what is lotrisone used for diflucan manufacturer how often do you apply lotrisone cream diflucan drug interaction

Антонио Ортега
ЗАБОРАВЉЕНИ КИНЕЗ

У привременом кампу Одељења за имиграцију било је три затвореника: један Шпанац, један Хаићанин и један Кинез. Прва двојица су скоро по цео дан били напољу, пошто су радили грађевинске послове у кампу, зарађујући надницу. Једини који није ништа радио био је Кинез. Не зато што је био стар (Кинези немају године) и не зато што није био вредан човек (Кинези су увек вредни људи) – већ зато што сада, за њега, рад није имао никакве сврхе.
– Не зелим да ладим – рекао је када су га питали (био је тада већ четири месеца затворен).
Није чак био ни љут. Штавише, рекао је то са осмехом – са оним осмехом у којем учествују само очи ‒ нимало не подигнувши глас: скоро понизно. Али било је толико одлучности у те три речи (два глагола којима је претходила одрична речца) да му нико више није предложио такву понуду.
Кинез је био тамо већ више од три године и није знао када ће га пустити на слободу. У почетку се интересовао за то са извесном стрепњом, помешаном са елегантном равнодушношћу (као да га то сазнање није много погађало). Потом је престао да се брине за тај датум и није више ништа питао. Успео је чак скоро да заборави зашто су га затворили. Сећао се да је једном приликом – било је веома топло – био затечен како пегла у мајици; неки полицајац га је пријавио. Недуго затим догађаји су почели да се смењују вртоглавом брзином… а Кинез није могао да их заустави или, барем, да се успешно одржи на таласима незаинтересованости и дешавања који су га, ни сам није знао како, повукли. У почетку се бунио и покушавао да усмери прамац свог скромног живота. Али, није знао да се добро изрази (није био у питању само језик, већ то што није знао да се изрази), нико се није бринуо о његовом проблему – и Кинез је потонуо. Власник перионице је дошао да му каже да он обрађује земљу, да ствари иду веома лоше, да је само питање дана… Све у свему, да не може да му позајми тридесет песоса. Кинез се напокон помирио са судбином – оном безвољном помиреношћу својственом људима његове расе – и престао је да се брине чак и о самом себи. Наиме, смењивали су се директори Одељења за имиграцију – а Кинез је и даље био у кампу.
Његов случај, попут оних у грчким трагедијама, био је нерешив: могао се решити само смрћу, његовом смрћу; а то није било решење. Његов случај је био чудан случај: био је осуђен на протеривање из земље због тога што је био порочан, али није било основа да буде депортован у место свог порекла, Кантон. С друге стране, Кантон је био под влашћу Јапанаца и у целом свету је беснео рат. Кинески конзулат није знао ништа о том Кинезу, нити је био забележен у њиховим папирима. Државна власт није га могла пустити на слободу. Такав је био његов случај.
Да би надгледао Кинеза, постављен је један стари чувар, наоружан огромном двоцевком. Када би пао мрак, долазили би у ћелију Шпанац и Хаићанин. Али Кинез једва да их је примећивао. Долазили би уморни од рада и одмах би заспали. Осим тога, нису били људи попут њега. Нити су га разумели, нити је он успевао њих да разуме. Али Кинез није био сам у свом затвору, који му је био простран са свих страна. Били су ту један пас и једна мачка, који су му правили друштво, и врапци су имали обичај да се провуку кроз високе решетке да би јели комадиће хлеба које им је Кинез остављао на столу. Током дана, од једанаест до пет поподне, пуштали су га да изађе да се прошета кроз ружичњак који се налазио испред одељења. Кинез би седео између ружиних бокора, са псом и мачком, и пуштао би да пролазе сати. Понекад би легао на леђа да би видео како пролазе облаци који су летели високо на небу, док је чешкао стопала. Да ли се досађивао? Било је тешко разумети тај његов осмех, стар вековима.
Тачно у пет сати поподне стари тамничар би га дозивао по имену:
– Хајдемо, Антонио, време је!
