Година LII · свеска 10-12 · 2018

ВЕНКО АНДОНОВСКИ (1964), ради као редовни професор књижевности на Филолошком факултету у Скопљу, а тренутно из породичних разлога живи у Крагујевцу. Један од најчитанијих романсијера и најизвођенијих драмских аутора у последњих 15 година у Македонији. Освојио је све македонске награде за прозу, драму и критику, а добитник је и међународних награда Балканика (најбоља књига на Балкану), Југра (руска награда за најбољи роман из словенских књижевности) и Кочићево перо. Прошле године је био номиниран за „Толстојеву награду“, за роман Пупак света.

ИЛИЈА БАКИЋ (1960, Вршац), српски песник, приповедач, романсијер, књижевни и стрипски критичар, уредник. Велики део његовог књижевног опуса везан је за фантастику и авангардну књижевност, нарочито сигнализам. Објавио преко двадесетак романа, збирки прича и књига песама. Живи и ради у Вршцу и Панчеву.

ЛАУРА БАРНА (1964, Јазово), приповедач, прозни писац, романсијер и есејиста. Од 1995. године објављује приче, есеје, студије, ликовне критике и стручне радове из историје уметности у домаћој и иностраној књижевној периодици (преко 270 публикованих радова); заступљена у домаћим и иностраним антологијама, зборницима, алманасима и годишњацима. Објавила је романе Протовир (2003); Невоље господина Т. или сутерен (2005); Црно тело (2007, 2010); Моја последња главобоља (2008, 2012); Четири елемента (2009); Санаторијум под белим (2009); Ђорђонеова клетва (2011); Пад клавира (2013); Црвени пресек (2015) и збирке прича Дијалог о камену (2008) и Тамо нека занимања (2010). Добитница је бројних националних књижевних награда. Њене приче и есеји преведени су на мађарски, словачки, пољски и енглески. Члан је Удружења књижевника Србије.

ЗДЕНКА ВАЛЕНТ БЕЛИЋ (1975), одговорна уредница часописа за књижевност и културу Нови живот и преводилац. Словачки језик и књижевност студирала је на Филозофском факултету Универзитета у Новом Саду. Активно се бави превођењем са словачког и чешког језика. Међу преведеним ауторима налазе се и класици словачке књижевности Винцент Шикула, Рудолф Слобода, Душан Митана, Душан Душек и бројни други. Добитница је преводилачких награда „Павел Орсаг Хвјездослав“ (2012), коју додељује Асоцијација удружења писаца Словачке и Награде за превод године (2016) Друштва књижевника Војводине, а часопис Нови живот у време њеног уређивања је добио Признање за допринос јачању српско-словачких књижевних веза (2016) од Друштва словачких писаца из Братиславе. Два пута је награђивана за поезију наградом „Розлети“ (1994. и 1997). Чланица је редакције и сарадница више листова и часописа, Друштва књижевника Војводине (Нови Сад), Клуба независних писаца (Братислава), Удружења књижевних преводилаца Србије (Београд). Приредила је више књига. Пише есеје, прозу и књижевну критику, живи у Новом Саду.

ГАВРА ВЛАШКАЛИН (1958, Зрењанин), аутор збирке прича и песама Тетоважа за њу (2012) и збирке прича У последњем тренутку (2015). Објављивао је кратке приче у књижевним часописима и зборницима у земљи и иностранстру. Члан је Удружења књижевника Војводине, редовни члан Матице српске у Новом Саду. Живи у Зрењанину.

ЛЕЛА ВУЈОШЕВИЋ (1966, Београд), дипломирала је социологију на Филозофском факултету у Београду. Учествовала је у бројним истраживачким пројектима и научним скуповима у земљи и иностранству. Објавила је две монографије и пар десетина научних, стручних и публицистичких текстова из области социологије, феминизма, културне историографије и универзитетске проблематике. Живи у Крагујевцу и ради у Центру за научноистраживачки рад САНУ и Универзитета у Крагујевцу.

