nizoral for acne on face price lotrisone how to use lotrisone cream for yeast infection does diflucan cause diarrhea sporanox a cosa serve nizoral skin fungus

Велимир Младеновић
ЈОШ ЈЕДНА КЊИГА О КАМИЈУ

Јасмина Ахметагић: Књига о Камију – поетика мере
Дерета, Београд, 2017.

Признатa познаватељка историје и теорије књижевности, Јасмина Ахметагић, ауторка неколико значајних књига – од којих ћемо овде навести само награђене: Приповедач и прича (за коју је ауторка добила награду Никола Милошевић 2015. године), Антички мит у прози Борисава Пекића (2001), као и Невидљиво збивање: православна духовност у прози Григорија Божовића (2012) – објавила је и важне студије о ауторима из светске књижевности, као што су Књига о Достојевском, болест прекомерног сазнања (2013), а прошле године и студију о француском нобеловцу Алберу Камију, једноставног назива Књига о Камију – поетика мере.
Књига коју је ауторка окарактерисала као критичко-теоријско дело, подељена је на пет делова којима су придодате уводнa белешкa и завршнa реч. Већ у самом уводу Ахметагић наводи да ће најуспелије Камијеве романе Пад и Први човек, збирку прича Изгнанство и краљевство, драму Праведници и есеј Побуњени човек тумачити паралелно како би осветлила најважније моменте Камијеве поетике, док ће роман Странац тумачити засебно. Ауторка напомиње да немају сва ова дела исту заступљеност у студији, роман Први човек је само поменут, док тумачење Странца представља окосницу саме књиге. Зато се књига може разумети и тумачити само ако се посматра као целина, јер ако чинимо супротно или издавајамо поглавља – нећемо до краја разумети зашто се ауторка враћа на већ цитирана и поменута Камијева дела, а све у циљу да прикаже оно што дела овог аутора чине аутентичним, новим и посебним у овом времену. Због оваквог приступа проблематици, ауторка ће за своју студију рећи да „вредност књиге расте са пажљивошћу евентуалног читаоца (…)“ (4).
Први део студије насловљен Странац подељен је на четири дела: Право и правда, Безосећајно или невербално?, Жртва животне филозофије, Концепт личне вредности и у њему нас ауторка упознаје са овим Камијевим романом, који не престаје да заокупира проучаваоце књижевности. Ауторка нас упознаје са симболиком и значењем наслова, стилом приповедања, односима међу ликовима, наводећи разне тумаче овог књижевног дела. За Камијевог јунака ће рећи да нема јасно животно усмерење, и у даљем тексту позиваће се на Соларово психолошко тумачење Странца, а и на остала психоаналитичка тумачења по којима је Странац виђен као нови Едип, човек потиснуте хомосексуалности, као човек који се у свему понаша супротно очекивањима, без амбиције и било каквог животног усмерења. У делу Право и правда ауторка евоцира сведоке позване на Мерсоово суђење, описује њихов однос према оптуженом и питања која му судија поставља, а која подразумевају да је оптужени исти као и сви остали људи. Тужиоца је ауторка представила као лика који гаји предрасуде према Мерсоу, јер некога ко одбаци религију судија види као злочинца. Ахметагић описује Мерсоово емотивно стање, интерпретира га као књижевног лика који не говори о осећањима. Читаоци не знају како се осећа и све оно што главни јунак доживљава у другом делу романа јесте чиста реалност. Овакво тумачење је изузетно важно, јер доноси један нови поглед на Странца заједно са Камијевим делом Размишљања о гиљотини из 1957. године, које започиње тако што је Мерсоов отац присуствовао јавном погубљењу човека који је починио велики и гнусан злочин. Ахметагић инсистира да покаже Камијев став о Мерсоу, истичући да је он једини Христ којег човечанство заслужује. Ауторка тумачи Мерсоа као јунака који не препознаје своја осећања због живота какав је водио, а његово спавање види као спонтану одбрану од потенцијалних негативних садржаја. Његов исказ о Богу веома је прецизан, рећи ће да у Бога верује, а када је приморан да о томе говори, он ће рећи да нема потребе себи то питање да поставља. Две важне теме: да ли је Мерсо жртва своје животне филозофије и да ли је Мерсо једини Христ којег наше човечанство заслужује, биће елабориране у овом поглављу. Слика света, пак, у Странцу је обликована кроз узајамну зависност ликова, како лепо примећује ауторка, али не на један класичан начин, као у реалистичним романима. Начин приповедања у првом лицу открива нам карактер јунака, а Бог је, према ауторкиним речима други човек и други људи, што се може јасније видети у Камијевим потоњим делима. Ауторка истиче да концепт личне вредности није био дефинисан нити развијен у тренутку када је роман Странац објављен. То је један нови концепт вредновања себе на основу личних ставова и постигнућа. Камијев јунак, како истиче ауторка, постављен је насупрот свог друштвеног окружења и у најширем контексту гледано, он је лишен концепта личне вредности. То је јунак који живи од данас до сутра, окупиран тренутним сензацијама, расположењима и нагонима, он је једноставно човек без планова и очекивања.
