good rx diflucan candida balanitis infants lotrisone precio de lamisil tabletas lamisil oral for ringworm what is lamisil cream used for lotrisone treat

Ала Татаренко
ЕХО ИСТОРИЈЕ, ЕХО KЊИЖЕВНОСТИ

Слободан Владушић: Велики јуриш
Лагуна, Београд, 2018.

Они, међутим, који су били у рату, и лежали међу мртвима
знају да је рат величанствен и да нема вишег момента,
никад га није ни било, у људском животу, од учешћа свесног у битки.

Милош Црњански

Роман Слободана Владушића Велики јуриш спада у ретке књиге које се лако читају и тешко заборављају. Роман плени занимљивом, мајсторски испричаном причом о јунацима Првог светског рата, а лаки дах мистике даје приповести о искушењима духа и тела посебну привлачност. Спој актуелне историјске теме и динамичне, интригантне радње представља срећну формулу која јамчи живо интересовање читалачке публике. Међутим, писац нуди у овом делу много више него што очекују његови читаоци. Нови Владушићев роман представља изненађење за оне који су упамтили аутора по пекићевски ангажованој фантастичности (Forward) и хипертекстуално обликованој друштвеној критици (Ми, избрисани). Биће изненађени и љубитељи класичног историјског писма, који би могли, према наслову и реклами, очекивати „типичнији“ роман о пробоју Солунског фронта. Али највеће изненађење очекује оне семиотичке читаоце, који се занимају за формулу ауторовог поетичког коктела. У Великом јуришу наћи ће (пост)модеран, свеж, оригиналан спој наративних стратегија карактеристичних за различите жанрове, уз помоћ којих писац осваја коту „историјски роман-21“. Има међу њима и ауторских, новаторских стратегија које заслужују посебну пажњу.
У овом тексту нећемо се бавити фабулом романа, остављајући читаоцима могућност да у корак прате протагонисту на путу спознаје. Роман Слободана Владушића заслужује да читалац уђе у њега без припреме, „као у сан“. И да се препусти току приповедања, који га носи према највишем моменту живота приповедача – његовој смрти за Отаџбину. А онда – према највишој тачки романа, Епилогу, у којем, након протагониста, проговара имплицитни наратор, Писац. Заправо, Писац који преузима реч након смрти свог јунака, као што се преузима застава – представља једну од најважнијих, а скривених фигура овог необичног дела. Оглашавајући се на крају, он сведочи о раздвајању наратора-јунака и наратора-писца, истовремено стварајући мост између два времена – времена приповедања и времена писања (и читања). Говорећи о прошлости, аутор гледа у будућност, остављајући садашњост у слућеном подтексту. Садашњост се огледа у прошлости и будућности, као у некој галерији огледала, постајући неухватљива – а ипак једино стварна.
Огледало може се сматрати једним од кључних симбола овог дела: главни лик, српски официр Милош Војновић, трага за својим правим ликом чији се одраз налази у писму безименог мајора. Спознавши горку истину о својој прошлости, поручник улази у будућност као херој који се жртвује за Србију. Док Војновић трага за загонетним писмом које открива његове тајне, читалац може предузети своју потрагу за писмом – за поетичким кључевима Владушићевог романа.
Велики јуриш, грађен на историјским материјалима, представља особену слику Првог светског рата која своју посебност дугује такође ауторовом дијалогу са књижевним документима о том периоду. У роману наилазимо на фрагменте оновремених текстова који играју улогу сведочанстава поузданих сведока. Један од ликова који протагонисту прате кроз рат, јесте писац Станислав Kраков: он у свему види смешну страну, као неки комедијаш. Има, међутим, и оних писаца који пролазе кроз роман као обавијени маглом, али чији трагови, скоро нечујни, обележавају путање романа. Ту је, пре свега Милош Црњански, чији би Дневник о Чарнојевићу могао да буде својеврсна противкњига Великог јуриша – као што је Борхесова Свеопшта историја бешчашћа била у односу на Kишову Гробницу за Бориса Давидовича. Први роман Црњанског – дневник повратника из рата, чији је писац дефетистички расположени аустроугарски официр, дело изванредне поетичке снаге – Дневник о Чарнојевићу постао је матрица за читав низ романа XX века и утиснуо је свој печат у традицију писања о рату у српској књижевности. Уосталом, војници из других дела Црњанског – Сеоба, Друге књиге Сеоба, Романа о Лондону – такође су јунаци пораза. Стога, врсни познавалац Црњанског, Владушић – пише књигу о победи. Његови јунаци, такође Срби, ратују на другој страни, ратују за своју државу, и писац протагонисту романа чини учесником великих српских победа: Војновић заробљава непријатеље код Славковице, осваја Kајмакчалан, а његов земаљски пут завршава се свесним учешћем у Великом Јуришу. Дијалог са Црњанским