ЈОВАНКА ВУКАНОВИЋ (1948, Плавно), дипломирала је на Филозофском факултету у Задру, одсек за француски језик и југословенске књижевности. Објавила је четири збирке песама: Просторне вертикале, Ко те за кућу пита, Погрешно третирани случајеви и Отићи. Ауторка је две књиге есеја и приказа: Вријеме стиха и Наслови. Приредила је антологију Пјесникиње Црне Горе 1970 – 2015. Припрема за штампу нову збирку песама, под називом На пола пута.

АНА МАРИЈА ГРБИЋ (1987, Београд), српска песникиња, цртач поетских стрипова и илустратор својих и туђих песама. Студирала је Филолошки факултет у Београду, смер српски језик и књижевност са светском књижевношћу, магистрирала на српској књижевности. Оснивач је и координатор песничке групе АРГХ и ментор креативног писања. Објавила је збирке песама Да, али немој се плашити (2012),
Венерини и остали брегови (2014) и Земља 2.0 (2017), приредила књигу Идоли и последњи дани (2018). Дела су јој превођена на пољски, енглески, македонски и мађарски језик. Члан је Српског књижевног друштва.

ИВАНА ГОЛИЈАНИН (1995, Сарајево), дипломирала на Филозофском факултету у Сарајеву на одсеку за Компаративну књижевност и библиотекарство. Тренутно је на завршној години мастер студија на истом одсеку. Објавила је есеје о позоришту и филму, као и књижевне приказе у часописима за културу и књижевност Живот и Босанска вила. Ауторка је драмске адаптације на наш језик приче о Карађозу Чаробна лампа Џенгиза Озека која се изводи у Позоришту младих Сарајеву.

МИЛАН ГРОМОВИЋ (1988, Чачак) је студент докторских студија српског језика и књижевности на Филозофском факултету у Новом Саду, где је ангажован као истраживач-приправник на Катедри за српску књижевност. Пише поезију, прозу, есеје и критику. Објављује у периодици и на литерарним сајтовима и блоговима. Аутор је књиге научних есеја Записи из студентског дома, Према есејима о књижевности (2014). Приредио је избор из поетског стваралаштва младих чачанских песника У армираним слоговима (2018).

ЂОРЂЕ М. ЂУРЂЕВИЋ (Крагујевац, 1974), докторанд србистике на Филолошко-уметничком факултету у Крагујевцу. Мастерирао на Филолошко-уметничком факултету са темом Фигура анђела у српској књижевности. Учествовао је на два међународна научна скупа, објавио је пет научних радова, циклус песама, као и превод алтермодернистичког манифеста Николаса Буриоа са енглеског језика. У два наврата боравио је на Универзитету у Вроцлаву као студент мастер студија. Поље његовог научног интересовања су еротолошки и теопоетички аспекти (српске) књижевности.

ГОРДАНА ЈОЦИЋ (1963, Крагујевац), новинар, одговорни уредник Радија „Златоусти“. Објавила је књигу Питома Лоза (2004) о задужбинама и задужбинарима у Крагујевцу у другој половини XIX и првој половини XX века. Живи од писања у Крагујевцу…, али, не сваког дана.

ЈУЛИА КАПОРЊАИ (1966, Врбас), песникиња. Објавила збирке поезије Живи чвор (2002) и Бело сунце (2005). Живи у Новом Саду.

ДАНИЈЕЛА КОВАЧЕВИЋ МИКИЋ (1971), завршила је основне академске и мастер студије на Филолошком факултету у Београду (Српски језик и књижевност са општом књижевношћу). Ради као просветни саветник Министарства просвете, науке и технолошког развоја у Школској управи у Чачку. Аутор је бројних акредитованих програма обука за наставнике и ментор при Регионалном центру за таленте у Чачку. Књижевнокритичке текстове повремено објављује у периодици, а објавила је студију Критичка (не)сагласја Славка Гордића (2014).