И Кинез би се, послушно праћен псом и мачком, упутио ка ћелији. Његов тамничар би затварао ћелију једном позамашном резом коју би затим закључавао једним огромним кључем, превеликим за тако мршавог и тако малог Кинеза. Кинез би, леђима окренут решеткама на вратима, седео за столом и узимајући са стола запрљани шпил карата, почињао да игра пасијанс, све док му не би донели храну. На столу, мало даље од њега, лежала је мачка склупчана у клупко. Испод његових ногу, пас је премишљао свој немирни сан, дрхтао од зечева, цвилења и пилећих ногу.
Понекад би некима који су били смештени у кампу, а нису били затвореници, или понеком посетиоцу који би се приближио одељењу, привукао пажњу тај човек, увек окренут леђима решеткама, који једва да се померао, наслоњен на сто и који се није интересовао ни за шта и ни за кога.
– Он је један чудан Кинез – објашњавао би им тамничар, који је био веома поносан што држи под присмотром тако чудног човека. – Један порочан човек, којег желе да избаце, али који се не може никуда послати. Провео је овде три године. Није лош човек; покоран је и једва да се примећује. Али нико не зна како размишља. Можда не размишља ни о чему. Послушан је и воли животиње. У појединим приликама говори разборите ствари, али вероватно не потичу од њега.
И звали би га:
– Хеј, Кинезу! Шта радиш овде?
Кинез би онда изгледао као да се буди из сна. (Било је дивно што се неко бринуо за њега!) Изгледао је као да размишља мало о томе, пре него што би примио к срцу (било је то његово достојанство), али потом би брзо устајао и приближавао се свом саговорнику, вукући малим корацима своје покидане и прљаве папуче.
– Не знал, капетан! – говорио би увек са стрепњом, као да од тог разговора зависи његова слобода, као да одједном силно жели да га пусте на улицу.
– Ја не знал. Заборављен Кинез, Кинез немати рођаке…, немати пријатеље… Кинез бити сам!…
– А тамо у Кини, у Кантону? – питали би га.
(Болела је самоћа, беспомоћност тог човека.)
– Никова у Кантону. Никова у целој Кини! Никова ко се сећа Кинеза. Кинез бити неупућен! Кинез бити заболављен! – понављао је тврдоглаво, са безизражајним осмехом на свом тужном лицу.
Био је савршена машина за спровођење правде. С једне стране, улазио је човек притиснут околностима, а са друге је излазила пресуда испуњена квотама песоса, герундима и данима затвора. Господин Судија за Прекршаје, попут божанске правде, био је непогрешив и неопозив. Људи су чинили преступе са монотонијом, што је изазивало зевање: рибар није поштовао забрану лова на јастоге, проститутка се потукла са макроом, Галисијац је закаснио са уплатом идентификационе картице за странце, мулаткиња је увредила своју комшиницу, возач аутобуса је возио са укљученим стоп светлима или се није концентрисао на саобраћајну сигнализацију… Свети Боже, Кинези су пеглали у мајици! Било је неопходно спровести правду. И господин Судија, обузет важношћу свог задатка, далек и озбиљан у свом тамном оделу, избацивао је, као на траци, пресуду за пресудом. Увек исто. Није осуђивао (једва да је слушао шта су му говорили), доносио је необориве пресуде. Није разматрао околности (није било времена), примењивао је чланове Законику. Са истим намрштеним изразом посматрао је јадног избаченог станара, као и макроа који је разбио флашу о главу своје љубавнице. За њега су сви били преступници. Могао је да располаже са шест месеци живота једног бића (ово му је давало велику важност у сопственим очима), без обавезе да икоме полаже рачуне о њиховим проблемима са јетром. Господин Судија за Прекршаје био је мали бог који се виђао на 180. дан.
Полицајац је написао пријаву као што закон налаже: Кинез је пеглао мајицу и врата су му била отворена. Ово је представљало, без сумње, велику увреду за јавни морал и добре манире. И пријава је кружила од папира до папира и од надлежности до надлежности, све док није стигла до господина Судије. Попунило се пар страна службеног папира. Потом, једног дана, Кинез је позван у Суд за Прекршаје. Овако је све то почело. Делимично је почела да функционише огромна и добро подмазана машина међу чијим је точковима, полугама и зупчаницима морао бити смрвљен мали живот Антонија Чанга.
