Борјан Митровић
О, СЛАТКО МОЈЕ ПРОЉЕЋЕ

Путопис из Грчке

Вишемјесечна киша и тмурно вријеме (јер код Грка ваљане, сњежне и романтичне зиме готово да и нема) нагнали су ме да се, чим су слободни дани око Васкрса то допустили, запутим из брдима окружене Јањине ка бијело-плаветном грчком југу. Пред полазак за Атину купујем часопис Вима, уз који овом приликом долази и поклон-књижица са службама Страсне седмице. Да, Велика је недјеља, и већ цијела земља одише атмосфером надолазећих благих дана. Аутобус је пун студената који се из јањинских домова и мензи пребацују у родитељске куће, вјероватно пуне празничне топлине и укусних јела са вазда богате грчке трпезе. Листам часопис и књижицу у којој готово ништа не разумијем (штампана је оном редакцијом вишеслојног грчког језика која се још увијек користи у цркви), те почињем размишљати о Грцима и вјери. На то ме, осим штива које држим у рукама, наводе и иконице окачене крај возачевог сједишта, покоја старија особа у аутобусу која се крсти када год прођемо покрај неке цркве, али и безбројне капелице са иконама и непрестано ужеженим кандилима, постављене дуж свих грчких друмова, па тако и на овом путу од Јањине ка Атини.
Тешко је рећи, ако о томе уопште има смисла и говорити, да ли су данашњи Грци, међу другим православним народима, нарочито побожни. У односу на остале европске православце, Грци нису били под комунистичком влашћу, а и сами грчки комунисти нису имали негативан однос према цркви. Хришћани од првих вијекова, увијек доминантни у оквиру православне јерархије, без великих дисконтинуитета, Грци су веома много везани за хришћанско насљеђе. Њихову свакодневицу испуњава мноштво фраза и израза који имају хришћански наратив као подтекст. И када псују, и када пореде и када се метафорично изражавају, Грци се ослањају на ову традицију. С друге стране, они су деценијама, макар и без праве економске основе, живјели у изобиљу, под окриљем Европске уније, тако да се чини да је многе од њих, за разлику од балканских и источноевропских православаца, захватила својеврсна пострелигиозна самодовољност. Иако међу Грцима, особито младима, за ових неколико мјесеци колико сам међу њима, нисам могао често примијетити вјерски жар који се сусреће код неофита по бившим социјалистичким републикама – грчка везаност за хришћанску традицију, за цркву и вјерске обреде и прославе, те присутност свега тога у грчкој свакодневици, усуђујем се рећи, превазилази све друге православне земље.
У Атини сам чврст у накани да искористим књижицу коју сам добио уз новине. Иако ми је јасно да ми у процесу учења грчког језика службе Велике седмице, добрим дијелом неразумљиве и самим Грцима, неће много помоћи, одлучујем да и сам присуствујем богослужењима Великог четвртка и Великог петка. Наравно, свака посјета цркви има и своју личну, духовну димензију, али овог пута нарочито ме привлачи слика грчке прославе, боље речено, спомена оних великих претпасхалних дана. Иначе, Васкрс је у Грчкој много значајнији празник од Божића. За потомке паганских народа сјевера, па и за Балканце попут Срба, чини се да Божић игра претежнију улогу. Код Грка пак васкрсење је центар циклуса. То се види и по томе што су Грци, када је Божић у питању, широм отворили врата западним обичајима (јелка, ћурка, Деда Мраз), док им је Васкрс остао потпуно аутентичан.