ТАЊА КРАГУЈЕВИЋ (Сента, 1946). Дипломирала и магистрирала на Филолошком факултету у Београду. Објавила је преко двадесет песничких књига и неколико књига есеја о поезији. Добитник је бројних награда, за укупан песнички рад и допринос српској поезији награђена је наградом “Десанка Максимовић”, 2015. Заступљена је у више значајних светских антологија. Објављене књиге њене изабране поезије: Стаклена трава (2009), ружа одиста (2010), Седам песама на седам језика (2012), изабране песме са преводима на енглески, француски и шпански Сећање свиле (2015).

МИЛЕНА Ж. КУЛИЋ (1994, Бачко Добро Поље), дипломирани филолог. Добитница награде „Боривоје Маринковић“ за 2015. годину. Члан редакције Билтена Стеријиног позорја (од 2016. године). Једна од уредница часописа за културу и уметност КУЛТ (casopiskult.com). Интересује се за теорију драмских и позоришних уметности, позоришну критику и историјску театрологију. Пише поезију, позоришну и књижевну критику и есеје, објављује у периодици. Објављена књига: Лет Минервине сове: огледи о позоришној уметности (2017).

БОРИС ЛАЗИЋ (1967, Париз), доктор славистике. Пише поезију, прозу, есеје и критику, преводи са француског, енглеског као и на француски. Књиге песама – Посрнуће (1994), Океанија (1997), Запис о бескрају, са Гораном Стојановићем (1999), Псалми иноверног (2002), Песме лутања и сете (2008), Орфеј на лимесу (2012), Капи сласти (2013) и Канонске песме (2016); књиге путописне прозе и есеја – Белешке о Аркадији (2000), Турски диван (2005); Врт заточеника – упоредне студије из девете уметности (2010); романи – Губилиште (2007; 2018), Панк умире (2013). Приредио и превео антологију поезије старога Мексика Лептири од опсидијана и жада (2010; 2016). Као слависта, десет година је предавао на француским Универзитетима Лил 3, Париз-4 Сорбона, Иналко. Приредио и превео на француски Његошеву Лучу микрокозма P. P. Njegoš, La lumière du microcosme (2000; 2002; 2010) и Горски вијенац, P. P. Njegoš, Les lauriers de la Montagne (2018); антологију савремене српске поезије Anthologie de la poésie serbe contemporaine (2010), као и антологију српске средњовековне поезије Аnthologie de la poésie serbe médiévale (2011). Члан редакције следећих часописа: Дијалог, Париз (1997-2000); Књижевна реч (2001/2002); уредник је академског сајта-лексикона serbica.fr од његовог оснивања (2011-). У оквиру тог пројекта објавио одредницe као и препевe референтних дела, између осталих Венцловића, Стојковића, Мушицког, Његоша, Јакшића, Костића, Змаја, Диса, Драинца. Члан је Друштва књижевника Војводине, као и Института за Упоредну књижевност Универзитета у Ници Софија-Антиполис. Живи у Ници.

МИРАШ МАРТИНОВИЋ (1952, Краље код Андријевице) је објавио књиге песама Мит о Трешњи (1974), за коју је добио књижевну награду „Лазар Вуŗкови“, Молитве мраву (1985), Кругови у пијеску (1991), Зима с Мандељштамом (1994) и Табула смарагдина (1997). Своје прво прозно дело, роман Јеретик, Мартиновић је објавио 1983. године. Уследило је преко десет романа. Његова књига Путеви Превалисе објављена је 2001. године у Италији под насловом Pietre di Montenegro (Камење Црне Горе). Добитник је бројних награда, поред италијанског превођен на хебрејски, албански и турски језик. Живи у Херцег Новом.

МИЛА МЕДИГОВИЋ СТЕФАНОВИЋ (1948, Подгорица), књижевни критичар, есејиста и историограф. Дипломирала и докторирала на Филолошком факултету у Београду, а у Новом Саду магистрирала. Радила као професор и библиотекар – директор Народне библиотеке „Вук Караџић“ 1995-2001. Објавила монографије: Невеста у свадбеном кругу (1995), Народна библиотека у Крагујевцу 1866-2004 (2005), Јагодинско библиотекарство 1851-2011 (2011), Урамљена љетовања (2013), Бршљан уз кућу (2013) и Сањиви свет од месечине (2016). Поводом 100 година од рођења Михаила Лалића приредила са Р. Ивановићем књигу Михаило Лалић – Међуратно књижевно стваралаштво, 1935-1941 (2014). Као сарадник у пројектима САНУ и Универзитета у Крагујевцу, последњих година истражује музички живот Крагујевца 1835-1950. Живи, чита и пише у Београду и Петровцу на Мору.