На почетку је одлучио да говори истину („Било је млого топло и Кинез је плеглао у мајици“); али једва да је знао да се изрази и плашио се да би му истина могла донети нове компликације. Будући да су га пријавили због тога, било је логично мислити да је истина, она његова истина, кажњива. Више је вредело не рећи ништа. Лагати? Не, све порећи. Али ово је било лагање. Боље не знати ништа. Не разумети ништа. („Кинез не знати ништа, Кинез бити неупућен!“) То је било најбоље. („Природа не прича“, рекао је поштовани Лао Це.) Неће причати, неће разумети ништа од онога што му говоре. (То је било нешто попут затварања очију: угодно.) С друге стране, он је знао да неће смети да каже ништа, јер је имао побожни страх од правде. Плашио се што је невин. Када би знао да је крив, покушао би да се брани – бранио би се – обазриво, немилосрдно, мерећи сваку огреботину, смирено; али свим својим средствима – својим осећањима – својом напетошћу. Али био је невин (зар се могао починити преступ због пеглања у мајици?) и то је било оно што га је плашило. Био је способан да брани своју кривицу, али је био потпуно ненаоружан да брани своју невиност. Пошто је ушао у Суд, упутио је скривени поглед Судији (плашио се да сазна са ким ће се сусрети). Уистину, био је грозан! Тамо се налазило глатко, сурово, лепо, безизражајно и изнурено лице. И незаинтересовано, смртно незаинтересовано. То је било најгоре. („Људи који спроводе или уређују законе су важнији од самих закона“.) Ох, неће рећи ништа! („Кинез не знати ништа, не лазумети ништа…!“)
Било је девет и петнаест ујутру – на улици је сунце благо пекло – када је у Суду за прекршаје зазвонио глас, оптерећен досадом и незаинтересованошћу. Један ужасан глас.
‒ Антонио Чанг („Антонио Чанг“, изговорио је један испрекидани глас преко разгласа.)
Антонио Чанг је устао са свог места и пробио се лактовима кроз различиту публику која је испуњавала малу салу Суда (у кући која је била пребивалиште). Срце је изгледало као уплашена птица тамо, у његовим грудима.
– Плисутан! – повикао је Кинез, покајавши се истог тренутка што је викнуо толико.
(Чинило се као да су се сви погледи присутних усмерили ка њему, који је желео да прође неопажен. Сви: проститутке, адвокати, „Галисијци“, полицајци, „Пољаци“, макрои и возачи аутобуса.)
И одједном – никада није сазнао како – нашао се пред Господином Судијом: тамно одело овенчано бледим лицем, незаинтересованим и непогрешивим. (Да, он је био крив: нека га брзо осуде да би остао сам у затвору!) Господин Судија је посматрао својим очима разљућеним од иритираних капака (последица вискија од прошле ноћи) подругљиве, понизне, супериорне и подле очи Азијата. (Увек му је сметала та неосетљивост и то претерано умерено понашање Кинеза.)
– Да ли сте Ви Антонио Чанг?
(Зар је могао бити ко други?) Оно Ви је звучало као преступник.
(„Да ли си ти преступник Антонио Чанг?“) И Антонио Чанг је схватио да је крив за нешто за шта он није знао од чега се састоји, али крив за нешто. Да би добио на времену за размишљање, опет је поновио, овог пута тихим гласом:
– Плисутан.
– Дајте ми записник, секретару ‒ рекао је, тамо горе, Господин Судија. (У потпуности је игнорисао Кинеза.)
Дошаптавали су се међусобно. До ушију Антонија Чанга стизале су одбегле и брзе речи. Оне којих се плашио: мајица, атентат, пеглати, добри манири, Кинез… Када је господин Судија почео да говори, Антонио Чанг је био потпуно узбуђен. Био је у таквом стању нервне тензије ‒ покушавајући да схвати то што су му говорили – да није разумео ништа. До њега су стизале – спуштале су се – неке речи. Неке прецизне, повезане, које су се савршено разумеле („Да ли препознајете шта је незаконито у његовом понашању?“), а неке издвојене, без икакве везе са онима које су их следиле („мајица“, „отворена врата“), потпуно неразумљиве („елементарна пристојност“, „развратне навике“), које су у потпуности пролазиле мимо Кинеза, подстичући га да престане да слуша, да би размишљао како да одговори на те оптужбе.
