Александра Михајловна Колонтај
СЕСТРЕ

Дошла је код мене, попут многих других, по савет и душевну подршку.
Виђала сам је у пролазу, на делегатским састанцима. Врло симпатичног и изражајног лица са паметним, живахним, помало сетним очима.
Тог дана кад је дошла, лице јој је било блеђе него обично, а очи крупније и још тужније.
– Дошла сам код вас, јер немам куда да одем… Ево већ три недеље сам без крова над главом. Немам новца. Немам од чега да живим… Запослите ме! У супротном ми остаје једно – улица.
– Али ви сте, радили, чини ми се? Имали сте посао? Зар су вас отпустили?
– Да, радила сам у оделењу за испоруке, али још пре два месеца су ме отпустили… Због детета. Било је болесно, па сам изостајала са посла. Три пута сам успевала да одложим отказ. Али у августу су ме отпустили. А после две недеље девојчица је преминула, али нису хтели да ме врате на посао…
Глава јој ниско клону, а густе трепавице сакрише очи. Можда су криле и сузе…
– А зашто су вас отпустили? Нису били задовољни вашим радом?
– Не, напротив. Ја сам добар радник, али су сматрали да ми посао није потребан. Мој муж добро зарађује, он је сада у Комбинату. Важно лице. Привредник.
– Па како онда кажете да сте без крова над главом и новца? Развели сте се?
– Не, нисмо се развели. Једноставно сам отишла од њега. И не враћам се. Без обзира на све… Само не код њега!
Тужне трепавице нису у стању да задрже блиставу сузу…
– Опростите ми! Нисам плакала све ово време, нисам могла! А сад… Сад је још горе, кад неко саосећа са тобом… кад наиђеш на разумевање. Kад вам испричам, разумећете.
Срели су се, њен муж и она, 1917. године, на самом врхунцу револуције. Он је тада био словослагач, она је радила на оделењу за испоруке великог издавачког предузећа. Обоје су били за бољшевике. Веровали су у исто и јако желели да „свргну експлоататорску власт“, да саграде нови, праведнији свет… Обоје су волели књиге и били усмерени на лично образовање. Обоје је захватио и занео вихор револуције. У октобру су данима обоје били „на дужности“… У ватри борбе, под тутњавом митраљеза њихова срца су се пронашла. Али, нису имали времена да буду заједно. Свако је наставио да живи својим животом, виђали су се повремено, између обавеза. Њихови састанци су били пуни среће и радости. Тих дана су постали „прави другови“, а кроз годину дана чекали су дете. Узели су се и почели да живе заједно. Збот детета је накратко „испала из колосека“. На њену иницијативу, у градској општини су отворили дечје јаслице јер, наравно, посао је важнији од породице. Муж је понекад негодовао, јер је заиста занемаривала домаћинство. Мада је он ретко кад и био код куће… Био је поносан када су је изабрали за делегата на конгресу.
– Сада се нећеш љутити када ти изнесем хладан ручак?
– Какав ручак! Само да твоја љубав према мени не захлади. Ти тамо виђаш разне људе, пази шта радиш!
Шалили су се. Чинило се да њихову љубав ништа не може да уништи. Они нису само муж и жена, већ и другови. Руку под руку иду кроз живот, теже истом циљу, бринући не о себи, већ о идеји. И девојчица их је чинила срећним. Била је здрава и лепо напредовала.
Како и када се то променило? Вероватно онда кад су мужа примили у Kомбинат. У почетку су се обоје радовали, јер су тешко живели, гладовали, носили изношену одећу. И још страховали шта ће са дететом ако се јаслице затворе. Муж је био поносан што ће сада моћи, како је и ред, да издржава породицу. Предлагао јој је да напусти посао, али она није хтела. Навикла је да се дружи, заволела посао, била независна, од детињства је сама за себе зарађивала. У почетку је све било добро, чак су почели и лакше да живе. Преселили су се у други, већи стан са две собе и кухињом. Примили су девојку да брине о домаћинству и детету. А она је имала све више посла у реону. Муж је такође био заузет. Код куће би само преспавао.
