Владимир Б. Перић
УМЕТНИЧКИ АРГУС ЉУБИЦЕ МАРИЋ

Крагујевачка композиторка Љубица Марић (1909-2003) рекла је једном приликом: „Одувек ме нешто неодољиво везује за тло и корен и порекло. Порекло, из кога ниче свако време садашње. Оно се везује за Тајну Света, и нашег присуства у Свету. Овоме нема граница.“ Њена завичајност, са једне стране, и космополитизам са друге, полови су позитивне повратне спреге који су омогућавали да се њено стваралаштво спирално развија, прогледавајући превасходно у разним музичким областима али и у другим уметностима и хуманистичким дисциплинама. Текстови који чине темат рубрике Феномени у овом броју Корака резултат су истраживања групе музиколога и филолога који су своја излагања представили на округлом столу посвећеном Љубици Марић, одржаном у Народној библиотеци „Вук Караџић“ у Крагујевцу, 14. марта 2018. године. Непосредни повод за организацију догађаја био је обележавање петнаест година од смрти композиторке.
Структуру темата чине савремени методолошко-музиколошки приступи композиторкином стваралаштву у свим фазама, могућности рецептивности које пружа интернет, као и једно свеобухватно компаративно-естетичко сагледавање ауторкиног опуса. Кроз темат можемо пратити усложњавање и различите перспективе у периодизацији дела Љубице Марић, музичке радикализме и иновације које је уносила у своју музичку мисао. Доступност информација о Љубици Марић преко интернета, до сада највећа могућност преслушавања њених дела и приступ мање познатим информацијама уз помоћ сајтова институција и организација, електронских енциклопедија, друштвених мрежа – позив су на још интензивније истраживање ове, још увек недовољно познате фигуре у српској уметности.
Свестраност Љубице Марић захтева да се у методолошком смислу њеном стваралаштву приступи мултидисциплинарно: и из угла предсократовске и таоистичке филозофије, да се зађе у математичке просторе, да се истраже њене песме, цртежи и вајарска дела која су дисала заједно са настајућом музиком у том тренутку. Посебно су расветљени њени уметнички дијалози са Марком Ристићем, Петром Петровићем Његошем, Миодрагом Павловићем, Момчилом Настасијевићем и српском народном књижевношћу. којом је у Песмама простора опросторила време.
Љубица Марић је својом аутентичном појавом храбро прекорачивала многе границе, бивајући у вртлогу историје, идеја и мноштва људи-сапутника своја до краја. Њен улазак у музичку авангарду, па ход кроз неистражене архаичне слојеве тематике српске уметности подједнако је храбар као и откривање музике у звуковима којима је пренасељена свакодневица. Љубица Марић у српској музици и шире – српској уметности – обележава несмирљиви радознали, истраживачки, пионирски дух, једну благост у приступу људском и слободољубивост у сваком смислу. У таквом односу према животу свака међа, свако ограничење је релативно.