Велики је четвртак и управо сам се обрео на злогласној Омонији, једном од централних градских тргова, познатом по етничком и расном шаренилу, гужви, продаји наркотика, проституцији и другим пратећим појавама. Претходно сам цијели дан шетао по граду и испијао кафе, што у кафетеријама, што ходајући, опонашајући тако Грке који то нарочито упражњавају. Каткад ми се учини да је кафа нека врста грчке инфузије, на коју се, у ходу, сламчицом прикључују. Седам је сати поподне. Вољан да разговарам са Грцима, не ослањам се на интернет, већ човјека који ради на киоску (грчком киоску, том микрокосмосу о којем је Жак Лакаријер, у свом Рјечнику заљубљеника у Грчку, посветио читаву једну одредницу) питам за неку оближњу цркву. Упути ме на један од излазних булевара. Убрзо се налазим пред дивним храмом Светог Константина и Јелене, отменим остварењем грчког неокласицизма, у чијој близини је и Национални театар, па заједно одају лијеп и свијетао утисак, стидљиво наговјештавајући да је ово некада, све су прилике, била аристократска четврт.
У цркви се окупља народ. Већ пет мјесеци сам у Грчкој и у неколико наврата залазио сам у цркве током недјељних богослужења. Међу вјерницима обично доминира трећа генерација. Међутим, овдје, на Велики четвртак, видим доста младих људи. Долазе лежерно, неко прије почетка службе, неко касније, неко тек пред крај. Сви у цркву улазе као у своју кућу, да не кажем собу, сасвим природно, без биготног страха и прилагођених покајничких израза лица, који се могу примијетити у неким другим земљама. Отварају књижице и прате јеванђелске одломке који говоре о Христовим страдањима. Прилази ми један човјек средњих година, тек пристигао, и пита ме до којег смо одломка стигли. Премда држим књижицу у рукама, не знам му одговорити. Одавно сам се изгубио у неразумљивом језику. Емоције су разумљивије. Након изношења Распећа на средину храма, они прилазе и цјеливају свог управо разапетог Бога. Оно што ми се чини нарочито дирљивим јесте цвијеће које стављају у подножје Распећа. Тај разапети Христос ту пред њима као да није неки тамо Јеврејин, Божји син, сама ипостас Бога, већ њихов Грк, брат, рођак или пријатељ.
Остајем у Атини и наредна три дана, до понедјељка по Васкрсу. На Велики петак мноштво народа током цијелог дана циркулише многобројним градским црквама, да би цјеливали положену плаштаницу (епитаф) – тијело свога похрањеног Бога. Државне заставе спуштене су на пола копља. Грчка је једна од ријетких европских земаља у којима су вјера и држава тако блиско повезане. Цијелим градом одјекује, у правилним размацима, тупи звук црквених звона, оглашавајући смрт Спаситеља. Ово је посљедњи дан када већина трговина и услужних објеката ради. Сутра је већ Велика субота и у поноћ се дочекује васкрсење. Грци купују све што им је потребно. Иако је криза, купују издашно и стално се, весели, опраштају васкршњим поздравима: „Καλό Πάσχα, καλή Ανάσταση!“
Увече одлазим у катедрални градски храм, лијепу деветанестовјековну, историцистичку интерпретацију византијске традиције. Нарочит утисак овог пута на мене остављају статије, молитвено сјећање на муке и распеће Христово, поетски изатканe предивним стилским средствима. На средини цркве пажљиво и богато украшен престо са плаштаницом. Обред, у својој, оксиморонски прецизно речено, тужној радости траје свечано дуго.
У једном трену, помало уморан од стајања, загледах се у средњовјечну жену која је, премда са књигом у руци, напамет знала све статије. Нарочито ми пажњу привлачи слика њене главе док је започињала стих: „Ω γλυκύ μου έαρ“(„О, слатко моје прољеће”). Одмах препознах дивну и дирљиву Трећу статију, јер сам је знао одраније, слушајући концертну, умјетничку адаптацију, у извођењу чувене Гликерије. Ова пак жена у коју гледам пред собом, елегантно одјевена у црно, са доста злата на себи, има онај тип минивала нарочито карактеристичан за грчке жене њене генерације. Да ли су преда мном, метонимијски пренесени на њен лик, посљедњи пасови Грка којима је стало до свега овога? Црква је пуна људи, много је и дјеце, младих мајки и очева. Међутим, ријеч је о догађају традиционалног и визуелно веома привлачног карактера. Сви држе свијеће у рукама, све је опточено цвијећем. Ипак, већина младих, чини ми се, нема тако присан однос према обреду као ова жена, као генерација која сада иде ка шестој и седмој деценији живота. Да ли ће неко за двадесет или тридесет година, неко од сада младих Грка и Гркиња, пјевати тако слатко и присно ту Богородичину метафору о Сину као свом слатком прољећу и да ли ће осјећати икакав мистични, религиозни набој?