Када су престали да причају тамо горе, Антонио Чанг је промумлао:
‒ Кинез бити неупућен! Кинез не лазумети… Бити влуће, много влуће…! Не бити у мајици… Кинез носити мајицу!… Кинез не знати ниста!…
Господин Судија се насмејао. Кинез је лоше протумачио тај осмех. За тренутак је помислио да је могуће „истерати правду“. Неко се насмејао иза његових леђа (продужен, улизивачки смех, који се настављао на фини осмех господина Судије и завршавао га). Убрзо је схватио да је погрешио и убрзао је ритам својих објашњења.
‒ Кинез не лазумети… Кинез… Бити влуће, бити много влуће!… Кинез добли манили… Бити неупућен, потпуно неупућен, Слудија! Не знати ниста! – оправдавао се Антонио Чанг померајући много руке и очи.
Поново су почеле да одзвањају – тамо горе – речи и речи које нису имале никаквог смисла за Кинеза, осим што су биле термини цензуре, иза којих је било нешто (он није знао шта) неопозиво и ужасно. Понекад би говорио много, климајући главом:
‒ Да, глосподин, да глосподин…
Други пут би понављао попут песмице:
‒ Бити неупућен! Не знати ниста!
Све док се на крају, одозго, није пала пресуда: брза, хладна и неочекивана попут лавине. Потпуно јасна, разумљива.
‒ Тридесет рата у пезосима.
Кинез је уздахнуо као да се одморио од нечега. Напокон се завршило. Потом су га одвели до шалтера и Кинез је само рекао:
‒ Немати новац.
Сместили су га у ћелију. После много сати, дошао је да га види његов газда и рекао му је да је обрађивао земљу, да су се ствари лоше одвијале, да је било само питање дана, месеца… Све у свему, да не може да му позајми тридесет пезоса. Кинез је, у сваком случају, био веома захвалан на посети.
Следећег дана су га одвели у затвор. За сваки дан проведен у затвору смањивали су му један пезос од казне и, осим тога, давали су му да једе. Када је био на слободи, зарађивао је осамдесет центи дневно и морао је да једе на свој рачун. Ово је проузроковало да се хладна и невина душа Антонија Чанга помири са судбином.
Живот у затвору није му пао много тешко. Недостајали су му – то, да! – пријатељи из улице Занха и Рајо, посебно Енрике Вонг и Мартин Ћен. Али тамо није морао да пере одећу. Недостајао му је низ малих ствари – као оне – које су му понекад биле изразито болне и неподношљиве. Али ништа више. Тај свет, у којем је био приморан да живи тридесет дана, био је прост, тежак, антипатичан; али Антонио Чанг, правећи се луд преко сваке мере („Кинез бити неупућен“), једва да се утопио у њега, остајући отуђен, усамљен, затворен, не стапајући се са окружењем, попут капи уља у води. Способност за патњу људи његове расе, више него други разлози, било је оно што је допустило да се Кинез не помеша са својим принудним колегама из затвора. Ови су, у почетку, покушавали да му се наругају; али Чанг их је презрео таквим интензитетом, да су на крају престали са својим шалама. Кинез се одлучно заштитио иза свог осмеха и нико није успео да уђе у његов свет.
Тако је било током двадесет дана, али после тога, Антонио Чанг је направио грешку, непоправљиву грешку. Изашао је из свог света на тренутак и то је означило његову пропаст. Поново су га пољуљали догађаји изван његове љуштуре – изван његовог осмеха – и није умео да се одржи у тој поплави догађаја која га је одвукла међу своје равнодушне таласе. Оно што га је у потпуности утопило, било је његово срце.
Једног дана, затекао је једног пријатеља из затвора, како плаче.
– Ста било? – упита га Кинез, приближавајући му се ситним корацима, као да клизи на ролерима. (То није била радозналост – можда ју је имао – то је било његово добро, необуздано срце.)
Одмах је покушао да обузда првобитну емоцију; намеравао је да се одаљи од њега. Али, већ је било касно. Овај је ка њему усмерио – седећи на поду – своје мирне и меланхоличне очи, попут јагњета, пуне суза, и рекао између јецаја, плачним гласом:
– Прозвали су ме зато што сам оцинкарио русулу1 где се може наћи трава!