Отишао је на службени пут на рачун Kомбината. Три месеца је путовао са непманима . Када се вратио, одмах је приметила да није исти. Нити је слуша, нити гледа. Лепо се облачи, чак је почео и да се парфимише. А код куће не провoди ни пет минута слободног времена.
Тада је и почело. Раније није пио, можда само у посебним приликама. Мада му за време револуције и обавеза на послу, није ни било до алкохола! А онда је кренуло… Први пут, када се припит вратио кући, она се више уплашила за њега него што се наљутила. Плашила се да му не буде лоше, да се не прочује лош глас о њему. Сутрадан ујутро му је приговарала. Он стоји непомично, пије чај (жури се) и ћути. Тако је и отишао, не одговоривши јој ништа. Заболело је. Али мислила је да га је срамота, па да зато и ћути. Није прошло ни три дана, опет се пијан вратио кући. Наљутила се, узнемирила. Треба се бактати с њим ноћу. Није пријатно. Макар да је и вољени човек, али свеједно је одвратно! Сутрадан је хтела да поразговара са њим. Само што је заустила да нешто каже, он је тако злобно погледао, као непријатеља, да се скаменила…
Све чешће је долазио кући пијан. Није могла да издржи. Намерно није отишла на посао, чекала је да се отрезни да би разговарали. Све, све је рекла, да се не може тако живети, да они више нису „другови“ и да их једино спаја „заједнички кревет“. Рекла је и за пијанство, пребацивала, стидела се, плакала… Саслушао је. У почетку се правдао како она не разуме да мора да „се шурује“ с непманима, тако је уобичајено, иначе „ништа од посла “. Онда се замислио. Почео је да говори да ни њему такав живот не одговара. Молио је да „не буде тужна“, признао јој да је она она права. На растанку је сам пришао, узео је за главу, погледао у очи, и пољубио као некад…
Камен јој је пао са срца. Тог дана је радосна отишла на посао. Али није прошло ни недељу дана муж је опет дошао пијан. Кад је покушала нешто да каже, ударио је песницом о сто и продерао се: „То није твоја брига… Тако сви живе! Ако ти се не свиђа – нико те не задржава“.
Oн је отишао, а она је цео дан осећала тежину у души. Можда је престао да је воли? Можда стварно треба да оде? Међутим, увече се муж неочекивано рано вратио. Трезан, са осећањем кривице, скрушен. Дуго су разговарали. И поново јој је било лакше.
Схватала је да је посао такав и да је тешко бити другачији. Све се врти око новца, није добро ако се разликујеш. Много је слушала о непманима, о њиховим женама, о лаким девојкама… И о томе, како се „склапају послови“ и како је пролетаријату тешко сачувати се од свих тих „ајкула“, како са њима треба бити опрезан…
Растужила је та прича, и била је тужна више него икада за време револуције….
Тих дана је сазнала, да је доспела на списак „прекобројних“ и прилично се уплашила.
Саопштила је мужу, а он се понео равнодушно. Сматрао је да је тако чак и боље, јер ће чешће бити код куће и више бринути о домаћинству.
– Наша кућа ни на шта не личи… Угледног госта не можеш да примиш.
Изненадила се, успротивила.
– Твоја ствар. Ја те не спречавам. Ако хоћеш – ради.
И оде.
Било јој је тешко што је муж није разумео. Као да се наљутио. Али она је свакако одлучила да се бори. Отишла је друговима, расправљала се, доказивала. Привремено је одложила отпуштање. Али невоља никад не долази сама. Још увек је бринула о могућем отказу кад се појавила нова мука – разболела им се кћер.