У другом делу студије под насловом Време и модерна парабола: Пад, ауторка испитује феномен времена, који иако у вези са семантиком романа, није добио довољно простора код Камијевих проучавалаца. Истичући да је исповест главног јунака Кламанса растегнута на пет дана и да је цео роман исприповедан кроз Кламансову нарацију – све што он говори о себи једнако је удаљено од кобног догађаја о ком приповеда и који је у његовом животу добио гранични карактер, због чега цео наратив добија утисак темпоралне циркуларности. Својим приповедањима о прошлим догађајима којима је сведочио, главни јунак романа Пад придодаје митски карактер. Управо је те паралелизме некад и сад објаснила Ахметагић тако да они само површно дотичу димензију времена, као и да је њихов опсег много већи, на шта нас упозорава стварно/нестварно које се протеже на време и простор. У овој се студији зато јасно разликују два временска плана које ауторка именује као: безвременост – нешто што је познато Кламансу у роману Пад и што се мора разликовати од ванвремености, јер je главни јунак обузет осећањем нестварности и лишен нечег важног, и временост – која је неименована, али коју препознајемо као позитиван пол јунаковог темпоралног конструкта. Тако симболични карактер времена и библијски подтекст у роману битно утичу на уобличавање исповедног наратива и зато је читаоцима тешко да утврде шта припада искуству самог јунака, а шта животу његових ближњих.
Трећи део студије под насловом Ћутање и поглед с Балкона у прози Албера Камија почиње констатацијом да је ћутање као феномен у Камијевом опусу велика филозофска, аутобиографска и поетска тема, јер је ћутање као такво предуслов личне среће код Камијевих ликова, још од првог написаног романа Срећна смрт па све до Првог човека. Камијева поетика мере, како је дефинише Ахметагић, представља дивљење античком култу, духу и идеалима и огледа се „у вештини да централне проблеме од којих гради и иначе сведене фабуле остави неексплицитираним а да не умањи, већ напротив – увећа драматичност дела.“ (93). Ауторка објашњава да је Камијев став о томе да су најбоља дела она у којима се мало говори, потврђен у пракси у Камијевој поетици. Тако Мерсо из Срећне смрти постаје Мерсо у Странцу, док су романи Странац и Пад потпуно лишени нарације. Мерсо је лик који не чује унутарњи глас, а јунакова везаност за мајку је током интерпретације на суду прекинута управо тишином. Код Клеманса имамо, пак, вртлог речи, замагљене границе реалности и фикције, али успостављене су и границе самог приповедача. У функционалној аутобиографији, како је првобито замишљен роман Први човек, Ахметагић ће тишину интерпретирати као језик истинске љубави, јер управо јунак одраста у тишини родитељске љубави. Камијеви јунаци налазе се између одговорности према себи и одговорности према другоме, а својим избором требало би да потврде људскост којом управња мера – али у томе не успевају.
Четврти део студије носи назив Хетеротопије и телесно тумачење простора у Изгнанству и краљевству и анализира пет Камијевих прича повезаних у целину под називом Изгнанство и краљевство. Ауторка подсећа да је још у самом предговору те књиге Ками објаснио шта представља изгнанство – егзил, као стање духа, у коме нас ништа не очарава, где је све познато и краљевство као време и простор интензивног и слободног живљења. Ауторка истиче просторну димензију ове збирке прича, као и да је управо та димензија навела критичаре, много пре ње да говоре о том феномену. „Ако су збивања у Куги могла бити смештена у било који географски оквир, а Мерсо није примећивао колонијалну стварност Алжира, она је у Изгнанству и краљевству у некој мери дефинишућа за јунаке (…)“ (116). Наводећи како су јунаци ове збирке у ситуације уведени без своје воље, изузев Јоне који је у Паризу и Ивара, који је близу мора, просторна карактеризација ликова је у функцији