Када је Антонио Чанг сазнао – скоро сазнао – шта је његов пријатељ хтео да каже, поново је покушао да побегне. Али није могао; овај је почео да му препричава свој живот, а Кинезу је било жао што човек плаче и… остао је. Била је то једна од многих прича, прљавих и монотоних, које почињу на једном плочнику, настављају се на обалама Прада и у ланцима ресторана брзе хране у Марианау, да би се завршиле на Принчевом двору, или на Острву борова. Кинез је схватио да је оно што је управо чуо, веома озбиљно, иако није успео до краја да разуме.
Остало је мање од недељу дана до истека његове казне: тридесет квота у пезосима – тридесет дана робије – када се Антонио Чанг нашао умешан у кријумчарење марихуане, унутар затвора.
Неколико затвореника га је оптужило (није му ишло у прилог то што је Кинез). Чак су му пронашли неколико смотаних џоинта. Да ли је био невин? То никада није било могуће разјаснити. Он, са сузама у очима, клео се и клео да је невин, „неупућен“… Али никада се није сазнала истина (овај човек није знао да се изражава) и Антонио Чанг се опет нашао пред Судом, овај пут пред тројицом судија. Ови су били старији од другог судије и обучени у црно од главе до пете. Такође, били су равнодушни, потпуно равнодушни.
Једва су му дозволили да говори. Кинез није знао како да докаже своју невиност; опет се ограничавао речима „не знати ниста“. Био је санкционисан и проглашен „непожељним“. Требало је да га пошаљу у родни крај – Кантон, али није било новца у Министарству, за тај подухват; у кинеском Конзулату ништа нису знали о том човеку, нити су га имали на списку. Шта више, Кантон је био под јапанском управом.
Тако је Антонио Чанг, пошто је одслужио нову казну, приступио привременом кампу Одељења за имиграцију.
Не, он није желео да ради. Радити! Нека раде Шпанац и Хаићанин, због тога су очекивали нешто. Он, Антонио Чанг није очекивао ништа. Помирио се са ситуацијом, само да му не сметају. Схватио је да је нешто омануо у животу – није знао шта, али једном упропашћено, више није могло да се исправи. Да ли је учинио све што је могао, да би спречио то што му се дешава? Да, био је сигуран да јесте, учинио је све што је било у његовој моћи. Тиме је умирио своју савест. Тренутно му је једино преостала помиреност; да окаје, током преосталог живота, тај пропуст, за који није знао, ту грешку, која никако није могла да се исправи.
– Не зелим да ладим.
То је била његова једина побуна против судбине.
Мало је говорио. Дане је проводио лежећи међу ружичњаком, или у сенци бадема. Понекад је ишао до краја шеталишта привременог кампа и гледајући крмељивим окицама, погледом обухватао тихи град, који се иза залива простирао под Сунцем. На хоризонту су се гомилали густи бели и заслепљујући облаци. Антонио Чанг као да је одатле нешто посматрао; или тражио у уличном метежу. (Капитолио је био одлична полазна тачка.) Да ли је мислио на Енрикеа и Мартина? Да, скоро је сасвим извесно да мисли на Енрикеа, на Мартина и… на друге ствари. Али, ко би могао да погоди шта се дешава иза равнодушног израза лица једног Кинеза?
Акасио, његов тамничар, понекад се надвијао над буром која би ускомешала мисли затвореника, под његовом присмотром.
– Капетане, ти бити тужан, ти мислити на Кантон? – обраћао му се Акасио, стављајући глаголе у инфинитив, да би га боље разумео. (Много га је жалостио тај нечујни бол Кинеза – то што није знао да се изражава.) Антонио Чанг је одговарао смешкајући се и кршећи руке од бриге:
– Кинез не бити тужан… Кинез не мислити Кантон… Кинез затволен и неупућен.
Чинило се да ће се разбеснети, али није. Одједном је ућутао и смешкао се, као да тражи опроштај. Потом је нестајао у своју ћелију, увек вукући ноге као да клизи. Понекад, Акасјо је покушавао да јасно сагледа ту малу трагедију, која му се нашла пред очима и коју није успевао да задовољавајуће сам себи разјасни.
