Данијела Ковачевић Микић
ЗАР ЋЕ ЗАИСТА СВИ ТИ ТРЕНУЦИ ДА НЕСТАНУ?

Веселин Марковић: Прошлост никад не прође
Архипелаг, Београд, 2017.

Не може свако ко је књижевно образован да буде писац. Али када се споје књижевна ерудиција и таленат, онда се добија приповедач чија се књига не испушта из руке и над чијом се књигом, дуго после читања, још увек ћути. Овако острашћен увод приличи загрцнутом читаоцу, али не и критичару који жели да вреднује и протумачи дело. Па ипак га се нећу одрећи јер: шта је важније него то да нас књига прикује за себе и да читањем осећамо како живимо кроз њу и размишљамо о смислу, животу, смрти, неоствареним жељама, издајама, односу према сопственој прошлости, родитељима, другима, себи? Зар смисао читања и није у томе да књиге треба да нас дотакну, п(р)отресу, подстакну на размишљање или чак стварање, да читајући осетимо катарзу и после њега већ не будемо оно што смо пре читања били?! Дуго нисам била потпуно опчињена неком књигом тако као што сам овом збирком, и чини ми се да од тог искреног признања и не треба боље препоруке за читање.
Шта је оно што ову књигу издваја и препоручује као врсну литературу?
Укратко: приповедачки дар са књижевним и теоријским подтекстом, уверљивом психолошком карактеризацијом и отвореним завршецима, уз избор вечних тема представљених на савремен начин.
Збирку чини шест приповедака од којих су три, у нешто другачијим верзијама, претходно биле објављене у часописима (Чекања дуга, веома дуга и Дан пре) и антологијама (Наследник). Преостале три приповетке (Тренуци, Ви сте га нашли и Стаклени врт) у овој књизи имају своја прва издања.
Марковићево приповедање је занимљиво, узбудљиво мајсторство поступног вођења читаоца до расплета и осветљења, односно (могућег или могућих) образложења догађаја који се представљају или о којима јунаци разговарају, покушавајући у укрштају индивидуалне и породичне прошлости са сопственим овде и сада да одгонетну неки виши смисао. Без насилно модерне (тзв. херметичне и исконструисане) нарације, без вештачких покушаја да се смисао затамни, Марковић приповеда једноставно, али тако да понире дубоко у психу својих малобројних ликова и вешто преплиће и демистификује узрочно-последичне везе догађаја (нарочито у последњој причи у којој се живот умрле мајке и однос оца и кћерке сагледава у књижевној игри писања могућих сценарија). Марковић суптилно наговештава могућа тумачења узрока неког догађаја или нечијег живота у целости, филмски поентирајући отвореном формом. Држећи непрекидно читаоца у стању узбудљивог ишчекивања конца приче и њене поенте, Марковић приповеда непретенциозним реченицама налик свакодневном говору иоле образованог човека, ефектно скицирајући и амбијент, то јест простор, и време као координате психолошке карактеризације вешто одабраних ликова, који иако посебни, ипак припадају и одређеним типизираним ликовима по ономе што представљају (млада песникиња заљубљена у несуђеног мужа своје мајке или кћи као жртва мајчине прошлости; човек нагрижен деменцијом и суочен са брисањем граница прошлог и садашњег, стварног и измишљеног, времена; човек који у сусрету са неправдом и назинтересованошћу система да казни кривца саобраћајног удеса који му је убио жену и дете правду узима сам у своје руке; жена која јој је остало још пар месеци живота због узнапредовале болести и сл.). У свим причама видљиво је да увек има (или је било) више врата која се могу отворити и више стаза којима се може поћи, док остале нужно зарастају у коров – избор је до појединца који тим избором обликује своју садашњост повезујући у јединствен и нераскидив ток прошло и будуће време, објективну и субјективну димензију времена. Ако нам у животу често измичу директне узрочно-последичне везе, ако је животна комбинаторика често нелогична, зашто бисмо од књижевности очекивали да приче имају јединствен ток и само једно могуће решење? Чак и суочени са лекарском пресудом живота који ће трајати још само пар месеци (Дан пре), не остављамо ли простора негде у себи за чудо, за наду, јер ко зна постоји ли оно нешто што наслућујемо, а не разумемо, трансцендентно, што наше изборе и нашу комбинаторику претвара у предестинираност?
Приповедајући и из првог и из трећег лица, и мушког и женског рода, дакле, вешто комбинујући различите приповедачке перспективе, Марковић дијалоге користи и за сложену психолошку карактеризацију јунака и као динамички мотив који покреће расплитање приче. Ти дијалози су веома уверљиви, животни, нису књишки, како се то често догађа књижевно образовним писцима (који су више теоретичари него писци), којима је приповедање више полигон за доказивање знања о различитим књижевним поступцима, него што оно исконски јесте – вештина причања приче, коју Марковић тако несумњиво има. Притом, и у његовој прози и те како откривамо књижевнотеоријског зналца, од тематске проблематизације версификације, преко елемената детективске или крими-приче или психолошке драме и туристичких наратива (ироничног отклона према преувеличавању и самом језику реклама), до књижевних топоса (путовање кроз сећање и путовање као стваран чин) и својеврсних савремених обрада тема класичне књижевности (издаја и у пријатељским и у љубавним односима, мотив освете, љубавни троугао, време као субјективна категорија, издвојеност из актуалног друштвеног тока због болести и сл.).