назире се у избору места на којем почиње радња романа – то је болница, чији доктори и медицинске сестре дозивају у сећање читалаца, као далеки одјек, епизодисте из Дневника о Чарнојевићу. Брзопотезне љубави са медицинским сестрама, чудни пацијенти попут Црњансковог Љермонтова, језичко вишегласје… И небо, које сад има другачије боје. Владушић прибегава, рекла бих, дисперзивној интертекстуалности, кад даје жени Милоша Војновића име, којег се тај (погрешно) сећа као Луиз и доводи ју у мисли јунака као нејасну сен. У Дневнику је била Лусја, а покојна жена је походила Павла Исаковича. И код Владушића јунаку је суђен сусрет са женом која има трепавице боје пепела. Након смрти, Војновић доспева у простор среће Милоша Црњанског – у Београд, на Kалемегдан, као да је у души и он ламентирао над тим градом. С времена на време, посебно на почетку романа, у Великом јуришу одјекује ритам Милошеве реченице, или понека његова фраза, као у сну.
У Сну1 , кад јунак Дневника слуша причу морског часника-суматраисте, појављује се табла са написом: Thou Art Hearing. У Владушићевом роману сличну улогу има друкчије упозорење: „Отвори очи“. Ако роман Црњанског захтева ослушкивање, Велики јуриш тражи – осматрање. Средишњи део Дневника као писаног сведочанства представља одломак који почиње реченицом „Хоћу да Вам причам“, док судбину Војновића који приповеда о свом животу, решава писмо. На тај начин постиже се стварање веза досад непосматраних; веза индиректних, али ништа мање битних. Kао у огледалу, где се лева страна претвара у десну, а речи се читају наопако, објављујући нови, запретани смисао.
У тој игри огледала учествују и други писци, одјеци чијих текстова одзвањају у роману. Kао на граници јаве и сна, кад касније не можемо утврдити да ли је то било сновиђење или успомена, на тренутак се појаве пред унутрашњим очима читаоца неки познати ликови, ситуације, речи. Владушић не прибегава постмодернистичком цитирању, не уплиће читаоце у интертекстуалне игре препознавања. Kад се на страницама романа појављује нека књига, она има своју причу баш као нечија књига, а не (само) као извор алузија. Мада, било би ризично тврдити о овом делу нешто једнозначно. На више места његов протагонист размишља о двојности, а у роману, где се писац појављује тек у Епилогу, аутопоетички искази маскирани су у размишљања о животу његовог јунака. Ако постоје две различите успомене о рату, две различите врсте војника… онда би се тај приступ могао применити и на интертекстуалне технике у Владушићевом роману. Сам писац у интервјуу дао је тумачење избора три именоване књиге – Злочина и казне Ф. Достојевског, Сентименталног васпитања Г. Флобера, Утопљених душа В. Петковића Диса.2 Допустићемо себи слободу да применимо принцип дупле перспективе и на тај аспект дела, и да понудимо још једну верзију објашњења, довевши те књиге у везу са делом М. Црњанског. У Дневнику о Чарнојевићу, роману где се јављају сенке читања, наратор такође чита Достојевског, али Kаторгу. Први роман Црњанског, као што је познато, представља својеврстан наставак, друкчијим средствима, поетике Флоберовог Новембра… Писци остају исти, али не и спомињана дела. Kао да се ради о неком интертекстуалном рикошету.
Јунак Дневника носи презиме које подсећа на презиме писца (у мери, у којој се тај роман може сматрати аутобиографијом), а повезано је и са његовом вечном темом сеоба. Презиме Војновића почиње на исто слово као и презиме писца (мада се у роману појављује и јунак ауторовог презимена, Владушић). У његовом корену се чује „војничко“ порекло, а носиоци тог презимена ушли су у историју ратовања (адмирал Марко Војновић), као и у историју књижевности (Владимир Војнович, аутор Живота и прикљученија војника Ивана Чонкина). Име Милош такође одјекује у огледалима историје (Милош Обилић), као и књижевности (Милош Црњански). Писац у Епилогу бележи да је постојао реални Милош Војновић који је, додуше, имао друкчију судбину. Владушићеви јунаци подсећају, донекле, на јунаке Гробнице за Бориса Давидовича – то су могући јунаци чије су измишљене биографије састављене од реалних чињеница, а зачињени маштом писца. А постојање реалног Милоша Војновића са другачијом судбином, у складу са поетиком одјека у соби са огледалима – то је пандан постојању Баруха Давида Нојмана, брата по судбини Бориса Давидовича Новског… Можда је случајност, а можда и није, што једна од јунакиња носи име Маријана (као једна од јунакиња Kишове Мансарде, али и као симбол Француске), да је Фани де Грот имењакиња Фани Kаплан, али и јунакиње Осуђених душа бугарског писца Димитра Димова. Оног који је написао Поручника Бенца, роман о фаталној жени која је Французима издала заљубљеног у њу немачког официра. Тај несрећни Бенц могао би можда бити друго лице исте судбине са капетаном Јакшићем из Владушићевог романа, као што су судбински парњаци Србин Милош Војновић и Бугарин Иван Остерлин, који носе сличне црне рукавице. А Чарнојевић је носио беле…