– Да ли стварно ниси трговао марихуаном у Принцу?
Кинез је пиљио у њега, као бесан и неповерљив.
– Ствално! Кинез се куне; види.
И љубио је прсте савијене у облику крста, као што је видео да раде други.
– Шта ти се онда десило, капетане? (Акасија је веома жалостила његова трагедија.)
А Кинез је, одсутног погледа, као да се присећа нечега, набрајао:
– Неслећа је сто Кинез не бити Плинц; неслећа је сто Кинез пеглати у мајици. То се догодило. Полиција написо, и после било озбилно, ниста не схватио, ниста не лазумео… Бити влуће, много влуће и Кинез пеглати у мајици. То се догодило.
На почетку га је Акасио презрео – игнорисао га је – малчице. Али почео је да га стварно цени, када је усепо да завири у његово меко и старо „невино слце“. („Како је само блесав, а нећу да се зближим са овим Кинезом!“)
У ствари, ради се о томе да га је жалостио, веома га је жалостио тај бедни живот, улудо жртвован („Тридесет квота у пезосима“.) Ствар је у томе да ни он није умео да се изрази – у појединим приликама – и то га је зближавало са Кинезом. Болела га је питомост Антонија Чанга, та његова насмејана помиреност са судбином. Понекад се заустављао пред тим ситним, безизражајним и беспомоћним човечуљком и говорио му:
– А зар не постоји решење за твој проблем, Кинезу?
Није била ствар у томе да је покушавао да реши његов проблем; већ га је мучила та беспомоћност, то што није знао да се изрази, та учтива помиреност без драме, Антонија Чанга. И Кинез му је одговарао, када Акасјо више није очекивао никакав одговор:
Не знал!… Кинез не знати ниста. Кинез неупућен!…
И тако већ тридесет година.
Пролазио је још један сасвим обичан дан, све се одиграло изненада, као да је било испланирано до најситнијих детаља. Чуо је убрзани глас, све ближе и ближе…
– Антонио Чанг, слободан си; послаће те у Кантон! – викао је раздрагани глас, сваког трена све ближи.
Међутим, Кинез је завршавао пасијенс од прљавог шпила карата (пасијенс који му није ишао од руке, упркос осмишљеним варкама), и тренутно није могао да обрати пажњу на онога, који му је саопштавао тако пријатну и апсурдну вест. Изнутра се осећао испуњен исконском радошћу, коју није хтео да испољи, ипак није хтео никога да увреди изражавањем сопствених осећања. Пустио је да прође неколико тренутака, пре него што би се занео, више због поштовања према сопственој части – која траје вековима – него да би дозволио срцу, које му је убрзано лупало у грудима, да се умири. Затим се приближио решеткама, вукући своје прљаве и покидане папуче, не журећи превише, да би показао своје достојанство. Онај који је говорио, такође је био Кинез (овај га је препознао по нечему) који је носио у руци Акасјеву двоцевку.
– А, Акасио? – упита га Антонио Ченг, не знајући разлог своје забринутости.
– Добро је, не брини се за њега – одговорио је онај Кинез, показујући му очима на угао баште.
А тамо је стајао Акасио, смешкајући му се. Носио је веома чудно одело, а о каишу – каиш је широк као појас ‒ је висио кључ ћелије. Врата су била широм отворена, али Антонио Чанг се није усуђивао да прође. Плашио се да би могли нешто да му кажу. Погледао је позади да би добио мало времена и омогућио да ствар почне да се одвија својим током; посматрао је високе и глатке затворске зидине и прозорчиће оковане дебелим решеткама, кроз које су се пробијали сунце, ветар, мирис ружа и звук птичјих крила. Колико ли је година ту провео? Није се сећао.
– Ко је ослободио Кинеза? – тихо упита свог познаника.
А онај (познавао га је однекуд, видео га је на неком месту) одговори му тајанственим тоном:
– Пссст! Видели су твој случај у Куоминтангу и одлучили су да те депортују у Кантон.
Он није припадао Куоминтангу, али уопште га није чудило што су се побринули за његов случај: био је он добар Кинез, који је, иако много не разуме значај света, увек је био повод (није знао какав повод).