– Седим ноћу поред болесног детета, препуштена себи, узнемирена. Звоно! Пошла сам мужу да отворим, срећна што се вратио. Мислим, макар са њим тугу да поделим, још кад би трезан био! Отворила сам врата и не могу да поверујем ко је са њим! Жена, млада, нашминкана, припита… „Пуштај жено – говори – другарицу сам довео. Немој да ме осуђујеш. Нисам ја гори од других. Мало ћемо се провеселити! А ти немој да сметаш!“ Видим да је пијан, једва на ногама стоји! Колена су ми подрхтавала. Пустила сам их у трпезарију, где је муж обично спавао, а сама сам брзо отишла детету. Закључала сам се. Седим сама, ван себе. Не осећам мржњу према њему. Шта можеш од пијанца и да очекујеш? Али, свеједно – боли! И чује се све шта се дешава у суседној соби. Уши бих запушила, али о болесном детету треба бринути. Срећом, ускоро су се утишали. Већ су обоје били припити. Пред јутро ју је муж испратио и легао опет да спава. А ја до јутра нисам ока склопила. Нисам могла да престанем да мислим…
Увече је муж опет дошао раније него обично, али нисмо се видели ни тог, ни следећег дана. Намерно сам га хладно дочекала. Ни не гледам га. А он претура по својим папирима. Обоје ћутимо. Осећам да ме прати погледом. Размишљам: нека га! Вероватно ће сад да глуми кривца, тражиће да му опростим, а онда ће опет по истом. Нећу више то да трпим! Отићи ћу! А у ствари ме душа боли… Волела сам га, и још га волим. Што да кријем? Волим га. Само је сада готово. Као да је умро. А тада? Тада су осећања још постојала. Види муж да узимам капут, да сам кренула у град и одједном као да се разбеснео! За руку ме зграбио, тако да ми је модрица остала. Капут ми је истргнуо и на под бацио…
– Шта си то наумила? Какве женске глупости изводиш? Куда идеш? Шта хоћеш од мене? Нађи ако можеш оваквог мужа – храним те, облачим, ништа не одбијам… Не смеш да ме осуђујеш! Ако хоћеш да радиш, тако мораш да живиш!
Разгаламио се, не може да се заустави. Бесан. Не можеш ни реч проговорити. Дере се као да жели сав свој гнев да избаци, или на мене, или на себе, па онда одједном почиње да се правда, доказује, као да се са неким расправља. Видим да се човек мучи, не личи на себе. Тако ми га је било жао, да сам и на своју увреду заборавила. Почела сам да га смирујем, да га уверавам да није све тако лоше, да он није крив, већ непмaни.
Те вечери смо се опет помирили. Наравно да ми је било тешко, нарочито када ми је после објашњавао да не смем да се љутим на њега и да се вређам. Да ли се од пијаног човека може нешто тражити? Али ипак сам почела да га молим да не пије. „Нисам се увредила што си проститутку у кућу довео, већ што себе доводиш у то животињско стање“. Обећао је да ће строго бринути о себи и да ће то друштво избегавати.
