Борис Лазић
ПУТОПИСНЕ ПЕСМЕ

ВРИСАК И ГЛАД

И Ница, мегалополис, опшивен морем и планинама,
И Ница, мегалополис, стиснут између мора и планина
И Ница је налик каквом коралном спруду на коме се разашива
Опора стварност острвских житеља,
И у једном и другом узалуд човек тражи заклона, стреми ка осами
И иште врбак пуст, пристаниште, прибежиште, ма које, за дух.
Толико је људи, толико прича – баш ту.
Од те заглушности једва да ко и чује те приче.
Од те заглушности једва да ко има и воље да их чује, одслуша.
Потпуна је забетонираност, и ниједнога стабла, врбака, шуме, нема
За дух жудан видика, осаме.

На атолу, на Ибају бих сатима прелазио са коралног на корални спруд,
Са острвца на острвце,
Све до најдаљих, све до забитих простора на којима није било човека,
Ни трага му
Нити приче о њему.
Овде тако пешачим, увис, к брду, јер све до и последњи брежуљак
На приморју, је начет
И ту се охерио какав дом, била то уџерица
(Са латинским сентенцама и натписима више улаза1 ) или дом, старачки.
И нема ниједног простора, под брдом,
А да није засвођен мучним бетонским плочама, по којима гамиже живаљ,
Мучним, бетонским плочама,
По којој се оклизне, ходач, неопрезан, о измет,
Паса, закључаних, заробљених, по крлеткама,
Бетонским, које су разјеле крајолик.

Иста је слика на приморју, као и на атолима, далеким.
Свак је тражио своје место под сунцем бољих услова за живот,
Свак је уписао, и себе, у општу историју
Подизања зидова, освајања квадратних метара,
Узгајивачи цвећа продају уска земљишта и из уџерица
Прелазе у крлетке које ничу посред садница
Претачу се, из уџерица и тремова, пространих, у станове, збијене,
У чаму, чекање,
И преливају, ко мириси цвећа, у есенције,
Из латица у флашице, али не парфема – трулежа запах је то,
Добра грађа за песму чији би наслов био Сплин и Ривијера

Зелена пруга као дуга хита к мору, а до јуче је била река,
Силовита, планинска, која данас,
Као Бијевра, онамо, засвођена, служи за отпадне воде.
Над њом данас надвија се врт, и шеталиште, једини зелени гај у граду
Куд мноштво се тако густо сјати да гушће буде шеталиште од пијачне вреве
У рана, недељна, јутра, по далеким приградским насељима.
Сјати се, као јато галебова, у подне, над обалом:
Врисак и глад!

Тако исто је, на атолима: никуд пристаништа, за дух, и душу, у граду-пристаништу.
Овамо деца и ја хитамо к брду, ка гори, маслинској,
Пустој, градском ходачу на успон несвиклом.
То једина је градина, једини, стари, врт, на пропланку,
Једина ледина по којој ти још можеш душу да разастреш, као једро.

И да нађеш Мир, бар привремен.

Фауна и флора лица, старих и младих, радника и грађана,
трудбеника и рентијера, домаћих и туриста,
Тушта и тма се стушти над коритом реке, и броди, полупијано,
Жељно видика, пространства, ма ког,
А већ је, тек случивши се, на Пајон, стиснута, склупчана, у пијаном плесу,
У ходу, несигурном, у мешкољењу горем но најгора шпица метроа.
Па опет, ова људска, река, која се силовито, креће, над дном корита реке,
Планинске, тај покрет, она га чини
Јер жељна је излаза, ма каквог, и видика, ма ког.

Но жељни смо светлости, и проспеката, и перспектива, отворених,
До којих долазимо тек пошто шеталиште опусти, врева замре
И свак се опет затвори у себе.
Тад очи одмараш од виђеног, и тад се пружаш,
Нити ти више смета распојасаност, ичија,
Ни алавост, радништва, ни покорност стараца, старица, буржуја,
Који ћутке трпе вербалне ћушке, порода, свог, док изводе у шетњу унучад.
Најпосле, и у стисци на Променади ти си кaо у каквом тржном центру:
Конзумираш виђено
И то плаћаш живцима, истрошеним

ХОЛОЛУЛУ,
USA ÜBER ALLES

Како да те достојно усхвалим
Ако не ставом који ће да изрази запањеност, муку над
Сликом аутопута који сече меко ткиво брда над градом
И тако кида комад пејзажа острва Оахуа
У коме је до доласка Џејмса Кука тамошњи живаљ с природом, кажу,
Био сливен ко чедо са утробом, мајчином?