БОРЈАН МИТРОВИЋ (1990, Сарајево) основне и мастер студије србистике завршио је на Филозофском факултету Универзитета у Источном Сарајеву. Тренутно је ванредни студент историје умјетности на Филозофском факултету у Сарајеву и студент докторских студија на Филолошком факултету Универзитета у Београду – модул Српска књижевност. Објавио је више научних радова, есеја, приказа и новинских текстова у зборницима и часописима, те учествовао на научним скуповима у Републици Српској, Србији, Хрватској и Румунији. Боравио је на студијским програмима у Грчкој и Руској Федерацији. Служи се енглеским, грчким и руским језиком.

МИЛАН МИЦИЋ (1961, Зрењанин). Доктор је историјских наука. Аутор је тридесет и две књиге из историографије, историјске есејистике, документарне прозе, кратке прозе и поезије. Објавио је књиге прозе Месец од венецијанског сапуна (2013), Код живахног огледала (2014), Списак сеновитих имена (2016). Добитник је књижевних награда за кратку прозу „Стеван Сремац“ (Ниш, 1999), СКПД „Просвјета“ Шамац (Шамац, 2011), „Милован Видаковић“ ( Будимпешта, 2014), „Вукашин Цонић“ (Лесковац, 2014, 2016), „Андра Гавриловић“ (Свилајнац, 2015). За збирку кратких прича Месец од венецијанског
сапуна награђен је 2014. године књижевном наградом Андрићева стаза СКПД „Просвјета“ Републике Српске. Живи у Новом Саду.

МАРИЈА МИЏОВИЋ (1960, Земун) је дипломирала на Филолошком факултету у Београду, на групи југословенске књижевности са класичном филологијом. Године 1980. добила је прву награду за поезију на Југословенском фестивалу поезије младих у Врбасу.
Објавила је две збирке песама: Београдска сиротица (1997) и Полудраги (2010). Објавила је књигу Друга страна медаље (2009) поводом Универзијаде, о допингу као културном и спортском феномену. Више од три деценије бави се писањем о индустрији књиге и књижевним феноменима. Била је уредница Књижевног магазина. Објавила је збирку прича Екстазе (2015). Заступљена је у изборима и преводима српске поезије и прозе.

ВЕЛИМИР МЛАДЕНОВИЋ (1989), завршио је студије француског језика и књижевности на Филозофском факултету у Новом Саду. Одбранио је мастер рад из француске књижевности под називом Тема рата у новелама Веркора, Арагона и Емеа. Објавио је драмски текст Други поред мене (2014) и уредник је збирке прича посвећене стогодишњици Великог рата Приче бола и поноса (2014). Добитник је Светосавске повеље града Смедерева (2013) и награде магазина Hello за личност године (2015). Био је стипендиста Факултета за странце у Перуђи 2012, а од 2017. године стипендиста је владе републике Француске за докторске студије из француске књижевности на Универзитету у Новом Саду и Поатјеу. Члан је истраживачке лабораторије „Forell“ при Универзитету у Поатјеу. Области интересовања везане су му за француску књижевност деветнаестог и двадесетог века, рат у књижевности, као и за савремену француску књижевност.

ЈЕЛЕНА С. МЛАДЕНОВИЋ (1984, Крушевац), докторандкиња филологије на Филозофском факултету Универзитета у Нишу, где ради као асистенткиња на Департману за српску и компаративну књижевност. Област ужег интересовања – српска књижевност ХХ века, односно савремена српска књижевност. Учесница је бројних научних скупова у земљи и иностранству. Објављује радове у научним часописима и зборницима. Живи у Нишу.