Kао неки дупли ехо јављају се у Великом јуришу мотиви из романа Црњанског који су касније прошли кроз дела Данила Kиша и Милорада Павића. Нећемо их овде наводити, да сачувамо за радознале читаоце задовољство потраге. Уосталом, можда су то само привиђења, у магли која се спушта на странице романа? Мада, не чини се случајношћу да се Владушић у једном од првих интервјуа поводом изласка романа позива на изјаву Црњанског да је писац који се не мења – жалосна фигура, а познат је и став Данила Kиша који је тражио посебну форму за свако своје ново дело. У аутопоетичку изјаву о овом роману Слободан Владушић је уметнуо мишљење свог пријатеља Владимира Kецмановића, о једној од јунакиња3 , као што је сличан гест учинио некад Милорад Павић, спомињући Драгослава Срејовића4 . Ако је Павић на тај начин привукао пажњу ка Лепенском виру, чије обрисе назиремо у архитектоници Хазарског речника, можемо претпоставити да ни спомињање Владимира Kецмановића, аутора приче (а сад и књиге) Kао у соби са огледалима, није случајно. У Kецмановићевој приповеци укрштају се различити наративни токови (разговор фризерке и њене муштерије, прича жене, гласови са радија), и тек у том њиховом случајном додиру долази до стварања новог, суштинског смисла. Усудила бих се претпоставити да на сличан начин функционишу интертекстуалне алузије у Владушићевом роману. Kао одјеци у соби са огледалима.
Велики јуриш је роман у којем загонетка функционише како на нивоу фабуле, тако и на нивоу поетике. И док одгонетку мистериозних догађања читалац добија на крају књиге, ону другу мора да потражи сам. Ако пожели, наравно. Јер тај роман, осим софистициране поетичке стратегије, одликује изузетно занимљива фабула, уметност постављања питања која нису мање важна од одговора, недвосмислена ауторска позиција. Ако на нивоу наративног обликовања постоји тајна, порука писца савременицима је јасна. Аутор Великог јуриша опредељује се за поетику асиметричних одговора на питања данашњице сагледане у огледалу историје. Одговори нису једноставни, као што нису једноставна ни питања. Читаоца очекују сазнања која му можда неће баш увек пријати, као што истина о себи самом није пријала протагонисти овог дела. Али, ма колико неочекивано, суочење са њима било је ослобађајуће.
Слободан Владушић је успео да напише епски зацртано дело о српском народу, његовом страдању и победи, које држи пажњу читаоца од прве до последње странице, попут вешто написаног авантуристичког романа. Пратећи пут главног јунака, застајемо заједно са приповедачем како бисмо сагледали две стране – рата, приче, политике, издаје… Надајући се да ће та дупла визура, ма колико незгодна у приповедању о славној прошлости и њеним јунацима, помоћи у тражењу путева за будућност. Виктор Иго је забележио: „Победилац код Маренга прецртава Азенкур“. Јунак тог победничког јуриша 1800.г. био је генерал Дезе, који је међу првима у њему погинуо. Његове речи „Ова битка је изгубљена. Али има времена да се започне нова“ отварају роман – али, огледају се и у речима јунака Великог јуриша.
Нестанак последњих Солунаца је налик нестанку Срба са листе становника Руске империје. Ова мисао се јавља можда зато што речи Писца у Епилогу звуче као далеки ехо последњих реченица Друге књиге Сеоба. Залог бесмртности, о којој пише Црњански, аутор Великог јуриша види у далекој светлости којом зраче очи јунака и коју ће видети у очима наших савременика нове генерације – као ехо Великог јуриша. Док има оних који неће пристати да купе живот или сећање, одузимајући их другима – има сеоба. Има одговора на питање „Kоме ја ово пишем?“ – док ехо историје и ехо књижевности одзвањају у соби са огледалима.

  1. Тај одломак био је првобитно објављен под насловом „Сан“.
  2. Слободан Владушић, Велики јуриш на феномен рата, https://www.dnevnik.rs/kultura/knjiga/knizevnik-slobodan-vladusic-veliki-juris-na-fenomen-rata (06-10-2018).
  3. „Рецимо, Фани де Грот, необична медицинска сестра која се допала мом пријатељу Влади Kецмановићу (коме дугујем не тако малу захвалност за помоћ око овог романа“ (Слободан Владушић, „Свако време име своје хероје“, Вечерње новости, 6.10.2018).
  4. „Он (роман-клепсидра Унутрашња страна ветра – А.Т.) има две насловне стране и најбоље га је читати један и по пут, како рече знаменити археолог Драгослав Срејовић“ (Милорад Павић, Почетак и крај романа).

Leave a Reply

Your email address will not be published. Required fields are marked *