Тај урбани штимунг пренео бих Драинцу, кога ценим,
Јер достојан је саговорник
Птици, цвету и канделабру, приградском свету и сметлишту
Јер достојан је саговорник
И сливнику и човеку који, спотакнувши се, у сливник је пао
И јер и сам бих достојан саговорник њему, Путнику великом, да будем.

Pax Romanum стере се по атолима, не пита квари ли пејсаж,
Јер претходно исти кварио је мир јапански мир немачки мир шпански
Мир путника приспелих из далека који свуд свој немир разносе са собом
У потрази за златом у потрази за профитом, за мамоном
Нашавши га у рају и рај претворивши у пакао свој и туђи

Полинезија раскомадана је оног дана када Камехамеха је стекао метал
Хаваји уједињени су онога дана кад један од поглавица се дограбио метала
Атоли Ри-Раатака и Ри-Раалика
На којима, жудан мириса и звукова далеких,
За пев тераокаија и румен грла девојачког,
Приспех, и сам,
Атоли на којима јест један од мојих самодржаних живота
(самодржаних, како то лепо рече Сламниг)
Ког, гдекад зачуђен тим давним, једногодишњим боравком, походим и сад,
Док ово записујем и док о овом певам,
Уједињени су онога дана кад један од поглавица се дограбио метала
Саживљеност са биљем с кораљем са небом са таласима
За које имађаху чак стотину различитих речи како би изразили
Сваку нијансу игре струја и ветрова под њима и по њима –
Нестала је онога дана кад један од поглавица се дограбио метала

Од тренутка када метал цепа утробу саплеменика до багера који цепа утробу брда
Један је покрет ове приповести
И један дах у коме то може да се испева
Док за све изгубљено не би довољни били сви полинежански родослови
Тачни као и њихови морекази
Тачнији од алгоритама, јаснији од берзанских процена Wall Streeta

Јер, и данас јасно нам је шта је изгубљено – а нејасна нам добит
Осим што круне се на додир олупине јапанских топовњача које труну у затонима
На Ћуку, Понапеју, Кошају, Сајпану, Ибају, Гуаму –
Труну у оку мом у сећању труну а неће нити могу да иструну

Како да те достојно усхвалим, како, Граде далеки
Пагана што тек од хришћана научили су стид и гађење над телом,
Гађење над телом,
Меко туризма, беде Средњег слоја разастрта под главом од Дијаманта,
У коме открих дарове краља Милана краљу Камехамехи
Дарове Сербије краљу Полинезије,
Пажљиво резбарени предмет дарован у царствујушћој Вијени
Који краси сад интеријер
Царева далеких
Пажња европског житеља житељу атола, далеких
Где комад мене још борави
Комад срца уместо комада брега, да ли то може?
Брега ког распори багер, окова бетон, засводи асфалт
О, како, да усхвалим те, „Алоха, алоха, Оаху“,
Ако не својим стихом и стидом, ако не тим?

CITY HIMNAL
(Satori in Sidney)

Крај старог моста Парамате је шеталиште
Извија се као змија
И шарени ко Улуру, ко барељеф Времена снова
Туда ходам по повратку из града
Јер најлепши је повратак путем реке
Повратак бродом
Док стојиш на прамцу и капљице ко ситна шила
Оштро ти пршћу по лицу

Док далеко негде Беле шкољке Оберга Уцона примају
У своје утробе
Приспеле слушаоце

Отискујем се узводно у правцу насеља тако чистих и далеких, далеких
Тих неколико ноћи у којима ходам речним шеталиштем
Са женом и сином
Који тај боравак не памти
(Премда свугде и у свакој прилици је са нама) у мени живе
Као да још сам ту
Управо: то једино је што осећам сад
Док певам и сневам
А не знам из којих разлога се рађају те слике нити зашто ме сапињу чежње
За далеким једним предграђем и часом
У коме чак срећан сам био
И још јесам
(док слика за сликом навире)

О, чему жудња за даљином?!
Јер, до летова ми више није стало
Нити чезнем за немиром и беспомоћношћу
Путника
Заточеног у гротлу млазњака
Путника
Под анестезијом горњег понора2