СТЕФАН ПАЈОВИЋ (1989, Чачак) је у родном граду завршио основну школу и Гимназију, а основне академске студије Енглеског језика и књижевности на Филолошко-уметничком факултету у Крагујевцу. Мастерске студије из исте области (књижевни модул) завршио је на Филозофском факултету у Новом Саду. Октобра 2017. године докторирао је на истом факултету на тему „Поетска топонимија Шејмуса Хинија“, под менторством проф. др Зорана Пауновића. Током маја и јуна 2017. године био је гостујући преводилац на Универзитет у Тринитиу Даблину, у Републици Ирској. Редовно учествује на научним конференцијама и објављује радове у научним часописима, Држи јавна предавања. Живи у Новом Саду и Чачку.

ЛИЗА РИЖНИКОВА, свршена студенткиња француског и шпанског језика и књижевности из Летоније. Два пута, током универзитетских година 2012/13. и 2015/16. студирала на Филолошком факултету у Београду у оквиру програма за размену студената. У Београду је, паралелно са студијама француског и шпанског, учила српски језик и бавила се истраживањима из области компаративне књижевности и лингвистике.

ВЛАДИМИР СТЕФАНОВИЋ (1981, Крагујевац). Завршио је средњу Економску школу у Крагујевцу и Филозофски факултет у Београду. Објавио је афоризме у часописима Суштина поетике, Крило и електронском часопису за сатиру и хумор Етна. Објављује есејистику и књижевне приказе у новосадском електронском часопису Рез. Са групом глумаца-аматера реализовао је две позоришне представе: Изневерени (по мотивима Чеховљеве приче Ветропр, где је урадио драматизацију и режију) и монодраме Где је тачка? (у којој је учествовао као глумац и сарадник у режији). Пише песме, приче, афоризме и есеје.

АЛА ТАТАРЕНКО (1962, Могилив − Подиљски, Украјина) – слависта, преводилац, есејиста, књижевни критичар. Редовни професор, управник Катедре за славистику Универзитета „Иван Франко“ у Лавову (Украјина), где предаје Српску и Хрватску књижевност, као и Постмодернизам у словенским књижевностима. Бави се историјом словенских књижевности, питањима украјинско-словенских културних веза. Аутор књига: Место сусрета: огледи о српској прози (Српски ПЕН центар, Београд, 2008), У зачараном троуглу: Црњански, Киш, Пекић: есеји и студије (Матична библиотека „Светозар Марковић“, Зајечар, 2008), Поетика форме у прози српског постмодернизма (Београд: Службени гласник, 2013), Из чиста немира: читања (Београд: Завод за уџбенике, 2013), као и монографије Поетика форми в прозі постмодернізму (досвід сербської літератури) (ПАІС, Львів, 2010). Добитница је Повеље Удружења књижевних преводилаца Србије (2011), награде Српског ПЕН-центра која се додељује најбољем страном преводиоцу српске књижевности (2015) и Повеље захвалности Филолошког факултета Универзитета у Београду (2015). Члан је Српског Књижевног Друштва и Удружења књижевних преводилаца Србије, као и Украјинског ПЕН-центра. Живи у Лавову.

МАЈА ЏАМИЋ, дипломирани професор шпанског језика и књижевности, са активним знањем енглеског и руског језика. Године 2015/16. на мастер студијама шпанског језика детаљније проучавала технике писаног и усменог превођења. Заљубљеник у хиспанску музику и уметност, посебно позоришну и филмску.

РАДИВОЈ ШАЈТИНАЦ (1949, Зрењанин) пише поезију, прозу, књижевну и ликовну критику, преводи с руског и енглеског, бави се драматургијом. Објавио преко десет песничких књига, више од петаест књига прозе и три књиге есеја. Превођен, добитник бројних награда.

НАДА АШОЊА УСАНОВИЋ (1979, Котор), дипломирала је на Одсеку за славистику Филозофског факултета у Новом Саду, где је и запослена. Ради као библиотекар и бави се превођењем.

Подели објаву

Leave a Reply

Your email address will not be published. Required fields are marked *