Мој фокус поново се усмјерава на црквени обред. И даље смо у Трећој статији и управо се помињу жене мироносице како, дошавши врло рано, покропише миром гроб Спаситеља. Времешни грчки архиепископ Јероним тромо баца латице цвијећа по плаштаници, а цијела црква свечано и дуго, дуго пјева поменути стих: „Έρραναν τον τάφον αι Μυροφόροι μύρα, λίαν πρωί ελθούσαι“ („Покропише гроб мироносице миром, дошавши врло рано“).
Велика субота. Око једанаест часова увече излазим у град. Атињани свих генерација већ су на улицама, са свијећама и фењерима у рукама. Крећу се ка храмовима гдје ускоро почиње служба васкрсења. Ја сам у једној малој, брижљиво пројектованој цркви скривеној у шуми недалеко од Акропоља. Тачно у поноћ, у црквеном дворишту пуном народа, уз громогласно заједничко пјевање васкршњег тропара, свештеник дијели благодатни огањ. По сложеној али прецизној грчкој традицији свијеће за ову прилику млађим члановима породице поклањају кумови, а сама њихова израда, са украсима и детаљима, попримила је облике праве умјетности. Након што су примили „свјетлост незалазне Свјетлости“, многи одмах одлазе својим домовима, журећи, како ми рекоше, на магирицу – укусну чорбу од јагњећих изнутрица. Други остају до краја службе, а са њима и ја. У хостелу ме не чека празнична трпеза. Враћам се око три ујутру у своје атинско преноћиште, корачајући Шеталиштем Дионисија Ареопагита, за мене најљепшом улицом на свијету.
Мој боравак у Атини полако се приводи крају. На васкршњу недјељу шетам живописним улицама око Плаке и Монастиракија. У центру града окрећу се јагњад на ражњу, свира музика и играју традиционални грчки плесови. Празник је, вријеме славља и општег одмора – и цркве су затворене.
Завршавам ову фреско-слику свог грчког васкршњег искуства сједећи у кафетерији Универзитета у Јањини, неколико дана по празнику, када је коначно и овај дио Грчке сунце почело несебично миловати. Широку терасу студентске кантине сада украшава разбуктало и мирисно дрвеће јоргована, који Грци, не случајно, називају пасхалија. Можда је баш тако мирисало миро што су га ономад мироносице намијениле Гробу. Испијајући кафу сабирам утиске и гледам у још увијек бијеле планинске врхове који опкољавају град. За столом поред мене троје грчких студената, вјероватно тек пристиглих у кампус послије празничних дана у родитељским домовима. Дјевојка и два младића. Играју тавлу, тај дивни реликт Оријента који се код нас изгубио, а код Грка чини дио свакодневице свих генерација. И, гле чуда! У тренутку када сам кренуо устати од стола, један од младића, незадовољан личним исходом игре, ускликну: „Ω γλυκύ μου έαρ“ („О, слатко моје прољеће“)! Тако и моја грчка васкршња слика доби неки чудан и заокружен облик. Нисам добио одговор на то да ли ће међу Грцима и за двије-три деценије живо обитавати пламен хришћанске вјере, или барем традиције, јер одговора на таква питања не може ни бити. Међутим, ова младићева безазлена ламентација даде неки крајњи смисао и цјелину и овом мом слатком прољећу које проведох у овој блаженој земљи бјелине и плаветнила.

Подели објаву

Leave a Reply

Your email address will not be published. Required fields are marked *