Када су изашли у ружичњак, већ је падао мрак. Тамо су већ били главни чланови Трговинске коморе Кине, сви озбиљни и горди ‒ мада, у мајцама ‒ који су му се смешкали истим осмехом, чинећи љубазне гестове рукама и главом. Узбуђено је гледао на све стране, тражећи некога, ко не би желео да он буде пуштен на слободу. Али га ту није било. Био је ту само газда перионице; стајао је под дрветом манга, показујући му свежањ новчаница – тридесет пезоса – у једној руци. Изашли су на главна врата и полицајци привременог кампа, постројени уз ограду, показали су му оружје. Тај детаљ је натерао сузе на очи Антонија Чанга и само због тог геста им је, одједном опростио, све што је пропатио последњих година. Али онда је приметио да нема Акасија и забринутост је опет почела да му стеже грло.
– Не брини; он иде иза нас – умирио га је Кинез, којег је познавао однекуд.
Ставио је мачка у џак за одећу, а он је био помало накострешен и уплашен зато што види толико непознатих лица. Упртио је џак на раме и на леђима је осећао мешкољење животиње, наоружане канџама и фрктањем. Пас је ишао поред њега, с времена на време подижући ка њему предивне очи. (Тло прекривено маховином – под бамбусом – било је од меканог, влажног сомота.) После првог скретања ‒ надесно ‒ налазио се град. Залив се пресијавао под последњим зрацима Сунца, као да је од халкопирита2 . Мирисало је на море и на катран са брода. Затим је, одједном, вода потамнела – као боја подочњака – и лађе су убрзано хукнуле. Нешто битно је морало негде да се деси.
Капитол је нестао и на његовом месту се издизало друго здање, које се сећа да је видео, али није знао где. (Било је петсто статуа – пребројао их је – које су сијале, као да су од злата.) По заливу су плутали бродићи, немирни као бубице. Потрчао је низ падину – збацио је џак, да би трчао брже – и пас га је пратио, раздрагано лајући. Али, убрзо се уморио. Био је задихан и зној му се сливао низ лице. Застао је да се одмори под једним црним дрветом, чије су се савијене гране забијале у ноћ. (Месец је био једна велика и бледа камелија, која не мирише.) До његових ушију су допирали помешани гласови његових познаника – оних из Трговинске коморе ‒ и убрзан и непрекидан жамор залива, који је мирисао на муљ, као да се плима повлачи. Заглављена јегуља је показивала бесне окице. Осећао се исцрпљено, али знао је да мора да стигне на другу обалу, да се приближи тој мрачној буки, која је непрестано текла. (Иза те буке, међу сенкама, издизала се Касарна петоспратница.) Кинез је устао. Пас га је посматрао немим погледом, у ком је урезано једно питање. (На небу су летеле невидљиве и брзе птице.) Покренуо се. (Звезде су исписивале небеску Морзеову азбуку.) Тамо је била река – не залив – кривудајући као црна и хладна змија. То је Џуђјан, на чијем ушћу је – веома далеко – укорењен Хонг Конг. Препознао га је по мирису, тамо, на последњим прозорима сећања. Сузе су му текле низ образе и све је видео замућено. Једва је успевао да дише. Дахтао је. Пришао је – довукао се – до реке. (На супротној обали сијало је на хиљаде фењера – не сијалица – и ватромет је шарао ноћ.) Клекнуо је у муљ и пољубио брзу реку. Онда, кад је подигао поглед, угледао је један чамац како одише спокојно, завезан за обалу, као крава. Ускочио је у њега. Пас га је пратио. Почео је да весла. Сваки пут се осећао боље; нелагодност је нестала и знао је да га тамо, иза сенки, неко чека. Међутим, убрзо су му се вратили пређашњи притисак, забринутост и страх од нечега.
Окренут леђима, приближавао се циљу. Пред њим – а он се удаљавао одатле – били су Акасјо и онај Кинез, којег је видео на неком месту, и други Кинези из Трговинске коморе, вичући му нешто са обале, нешто што он више није могао да чује.