Све приповетке карактерише мали број јунака, који је углавном сведен на однос два бића, док су сви остали ликови само успутне, узгредне појаве неопходне за расплитање прича (инспектор, мајка главне јунакиње због чије је издаје кћерка и потенцијална жртва освете, посетиоци или чувар музеја, цимер и др.). Осим што је психолошко представљање сложених међуљудских односа сведено у свим причама на два кључна јунака (времешни песник и млада песникиња; отац и кћер; убица и комшија; брат и сестра; студент и старица; „рођак” и студенткиња), драмску димензију приповеткама доносе и јунаци који нису део фиктивне стварности, већ живе у свести главних јунака, као неодвојиви носиоци њихових прошлих живота што снажно обликују садашње тренутке и самим тим су, будући непрекидно у свести јунака, непролазни и битни и за њихову претпостављену будућност (Наташа и Реља; преминула супруга Лидија; убијени комшија, жена и дете; родитељи и Петар; умрла мајка, отац и Марко). Само је у приповеци Наследник главни јунак располућен на себе прошлог и себе садашњег без других виновника или „криваца” психолошког преображаја, што би се дало тумачити и у светлу књижевног подтекста: наиме, однос сиромашног и гладног студента и старице евоцира причу о Раскољникову и његовом убиству бабе мотивисаном идеолошким разлозима, с тим што у овом савременом римејку класичне литарарне теме нема драстичног трагичног чина – већ се он преобликује у мотиве отуђења (недостатка суштинске емпатије) и користољубљем мотивисаног љубазног односа (старица нема потомка, дакле ни директног наследника стана). Ако је нека ситуација у садашњости или неки детаљ, предмет, кадар да нас живо пренесе у прошлост (фото-албум, кошуља, нпр.) – значи ли то да је време неподељењо и да у нама паралелно живи оно што називамо прошлошћу и савременошћу? Има ли после смрти нечег што наслућујемо, а не разумемо?
Приповедачко мајсторство аутора очигледно почива и на завидном читалачком искуству, будући да се поједине теме могу компаративно проучавати у односу на књижевне класике (филозофско поимање времена и његова психолошка димензија евоцираће нпр. компарацију с Прустом; социјална изолованост тешко оболеле јунакиње заједничка је са Маном; дијалог о двострукој удаљености лепоте стакленог цвета од природне лепоте асоцираће на Платона; психолошка уверљивост подсетиће нас на Чехова, а тема чекања на Борхеса или Бекета; љубавни троугао и издаја неминовно ће призивати Толстоја, а однос студента и старице Достојевског). Па ипак, у приповедачком смислу – нема додирних тачака: приповедање је аутохтоно и наведене читалачке евокације и асоцијације само су потврда тезе да је Марковић изабрао теме које су вечне, класичне, и које припадају сваком простору и времену, јер се тичу суштине живота и природе људског бића: сложен однос мајке и кћерке или кћерке и оца, проблем брака, трагедија после које се живот једноставно не може наставити, жудња за љубављу и погрешне везе, студирање и друштвени статус, суочавање с болешћу која нема лека или смрћу која је неминовност. Уз све то, непретенциозна а дубока размишљања о пролазности живота, о томе јесмо ли га улудо страћили и јесмо ли водили „сиромашне животе”, о љубави и браку, о издајама и у љубавним и у пријатељским релацијама, о уметности и преживљавању, о савременом потрошачком друштву окренутом ка јефтиним забавама у којем су музеји најчешће празни (о култури) – ову књигу чини и интелектуално подстицајним саговорником. Тим пре, што приповедач има поверења у читаоца и оставља му у много чему отворена питања уместо експлицитних закључака, не би ли у причу учитао и сопствена размишљања или утиснуо у њу сопствени одраз. Јесмо ли увек отварали врата иза којих је оно најбоље за нас? Јесмо ли увек бирали боље стазе? Како су наши односи са родитељима обликовали нашу стварност и утицали на наше љубавне изборе? Да ли се интензивније проживи кратко време с неким за кога знамо да одлази него што бисмо узгредно с њим живели да не знамо да је болестан? Шта се то деси те тренутак од одвођења кћеркице на рингишпил до тренутка када одрасла кћерка води дементног оца на контролу стане у истоветан додир руке у руци у истом стану у којем је време протицало за обоје? Да ли су хомосексуалност и инцест још увек табу-теме или књижевна козерија? Да ли су ове приче толико невероватне да би управо могле бити преписан живот – јер ништа није невероватније, необјашњивије, интригантније од онога што нам се управо догађа, а чега не будемо свесни до неке тзв. егзистенцијалне граничне ситуације (болест, смрт, издаја, раскид, глад)?
Пред оне којима је стало до књижевности Марковићева књига ставља и ова и бројна друга питања, причајући узбудљиве и животне приче на веома занимљив начин.„Човек треба да прати своју страст…”, каже јунак приповетке Стаклени врт – зато вас позивам да пратећи своју читалачку страст одвојите време за књигу која вас заслужује.

Подели објаву

Leave a Reply

Your email address will not be published. Required fields are marked *