних народа према успостављеној геосимболичкој категоризацији, као и тежњу да се поистовећују са средњоевропском културом и њеним вредностима. То изражава у виду аутослике коју је изговорио хрватски водич приликом обраћања америчким путницима: „Вуковар се не налази на Источној, него у Средњој Европи, молим вас да то запамтите.“ Овим речима се водич дистанцира од симболичног Истока, али неуспешно, пошто описи који следе, јесу јак контраст слици богате и уређене Европе: „Вуковар је страдао у рату, али није умео да се снађе ни у миру. Сваки други становник био је незапослен а сиромаштво, јавни неморал и алавост мешетара попримили су огромне размере. Много људи је живело у становима на којима су зидови били избушени мецима и без кровова. На прилазним путевима у асфалту су и даље биле рупе од бомби. Цементару су такође избушили мецима.“24 Социјалне прилике које владају у земљама доњег Дунава, имају у роману функцију контраста и приказивани предели су позадина наративног заплета, али симболички изражавају и непремостивост културне дистанце: „Бојан Хребјановић је добио за свој рад рекордну напојницу и расплакао се од среће.” „На Американце је на перону нагрнула хорда агресивних просјака. Мартин је тешком муком спречио да их опљачкају уз велику помоћ униформе.” „Дуж зидова царинарнице стајали су докони младићи у групама, лагано обучени, лица обележена ратом; веровали су да ће им налетити нека тезга; у дубоким избораним удубљењима цаклиле су им очи а црвенкастим ноздрвама удисали су смрад, који се ширио прашњавим ваздухом.” „У пристављеним парним бродовима као ЈРБ Србија становале су читаве породице.”25
Град Нови Сад приказан је са позитивним конотацијама и аутор наглашава да је овај град припадао простору Средње Европе у прошлости и наглашава позицију града-жртве у недавној прошлости: „Сат времена касније Америка је стигла у Нови Сад, главни град Аутономне покрајине Војводине. Изнад града доминирала је масивна Петроварадинска тврђава, својевремено кључна база за снабдевање хабсбуршке војске на доњем току реке.“ „Сви мостови у Новом Саду су срушени у америчким нападима, али о томе Мартин није смео да прича. У току налета није помогло ни то што су Срби поставили живи штит.”26
Аутор слично пише о Београду, наговештавајући његов положај жртве, али са дозом хероизације града: „Ниједан други град на Дунаву није уништаван толико пута као Београд и увек поново изграђен.”27 Међутим, у опису шетње савременим Београдом приказује слику у којој се наговештава дистанца према српској страности негативним атрибутима којима приказује грандоманију, прљавштину, криминал, безосећајност и сиромаштво: „…Монструозни православни Храм светог Саве који се гради од шездесетих година деветнаестог века. Американци су се пре тога радовали обиласку сваке цркве, али су се овога пута плашили и само су завирили унутра и журно похитали даље. Престравиле су их бомбама порушене зграде. Највише министарство одбране и генералштаб у Немањиној улици. Руина је већ била споменик и нико није званично објаснио зашто је остала тако разрушена и зашто је нико није или обновио или срушио. Спољни зидови су се у току протеклог месеца још више раширили. Путници су слутили разлог трагедије, мада водич није смео да им каже ко је бацао бомбе. Једино су Варшаву бомбардовали чешће.
На главној Кнез Михајловој улици су један до другог били начичикани бутици, кафане и ресторани. Мартин је растеривао банде џепароша од туриста. Масе пешака су пролазиле поред уличних свирача и кроз ваздух се ширио мирис пљескавице, зачина и ознојаних тела. Повијени просјаци бацали су на туристе молећиве погледе. Отопљени асфалт је сијао и лепио се за кожу. Око ногу су се мотали многобројни пси луталице; Београђани у току напада нису имали чиме да хране псе, па су их поизбацивали на улицу.”28
Роман Дунав у Америци je уједно и пародија путописа и критика неких аспеката савременог друштва. Европу „не откривају“ млади, неустрашиви авантуристи са релевантном улогом у формирању нових вредности и културних односа – него амерички пензионери пред крај живота, често гротескно немоћни, болесни и карикирани. Критика савременог друштва састоји се управо на овом апсурду. Савремени човек живот проведе заробљен на малом простору и обавезан обезбеђивањем основних услова за живот, гомилањем материјалне имовине, чиме додатно доприноси учвршћивању постојеће структуре и уређењу глобалног друштва и његових погрешних вредности. Савремени човек се са светом, другим земљама и страним културама сусреће тек онда, када ова своја сазнања никако не може да искористи, када је већ немоћан, непродуктиван и дословно трагично несамосталан. Аутор је роман написао у трећем лицу a Европа (како на горњем делу Дунава, тако и на доњем) се посматра привидно објективним оком америчких туриста, чиме се приказана геосимболичка подела објективизује.
Балкан као Тerra incognita и Тerra non grata je метафора екстрема, контрадикције, опасно место највећих европских конфликата, област пуна неочекиваних обрта. Балкан се увек приказује као недовољно европски, проблематичан и (конта)миниран, територија на којој се ритмички смењују периоди рата и мира, место бруталних убистава, телесне страве, на којој живи посебна врста ратника. Србија је граница ка оваквом свету, Срби су граничари попут митског Кербера, ком је Окцидент с једне стране захвалан за чување капије, али са друге стране га Балкан као хибридни простор плаши.