Али иако смо се и измирили, осећај горчине је остао. На крају крајева, шта од пијанице можеш да очекујеш? Можда он заиста ништа и не памти, али нешто ме у души од тог дана једе и мучи… Размишљала сам, кад би ме волео, као пре, као у дане револуције, никада другу жену не би тражио. Сетила сам се како се у то време једна моја пријатељица вртела око њега, боља и лепша од мене, а он није хтео ни да је погледа. Aко је престао да ме воли, зашто ми отворено не каже? Покушала сам једном о томе са њим да причам, разбеснео се, разгаламио, што га „женским глупостима“ гњавим, када има пуно посла и када су све жене, укључујући и мене, за њега безвредне. С тим речима је и отишао. А мени је било још теже. Онда је опет постало актуелно моје питање о отпуштању. Девојчица је побољевала, ја изостајала са посла. Опет сам молила, убеђивала. И опет сам привремено одложила отпуштање. Сама не знам чему сам се надала, кад сам га само одлагала. Још више него пре сам се бојала да зависим од мужа. Све теже нам је било заједно. Као да смо постали туђи. Живимо у истом стану, а ништа једно о другом не знамо. Понекад уђе да види девојчицу. Због ње сам и посао у реону запоставила, да бих је неговала. Муж је у то време мање пио, трезан је долазио кући, али мене као да није ни видео. И спавали смо одвојено – ја са девојчицом, а он у трпезарији, на каучу. Дешавало се да и мени ноћу долази. Само од тога радости није било. После ми је само било још теже… Као да је сав бол у мени остајао, и само би се још и нова мука додавала. Љубио ме, а шта се у мојој души дешавало, није ни питао. Тако смо и живели! Свако за себе. Ћутећи. Он је имао своје бриге, различите непријатности. Ја опет своје. Док нас није снашла највећа несрећа – девојчица је умрла, а непосредно пре тога су ме и отпустили.
Мислила сам да ће нас заједничка несрећа можда повезати и да ће ме се сад сетити, али не! Ни несрећа није помогла. Ни на дететову сахрану није дошао због хитне седнице. И остадох сама код куће. Без посла, без плате …
Нашла сам ја посао, наравно. У реону га има доста. Али тешко је по питању плате. И некако је незгодно и да питаш. На све стране има толико незапослених. И наравно, сви су знали да ми је муж „привредник“. Како да питаш? Ни нећеш наћи посао сад… Покушавала сам да се изборим са тим. Тешко ми је било да будем мужу на врату, посебно сада кад смо се тако отуђили. Али излаза није било. Трпела сам. Све сам још нешто чекала, надала се… Глупо срце имамо ми жене! Видим да муж не гаји више осећања према мени, чак и сама имам више горчине него љубави, а опет се све надам да ће га проћи. Надам се да ће се вратити његова љубав, да ће све бити добро и лепо, као што је и пре било… И чекаш. Сваког дана се будиш са том надом. Са посла журиш кући, и питаш се да ли је муж код куће сам. Ако је и код куће, исто је као и да није; не примећује ме, заузет својим послом, долазе му пријатељи, непмани. А ти све чекаш, све се надаш! Док се није десило то последње због чега сам од њега и отишла. Дефинитивно отишла. И више се нисам вратила…
Дошла сам са састанка после поноћи. Хтела сам да попијем чај. Кренула сам да ставим самовар. Муж још није био дошао. Нисам га ни чекала. Чујем да се врата у предсобљу откључавају. Значи да се вратио. Он сад има свој кључ, да ме не би будио. Док сам петљала око самовара, сетила сам се да су му хитно донели пакет, и да је у мојој соби. Оставила сам самовар и ушла код њега са пакетом. Гледам, и као прошли пут, не могу да верујем, шта видим? Муж, а поред њега висока, витка жена. Обоје су ме погледали. Ухватила сам његов поглед, видим одмах да је трезан. И тада ми је постало још теже! Толико ме је заболело да сам хтела да вриснем. И жена се збунила.
А ја… Ни сама не знам како сам мирно спустила пакет на сто и изустила: „Хитна пошиљка за тебе“. И отишла. А кад сам остала сама, почела сам сва да се тресем, као да имам грозницу. Плашила сам се да ће ме чути комшије, па сам легла на свој кревет и главу покрила јорганом. Не желим ништа да чујем, ни да знам, ни да осетим… А мисли само навиру… Муче ме.
