lamisil tablets side effects where can i purchase diflucan sporanox birth control how long does nizoral take to work clotrimazole-betamethasone (lotrisone) cream can you drink alcohol while taking lamisil

Гавра Влашкалин
СРЕБРНА ЉУБАВ

Напорна радна недеља завршила се пословним ручком у ресторану у ужем центру града. Као и обично, пуно приче, мало реченог, још мање урађеног. Уз руковање, наше друштво напушта ресторан.
Гледам у велики зидни сат. Тачно је 17 часова. Седам у аутомобил, опуштам кравату, палим мотор и напуштам паркинг. Излазим у малу бочну улицу, из које скрећем лево. На раскрсници, после двадесетак метара, укључујем се на широки булевар. Постајем део саобраћајног колапса, ланца непрегледне колоне аутомобила и тролејбуса, који споро, у прекидима, преваљују део по део пута, уз пригушену буку мотора, покоји бректај ауспуха. У средњој сам траци, провлачим се крај возила с леве и десне стране, али ме она, недуго затим, поново сустижу. Покушавао сам да се због тога не нервирам. Често ми је и полазило за руком.
Суво, прохладно новембарско предвечерје превукло је сивило преко свега. Осећам како нервоза, ипак, почиње да ме нагриза. Радна недеља некако и прође без ње, али петком у ово време она се увек јави. Трудећи се да умирим мисли, усмерио сам поглед напред, кроз кристално блиставу шофершајбну, преко горњег дела волана и врхова прстију на њему, завучених у меке, црне кожне рукавице за вожњу. Осећам замор дана на себи. Дана тешког од свих нас који се овде развлачимо по асфалту, преливени сабласно хладном светлошћу градске расвете и њених неона, помешаних с лаком, млечнопрозирном измаглицом у покрету. Колона се зауставља. Лагано се покреће. Па опет стаје.
Мали, сребрни рено се укључује у моју траку. Кроз његово задње стакло посматрам девојку плавичасте косе, која седи на месту сувозача и окреће главу налево. Нагиње се к возачу и љуби га, ослањајући свој мали длан о његов образ, милујући га благо својим танушним прстима. Посматрам јој профил: правилно обликован нос, с нешто израженијим ноздрвама, крхко лице, беле пути. Примећујем дискретан сребрнасти блесак мале минђуше у њеној левој ноздрви.
Возила су поново у покрету. Не задуго. Опет застој. Не обазирући се на то, она наставља своју умиљату игру. Возач се благо окреће к њој, прихватајући нежно, меко додир њених усана. Његову главу не видим од капуљаче, оивичене црним крзном тамнозелене шушкаве јакне, само назирем крајеве црне косе, који се стапају с чупавим крзном капе.
Стојимо на семафору. Црвено је и још сам иза њих. Опет се љубе. Гледајући их, почињем добро да се осећам, заборављајући на умор и напетост због гужве. Лагано припијање њихових усана покреће у мени благост какву давно нисам осетио. Нису то само пољупци. То је спој утроба преко топлог даха, који се меша на уснама. Мазна нежност.
Дуго сам сâм. Осећам како ми наједном навиру сећања о једној давној блискости. Присности која ме никада није напустила. Сандра. Да не бих мислио на њу, дозволио сам послу да ме зајаше. Скот је он велики, зна са мном и не пушта ме.
Зелено светло се пали и сви крећемо. Осећам нагон да штитим ова два бића испред себе. Не дозвољавам да им било ко са стране поремети приврженостост, ушушкану у том скученом простору. Господарим између бочних белих трака на асфалту, не дозвољавајући да ме тролејбус, који је све насилнији, потисне. Пружам руке напред, скроз до бокова њиховог возила. Грлим их. Не дам их. Хоћу још да гледам како се воле, како се узимају, предају једно другом. Не желим да их пустим, не могу да дозволим их изгубим. Потребна ми је та љубав. Дубоко осећам њихове пољупце, који су блеснули и заљуљали се у мени, избављајући ме од наталожене чамотиње. Спокојан сам и задовољан.
Желео бих да видим како изгледа тај срећник до ње. Искористивши прилику, пребацујем се у леву траку. Убрзавам и возим паралелно с њима. Гледам у њихова кола, у њих. За воланом седи девојка црне косе, нешто старија од девојке беле пути. Посматрам их обе. Тихе, скромне, на први поглед – неприметне. А тако блиске међусобно. Тиха страст из сребрног реноа прелива се у мене. Префињена чулност те две душе појачава ми емоције. Нежна енергија из њихових бића растапа се у мени, будећи затурену жељу: да волим.
У сребрном возилу љубав је причала своју причу. Возио сам једно време паралелно с њима, па сам их пустио да одмакну. Црнка је укључила жмигавац и скренула десно. Додао сам гас и продужио.

(Човек у Венду)

Leave a Reply

Your email address will not be published. Required fields are marked *