Још једна је ноћ, још једно вече у коме шетам се низ реку и гледам уз воду
И поглед пружам на супротну обалу, на светлости што допиру из
Осигуравајућих завода, из банака и трастова,
Из светова мени страних
(Нед Кели је век раније рекао све што вреди рећи о филистрима
И светла та док гледам
На њега мислим)

Знам само да на корак од нас је добра стрипарница
Знам само да на корак је Стари град
И да ноћник на мосту
Исти је онај који ту дању хита сав рашчупан
Док масне плаве заталасане власи мешају се са сунчевим зрацима
Далеки сродник клошара под мостовима Сене
Далеки сродник Ћоркана
(Јер сваки мост, рачунам, има свог божјака и сваки од њих,
Непогрешиво, своју Швабицу има
На дну корита мисли, растрганих, мутних, етиличарских)

Тако бар, ноћас, уображавам

У даљини, у тмини – расипа се град кога проходах од Ботаничке баште до Бондаја, од Бродвеја и Редферна до Челичног моста и Хајд парка
Са женом
Са сином
Град кроз који ходам
И сад
Док о њему певам

Тамо, негде, и станица, перон са кога те ноћи више не полази ни један воз
Перон где зебња те подилази
И узбуђење
Јер залутао си, у туђи свет у туђу причу
Забасао,
У прохладну ноћ, у погрешан правац
Па сад мислиш: није ли ово Бракнел, Беркшајр, није ли то Енглеска,
Није ли, можда, боље да се одавде,
Са тог места, из те ноћи,
Више никуд ни не помера?

Још задржи се на слици
Мирно и без журбе донеси свој суд о пропорцијама
Као посетилац музеја задивљен пред делом дотад непознатог сликара
(Какав и сам био си у Музеју Новог Јужног Велса
Посматрајући радове Расела Драјсдела
Јер сутон је то менструално крварење прамајке
Коју распе жудња за рађањем)

Тако и ти, који
Крећеш се унутар слике саме, под каменим мостом у Парамати,
Мируј и пиј, пиј тај час који
Не пролази

Мирни бделац нек бележи – сатори

ОД ЗЛАТА ЈАБУКЕ ЈОШ ЗРУ

Via di Provenza
Сече форум напола: десно, према брду, остатак амфитеатра
Купан оморином и мирисом, не кипариса, не пинија, но шљунка –
брза пруга Ђенова-Марсељ
Пружа се иза леђа последњих ретких намерника

Лево, у правцу обале, тик уз Мекдоналдс, над темељима подног грејања
Римског купатила
(Ту, где радници свијали су кичме одржавајући га
Ту, где расте сад трава и жега пржи жедан кам)
Надвила се тераца Лигуријца
Који, док на дијалекту дозива укућане, и несвесно чува латинске суфиксације

Град се пропео из равнице на брдо
С једне на другу страну обале речне
Из Антике у Средњи век

Опасан бедемима
(Јер далеке северне реке више не бејаху чврсте међе
те сад сваки је заселак царевина за се)

Иза кућа су саднице
Наранџи
Широко поље засуто слојевима песка на ком од злата јабуке зру
Зру
Ко и некад

(Запремине сунца и миља за мемљива прохладна зимска јутра у далеким мегалополисима)

Да се, и нехотице, запиташ (то проверити у белешкама Марка Аурелија):
Јесу ли војници легија на Дунаву, на Рајни, примали пошиљке јабука од злата?
Је ли их ко међ њима, тад, жудно, мирисао,
Детињства се присећаo?

ТО ЈЕ СВЕ

То је све што теби потребно је
Књига
Широк друм

Небитна су лица
Крај небитан

Важно је
Да дражи те жуд за целином

(Коју настојиш да склопиш од комада
Слика, прича

Овиси о томе носиш ли збирку песама или приповедака
Овиси то и од врта, наранџи, од шеталишта,
Сада, с јесени, пустог

Чак од сливника, о који спотичеш се,
Загледан у кам, резбарен)

Важно је
Да запутиш се, ма куд
И да на пут
До себе, никог,
Не понесеш

  1. Раде Драинац, „Сећање на Болије“, in: Циркус Драинац, Есеји, аутобиографске прозе, преписка, разговори, разно, приредио Гојко Тешић, Завод за Уџбенике и наставна средства, Београд, 1999.
  2. Иван В. Лалић, О делима љубави или Византија, редакција и приређивање Александар Јовановић, други том, Завод за уџбенике и наставна средства, Београд, 1997.
Подели објаву

Leave a Reply

Your email address will not be published. Required fields are marked *