rite aid lamisil sporanox side effects cats diflucan without rx is diflucan a prescription drug

Ана Марија Грбић
тетраптих једне кућне журке

+
свежа љубавна пљувачка развлачи се од фотеље до кваке у спаваћој соби, повраћа ми се каже милица јанковић док пертла своје чизме. кроз пукотину између две ролетне зора оцртава масне честице прашине. неко има перут што се разлистава по ваздуху. неко се не купа често а зноји се у танком и нежном делу бутина. неко је слан и неутешан. повраћа му се док затеже пертле на чизмама и укус шунке и шампињона пење се све до шестица. улица је јуче била пуна људи а данас је ветар све сатерао у топле угаоне тушкабине. тамо људи паре своје успомене и мажу вратове сапунима јарких боја а неко је слан и неутешан и ипак развезаних пертли стоји на ветру у сенци небодера са псом што су га оставили јер су добили бебу и то никако не иде. неко мора бити и тај пас, каже милица јанковић стојећи мирно и ван грча између леве и десне кошаве што се обија о њене бутне кости у доба неприлично за враћати се кући. не може милица јанковић више овако, превише се забавља и сигурно ће јој се баш због тога нешто јако лоше десити и сви ће умрети и тешке ће бити њихове последње речи.

+
у положају нарогушеног и прегладнелог копца стеван томовић, уметник са цетиња кога окружење не разуме и чија је несташна појава увек изазивала огорчене уздахе и погледе у страну па на горе, познати црногорски сликар надвија се над глумицом из београда. поноћ је прошла пре два сата и окрајци од тананих и фосилних пица побацани су око њихових ногу. глумица има јако изражен рис и стопало толико малено те стоји као да ће свакога тренутка учинити неки невероватан телесни чин који ће свакако одјекнути. стеван томовић врло гласно објашњава своју последњу сарадњу са групом уметника из бостона и своје широке шаке потура испред лица глумице из београда као да чека целивање или њен пад који ће коврџаву главицу сместити прво на његове прсте а затим на груди. а ипак, зна се у померању њихових трепавица, у мраку секунде када им се у трептају заврну беоњаче, да стеван симић размишља о нечему путеном и топлом, замршеним црним и улепљеним клупком длака а да је глумица из београда већ једном кратком ножицом на вратима кухиње у којој ће пронаћи свог дилера, будућег мужа и оца њене хиперактивне деце са дисоцијативним поремећајем личности. свакако, зна то стеван симић, овај тренутак, светао и разлистан као рајско крило архангела михајла, заклопљен ускоро, биће нешто због чега ће се глумица увек осећати као да је нешто од овог великога живота, неки његов битан, мали али најживљи део, трагично пропустила.

+
дрвене и истрошене куглице за масажу леђа усецају се у омлитавела плећа милоша поцерца и тачно на углу између француске и душанове улице, где црква отвара град ка сакралној природи човека он стаје а у кола улазе три девојке истога раста. милош се гуши од парфема а простор између бутина једне од другарица чини му се, шири се и скупља у ритму његовог дисања. некада готово мењачем додирне сенку младе ноге. прва каже ако му се икада обратим лупите ми шамар друга каже бога ми хоћу а трећа не каже ништа, она је прошле недеље била у риму, причала о микеланђелу и није јој до излазака у клубове. тунел се за секунд рашири преко бранковог моста и свеже новобеоградско јутро заслепи цела кола. трећа гледа у бициклисту и помисли како би одлично било развити здраву навику, забранити пушење у кафићима и израђивати малене платнене корпице за органско поврће. на петнаестом спрату солитера њена мајка се спрема за посао, испија дугачку турску кафу, вади виклер са предњег дела косе и одузима се полагано из топле кућне атмосфере.

+
скоро сви су отишли кућама. на поду купатила расцветао се крвни цвет модне дизајнерке из параћина. суженим зеницама она покушава да обухвати своје тренутно стање, сагиње се ка стопалима и чврсто се држи за палчеве на ногама како не би потпуно нестала. опори и снажни мирис спида још увек исијава са веш машине. морам да се заљубим, морам да се заљубим, морам да се заљубим, понавља, шапуће, морам да се заљубим а скоро сви су отишли кућама. и у трену у ком леђа милоша поцерца коначно дотичу топли душек, у ком стеван симић пушта белгијски црно бели филм спушта ролетне свога стана и заваљује се у фотељу, у моменту у ком се малена глумица завлачи у кревет свога дечка програмера а милица јанковић се успављује ранисаном након повраћања, у тој тачки јутарње светлости што мења и мекоћу бетона и путеност зграда, модна дизајнерка из параћина зачује гласно пуцање аорте и у прелепом изливу топле крви у мозак она се препушта помисливши по последњи пут на воденицу поред терена за фудбал у којој јој је павле, када је имала шест година, рекао да је најлепша девојка на свету.

Leave a Reply

Your email address will not be published. Required fields are marked *