До тада је успео да се ослободи опсесије која га је пратила годинама. Али сада се опсесија ‒ сенка ‒ поново појавила болна, јасна, гушећи га… Осећао ју је на леђима. Да, била је ту. Није хтео да гледа, али осећао ју је физички, како је уперила, своје далеке и тешке очи ка његовим леђима, врату… Затим је сенка поред њега прешла у други чамац, који је пловио сам, без мотора, весала, кормила; тих. И, видео га је – скоро да га се више није сећао, иако га никада није заборавио ‒ од крви и меса; јасног, опипљивог. Тамо, у ноћи, сијало је белом месечевом светлошћу, његово окрутно, право, лепо и измучено лице. Ужасно равнодушно. Бело лице, смртно бледо. Тамно и дугачко одело… Али, убрзо је ишчезао (брзо га је заборавио), прогутале су га сенке. А Кинез је наставио да плови према фењерима и ватромету.
Куан-Чен-Фу се издизао у сенкама. Одједном је угледао (не видећи их, тамо, иза очију) прљаве, уске и мрске уличице (тамо, живе, у сећању), са високим, дрвеним осматрачницама у случају пожара и скелет старих, бескорисних зидина. И осетио је онај мирис, тај нагомилани, распрострањени и неодређени мирис – скуп свих мириса – у Кантону: распаднута риба и зелени чај, ткање свиле и вода из канализације, сладуњав и меланхоличан мирис багремова, помешан са устајалим смрадом црних бунара. Све се тискало у његовим чулима, измешано и истумбано; мирисне сензације – које тако снажно буде сећања, као и тактилне; и најузвишеније чулне и визуелне сензације. Сада је знао где долази.
Више никога није видео на другој обали. Већ је све заборавио. Био је сам на дну чамца који је сам пловио. Да ли је спавао? Долазио је у неко место – у то је био сигуран – и осећао је исти онај немир, који осећамо када треба да стигнемо негде. Међутим, није могао да схвати шта се, у ствари, дешава. Лаган, испрекидан и мрачан сан, као велика и мирна река, надолазио му је на зрикаве очи, на које су се тромо спуштали капци. Неки хладан ветар се подигао ко зна одакле. Хладни ветар, због којег је задрхтао и пробудио се. Стигао је да се пробуди, довољно да би схватио да умире.
– Никова у целој Кини; никова у Кантону! Бити неупућен! Кинез бити заболављен!
Али, једва да је имао времена да мисли на то. Из оног сна прешао је у вечни сан, опростивши се од живота за трен ока, једним кратким уздахом. Тако је стигао на другу обалу.
Бог се сетио Антонија Чанга.

АНТОНИО ОРТЕГА (Хихон, 1903 – Каракас, 1970), писац, новинар и биолог. Дипломирао је хемију на Универзитету у Овиједу, а докторирао на Универзитету у Мадриду. У време пуча 1936. године, остао је веран легитимној влади, и постао министар Пропаганде владе Астурије у свом родном граду. Када је Астурија капитулирала, побегао је од репресија франкиста у Француску. Ускоро се вратио у Шпанију да би наставио борбу против франкиста и постао је помоћник генерала Копнене јединице, али је опет морао да оде у изгнанство (после пада републиканске Барселоне фебруара 1939). Након неколико недеља у Француској, успео је да побегне у Хавану где се посветио новинарству – прво као уредник часописа Bohemia, а после као главни уредник истог часописа. Активно је учествовао у културном животу Кубе, а од 1954. године био је руководилац недељног листа Carteles. Године 1960, пре коначног успостављања комунистичке власти на Куби, преселио се у Каракас где је учествовао у оснивању часописа Bohemia Libre. У Каракасу је живео скромно, био је принуђен да обавља најједноставније послове и да води живот пун ограничења. Преминуо је 1970, у сиромаштву и самоћи.

Избор, превод са шпанског и белешка
Маја Џамић и Лиза Рижникова

  1. Русула је жбунаста биљка, лепљивих листова, великих, белих цветова у облику капсуле, заступљена на Медитерану (прим. прев.)
  2. Халкопирит је најраспрострањенија руда бакра, жуте боје, те изгледа као злато (прим. прев.)
Подели објаву

Leave a Reply

Your email address will not be published. Required fields are marked *