Чујем како они тамо шапућу. Не спавају. Женин глас је гласнији, прекоревајући. Можда му је то „другарица“, можда је преварио, рекао да није ожењен? Можда се он сад и мене одриче? На све сам помишљала, све преживљавала. Онда кад је пијан проститутку довео, јесте да ми је било тешко, али нисам се тако мучила. Сад сам схватила да ме више не воли! Чак ни као друга, па ни као сестру… И сестру би поштедео, не би доводио жене. И то, какве жене. Са улице, које се продају. Сигурно је и ова од таквих! Друга не би ноћу ни пошла с њим. Тако сам је одједном замрзела, да сам била спремна, чини ми се, код њих у собу да провалим и својим рукама да је из куће избацим. Тако сам се мучила до зоре. Ока нисам склопила. А и код њих је утихнуло. Одједном чујем у ходнику кораке, обазриве, као да се неко шуња. Схватила сам да је то она. Чујем да је отворила врата од кухиње. Шта јој треба? Шта тражи тамо? Чекам, слушам. Тишина. Не враћа се. Скочила сам. И отишла у кухињу. Видим седи на табуреу поред прозора, спустила главу и плаче. Њена дуга, светла, лепа коса сву ју је прекрила. Погледала ме је са таквом тугом у очима, да сам се и сама уплашила. Пришла сам јој, а она ми устаде у сусрет.
– Опростите, каже, што сам вам у кућу дошла. Нисам знала да не живи сам. Јако ми је непријатно.
Нисам је тада разумела, мислила сам да му је то пријатељица, а не проститутка. И још не знам како ми се отело:
– Да ли га волите?
А она ме је чудно погледала:
– Јуче смо се први пут срели. Обећао је да ће добро платити, а мени је сад неважно ко је, само да плати!…
Више се ни не сећам како је до тога дошло да ми је она тада све испричала – како су је пре три месеца отпустили, како је све продала, гладовала, нашла се без крова над главом, како се мучила, престала је и старој мајци да помаже, а ова јој је писала да ће од глади умрети. Пре две недеље је „изашла“ на улицу и одмах јој се посрећило. Склопила је добро „познанство“, и ево је сада одевена, сита и мајци шаље новац; прича, кршећи руке.
– Имам и матурску диплому. Била сам добар ученик. И још сам млада, имам само деветнаест година. Зар треба тако да паднем на дно?
Да не поверујете! Слушам је, а од туге ми се све у стомаку преврће… И одједном сам схватила: да немам мужа, и ја бих била у истој ситуацији као и она, без посла, без крова над главом… Те ноћи, док сам лежала на свом кревету и мучила се, у мени је расла мржња према њој. А сада одједном као да се сва мржња преусмерила на мужа. Како је смео да искористи такав безизлазан положај жене? Па он је разуман и одговоран радник! Уместо да помогне незапосленом другу, он га купује! Купује његово тело ради свог задовољства! То ми је било тако одвратно, да сам одмах себи рекла да с таквим човеком нећу остати да живим!
Дуго је причала. Заједно смо загрејале пећ, скувале кафу… Муж је све време спавао. Затим је она одједном ужурбано кренула.
Питала сам је:
– Да ли вам је платио?
Поцрвенела је. Почела је да ме уверава да она сад после нашег разговора неће узети новац. Да она то не може…
Видела сам да хоће да оде пре него што се муж пробуди. Нисам је задржавала. Биће вам чудно, али било ми је тешко да се с њом растанем. Постала ми је блиска, као да смо род. Тако је била млада, несрећна и сама. Обукла сам се и кренула да је испратим. Дуго смо пешачиле, затим смо још мало поседеле у оближњем парку и све време смо причале. Ја сам њој такође испричала своју несрећу… Имала сам код себе последњу плату, коју сам добила пре отказа. Наговорила сам је да узме новац. Дуго се противила, али је на крају пристала, с тим да сам морала да јој обећам да ћу јој се обратити у случају да ми нешто затреба. Тако смо се и опростиле, као сестре…
А према мужу је тада све замрло. Некако одједном. Не осећам више ни горчину, ни бол. Као да сам га сахранила. Покушавао је да ми објасни кад сам се вратила кући, али ја више нисам хтела ни да приговарам, ни да плачем, ни да пребацујем. Следећег дана сам прешла код пријатељице и почела да тражим посао. Ево већ три недеље тражим – никакве наде нема… Пре неколико дана, кад ми је већ постало непријатно да и даље боравим код ње, отишла сам код оне девојке, коју је мој муж те вечери довео. Али испоставило се да је она претходног дана отишла у болницу…
Тако лутам без посла, без новца, без крова над главом… Зар је могуће да и мене чека све то што она проживљава?