  1. DYSERINCK, Hugo: Komparatistická imagológia. In: Teórie medziliterárnosti 20. storočia II. Pavol Koprda a kol. (студија преузета из: Komparatistik. Eine Einführung. 2. Derchgesehene Auflage. Bonn: Bouvier, 1981, стр. 125-133, 187-188).
  2. Лазаревић Радак, Сања: „Унутрашња другост као извор страха: елементи хорора у путописном извештају са Балкана“. У: Етноантрополошки проблеми, н.с. год. 6, 2011, св. 4. стр. 93.
  3. Голсворти, Весна: Измишљање Руританије. Београд, Геопоетика 2005, стр. 29.
  4. Исто стр. XIV.
  5. Лазаревић Радак, Сања: „Унутрашња другост као извор страха: елементи хорора у путописном извештају са Балкана“. У: Етноантрополошки проблеми, н.с. год. 6 св. 4 (2011). стр. 950.
  6. О слици Балкана која истрајава у англофоним књижевностима Весна Голдсвоти пише овако: „Садашње махом десничарско гледиште приказује Балкан као заразну болест, клицоносни чир на раљивом стомаку Европе, који је најбоље оставити да гноји у излоцији. Супротна, претежно левичарска, замисао јесте да су балкански сукоби гнусно одступање од идеала космополитизма које треба и које морају – за добробит свих – да реше зреле и одговорне силе витлајући великим штапом и неколиким малим шаргарепама.“ У: Голдсворти, Весна: Измишљање Руританије. Београд, Геопоетика 2005, стр. XV.
  7. Исто, стр. 962
  8. De Windt, Harry: Through Savage Europe (London: T.F. Unwin, 1907), стр. 15.
  9. O истрајавању ових слика писала је Сања Лазаревић Радак: „Балкан задржава своје место балансирајући између Оријента и Окцидента и даље има статус непознате земље. Задржавање овог статуса не говори о особинама балканских земаља, него о потребама онога који ову слику одржава и користи. Лазаревић Радак, Сања: „Унутрашња другост као извор страха: елементи хорора у путописном извештају са Балкана“. У: Етноантрополошки проблеми, н.с. год. 6, 2011, св. 4. стр. 88
  10. Leersen, Joep: Odjeci i slike: refleksije o stranom prostoru. In: Kako vidimo strane zemlje, red. Davod Dukić et al. Zagreb: Srednja Evropa 2009). стр. 83-99.
  11. http://www.independent.co.uk/travel/trave-my-unsanctioned-summer-dont-go-to-serbia.
  12. http://www.bbc.com/travel/story2032017-where-folk-songs-meet-serian-criminals.
  13. http://www.wsj.com/articles/SB1000142427887323477604579000832287122414.
  14. https://www.worldnomads.com/travel-safety/Serbia/serbia-Crime-and-Teourists.
  15. www.miror.co.uk/lifestyle/travel/europe-sh.
  16. Прва представа о криминалу и насиљу је такође стара. Путник који долази из Окцидента сусреће са немогућноошћу разумевања институције са којима се овде сусреће а наратив о конфликту и криминалу му омогућава несметано и циклично продуковање слика рата и хаоса.” (Лазаревић Радак, Сања: 2016, стр. 86).
  17. https://www.motorkari.cz/cestovani/cestopisy/bulharsko/balkanske-historky-37807.html?kid=42268.
  18. https://romanherda.com/den-3-novi-sad-vukovar-a-osijek/
  19. Занини, Пјеро: Значење границе: природна, историјска и духовна одређења. Београд : CLIO, 2002, стр. 21.
  20. Hvorecký, Michal: Dunaj v Amerike. Bratislava, Marenčin PT 2010 . стр. 144.
  21. Исто стр. 144.
  22. Група српских младића је америчким војницима претила речима: „Бежите одавде, говна једна! Бомбардовали сте нам земљу а усуђујете се да дођете! Срам вас било! Овде нисте добродошли. Турите своје доларе у дупе, свиње америчке! Fucking USA! Fuck!“!“ Исто стр. 145.
  23. Исто стр. 146.
  24. Исто стр. 144.
  25. Исто стр. 151-152.
  26. Исто стр. 147.
  27. Исто стр. 147.
  28. Исто стр. 147.

Leave a Reply

Your email address will not be published. Required fields are marked *