и психолошке карактеризације. У Изгнанству мотивација изолованости јунака превазилази психолошку раван, а код Камија је конкретан физички простор у функцији односа међу ликовима и у тој репрезентацији простора огледају се друштвени процеси. Путовање представља, како су и пре Ахметагић указали књижевни истраживачи, нешто што много утиче на заплет и судбину јунака. Како би путовали, ликови користе различита превозна средства и њихово кретање је отежано, јер они не усклађују личне потребе и економске услове. Путовање код Камија има дубљи смисао и указује и на преображај самих ликова; међутим, ауторка ово Камијево дело повезује и са религијским контекстом и истиче како човек и до оностраног мора доспети само уз помоћ оног другог и зато је кључна реч ове збирке новела – солидарност, а краљевство настаје и нестаје само деловањем других. У даљем тексту, ауторка анализира све новеле почевши од Прељубнице. Инсистирајући на библијском контексту и тумачењу ових новела, Ахметагић метафору краљевства види као солидарност и заједништво и као „испуњење архетипског сна о срећи и миру човечанства“ (138), и овај проблем актуализује кроз проблем данашњих перцепција граница и осталих проблема везаних за идентитет. Камијеви ликови попут Дари, Жанина и д’Араст не искључују друштвене норме и то им је последица психолошке изолације; њихови предуслови су индивидуализам – као слобода у свету, о чему Ками пише и у Срећној смрти.
Како је наведено у уводној речи, последњи део студије, који носи наслов Албер Ками и Данило Киш, не треба да нас збуни, јер ауторка жели не само да представи компаративну анализу Камијевих и Кишових дела већ и да приближи Камијева размишљања о револуцији и побуни, и пружи једно другачије читање Побуњеног човека од оног на које смо навикли. Ахметагић Камија приближава Кишу, истичући да (због некохерентног дискурса, мешања жанрова у роману Пад) Ками припада постмодернистима и зато га доводи у везу са Кишом. Оно што ову студију чини заиста посебном и занимљивом јесу и остале паралеле између ова два аутора: чињеница да су Камијево и Кишово дело оријентисани на истраживање феномена зла, али оно што спаја ове ауторе јесте и борба против тоталитаризма. Интересантно је да Ахметагић и у биографијама ових аутора види сличности: Камијев отац погинуо је на Марни, Кишов у Аушвицу, животи обојицe обележени су великим сукобима – Камијев Алжирским ратом, а Кишов Другим светским ратом, и, на крају, прерана смрт чекала је обојицу. Сама сахрана и постхумна тумачења дела ових писца која су изазивала полемике у француској и српској култури, ауторка такође наводи као заједничке особине. Што се тиче саме поетике, објашњавајући читаоцима где све има сличности између Камија и Киша, ауторка ће кренути од општег ка појединачним тумачењима и навешће да су префињени стил, језгровита мисао и кратка реченица – одлике оба аутора. Она прави паралелу између Побуњеног човека и Гробнице за Бориса Давидовича, јер су револуционари и однос добра и зла главне теме ових романа. У Камијевом делу дивимо се револуционару Каљајеву који одлаже убиство јер су се у колима налазила деца. За појам револуције Ахметагић ће рећи да она мора са собом да носи насиље и да њу покрећу политика и идеологија, и као таква противна је животу; побуна, која се позива на неку вредност, стоји на страни живота. Ауторка наводи друга тумачења Кишовог дела која Невског виде као моралну парадигму револуционарне жртве. Занимљиво је и пажљиво читање Ахметагић и проналажење сличности у завршецима романа Куга и Пешчаник.
Теоријска и критичка дела на која се ауторка позивала при тумачењу појединих делова у својој студији односе се на велики број домаћих и страних аутора чија су дела преведена на српски језик. Примећујемо да је коришћен велики број извора на енглеском језику, али да оригинална дела на француском језику нису консултована. То свакако не умањује вредност ове студије за коју можемо да кажемо да је изузетно важна за српске читаоце, проучаваоце француске књижевности, али и студенте. Свакако највреднији део студије посвећен је компаративној анализи Камија и Киша и представља важно тумачење које нам доноси много нових информација за обе књижевности. Ово су уједно и главни разлози због којих сматрамо да би тај део посебно требало превести и на француски језик.

Подели објаву

Leave a Reply

Your email address will not be published. Required fields are marked *