Очи моје саговорнице гледају с очајем, с тугом. Сав јад, сав ужас, сва мука жене пред лицем још непобеђеног непријатеља – незапослености – слили су се у тај поглед, поглед усамљене жене, која пркоси застарелом начину живота…
Отишла је. Али њен поглед ме прати. Он захтева одговор, тражи да се делује. Не само градећи, већ и борећи се…
_____________________________
*Непман – назив за грађане СССР– а који су се 1920– их година бавили приватним предузетништвом, користећи Нову економску политику (НЕП), односно повратак елемената слободног тржишта и капитализма у друштвено– економски поредак младе совјетске државе.

АЛЕКСАНДРА МИХАЈЛОВНА КОЛОНТАЈ (АЛЕКСА́НДРА МИХА́ЙЛОВНА КОЛЛОНТА́Й), (Петроград, 1872 – Москва, 1952) била је руска револуционарка, феминисткиња, дипломаткиња. Остала је упамћена као прва жена у савременој историји која је била чланица неке владе, као и први дипломата женског пола. Рођена је 1872. у Санкт Петербургу, тадашњем главном граду Руске империје, у породици руског генерала, припадника старе козачке породице и заговорника либералних идеја. Њена мајка била је ћерка финског трговца дрвима и пренела јој је манире који су увелико одредили њена каснија политичка убеђења и ставове. Александра је делила очево занимање за историју и говорила неколико језика. Исказала је жељу да настави школовање на универзитету, али је мајка одбила њен захтев, истичући да жене немају потребе за даљим образовањем, те да су универзитети расадник радикалних политичких идеја. Александра је напослетку завршила учитељски курс.
Уз супруга Владимира Лудвиговича Колонтаја, скромног студента истовремено укљученог у активности на војном институту, и уз сина Михаила, почела је да чита марксистичку литературу. Александра је била револуционарно активна и чланица Руске социјалдемократске радничке партије. Отворено се противила рату као начину решавања проблема. Након Октобарске револуције, вршила је функцију народне комесарке за социјална питања. Била је најистакнутија жена у новој совјетској влади и оснивач тзв. Женског одељења. Циљ ове организације био је побољшање животних услова жена у совјетској Русији, борба против неписмености, информисање о условима рада након Револуције и слично. Имала је други брак са Павелом Дибенком. Колонтајева је у влади постала изузетно критички расположена према Комунистичкој партији и била један од оснивача леве фракције унутар Партије, тзв. Радничке опозиције. Вршила је функцију амбасадорке у Норвешкој, чиме је постала прва жена- амбасадор у савременој историји. Касније је била амбасадорка у Мексику и у Шведској. Такође је била и посланица Совјетског Савеза у Друштву народа. Написала је бројна дела на социолошке теме попут: Социальные основы женского вопроса; Общество и материнство; Женское движение в годы французской революции; Положение женщины в эволюции хозяйства; Воспоминания об Ильиче; Любовь и новая мораль; Новая мораль и рабочий класс; Великий борец за права и свободу женщины; као и уметничка дела попут Женщина на переломе; Любовь пчел трудовых; Большая любовь… Умрла је у Москви, 9. марта 1952, месец дана пре свог 80. рођендана.

Избор, превод са руског и белешка о аутору
Нада Усановић Ашоња

Подели објаву

Leave a Reply

Your email address will not be published. Required fields are marked *